Delfi Kutak je pročitao: „Književni klub knjigomrzaca“
„Želeo bih da započnem ovo izdanje podsećanjem svih vas knjigomrzaca zašto mi ljudi ne možemo preživeti bez priča: one nam pokazuju da nismo sami. Svi doživljavaju tragedije, i smeh, i tajne, i uživanje. Tuđe priče nas uče kako da se bavimo sopstvenim pričama.“
Irma je odlučila da proda zajedničko životno delo, knjižaru Iznad duge, praktično budzašto, nedugo pošto je umro Eliot, njen najbolji prijatelj i suvlasnik njihove knjižare. To joj neće dozvoliti njene ćerke Lejna i Bri (da, kao sir), ni Eliotov životni saputnik Tom. U sprečavanju prodaje ozloglašenom investitoru Lejni, Bri i Tomu pomoći će komšije, nezavisni mali privrednici i prodavci kakvi su bili i Irma i Eliot, ali i mnogobrojni kupci. Jer knjižara nije samo mesto gde se prodaju knjige, to je i mesto odrastanja dveju devojčica, mesto gde nalaze hrabrost oni kojima je potrebna, svetlost za one obavijene tamom, društvo za otuđenike, dom za otpadnike.
Beskrajno zabavna i simpatična priča o prijateljstvu, podršci, odanosti, domu, sestrinskoj ljubavi. Uz pregršt knjiških preporuka same autorke, ali i knjižara i bibliotekara. Mislim da će se upravo njima ova knjiga posebno dopasti jer će prepoznati svoje kupce i svoje anegdote („Imate li onu knjigu, ne znam naslov ni ko je napisao ali ima svetle korice i tamna slova“). I mi, koji smo bar jedanput svoju pojavu najavili zvoncetom iznad nekih žutih knjižarskih vrata, naći ćemo se u barem jednom tipu knjigo(ljubaca)mrzaca knjižare Iznad duge.
„Knjige su kao ljudi. One koje ostanu na polici izgledaju kao prelepe porcelanske lutke, ali one sa iskrzanim stranicama imaju najbolje priče.“
Autor: Tatjana Kisa
Izvor: Delfi Kutak
Irma je odlučila da proda zajedničko životno delo, knjižaru Iznad duge, praktično budzašto, nedugo pošto je umro Eliot, njen najbolji prijatelj i suvlasnik njihove knjižare. To joj neće dozvoliti njene ćerke Lejna i Bri (da, kao sir), ni Eliotov životni saputnik Tom. U sprečavanju prodaje ozloglašenom investitoru Lejni, Bri i Tomu pomoći će komšije, nezavisni mali privrednici i prodavci kakvi su bili i Irma i Eliot, ali i mnogobrojni kupci. Jer knjižara nije samo mesto gde se prodaju knjige, to je i mesto odrastanja dveju devojčica, mesto gde nalaze hrabrost oni kojima je potrebna, svetlost za one obavijene tamom, društvo za otuđenike, dom za otpadnike.
Beskrajno zabavna i simpatična priča o prijateljstvu, podršci, odanosti, domu, sestrinskoj ljubavi. Uz pregršt knjiških preporuka same autorke, ali i knjižara i bibliotekara. Mislim da će se upravo njima ova knjiga posebno dopasti jer će prepoznati svoje kupce i svoje anegdote („Imate li onu knjigu, ne znam naslov ni ko je napisao ali ima svetle korice i tamna slova“). I mi, koji smo bar jedanput svoju pojavu najavili zvoncetom iznad nekih žutih knjižarskih vrata, naći ćemo se u barem jednom tipu knjigo(ljubaca)mrzaca knjižare Iznad duge.
„Knjige su kao ljudi. One koje ostanu na polici izgledaju kao prelepe porcelanske lutke, ali one sa iskrzanim stranicama imaju najbolje priče.“
Autor: Tatjana Kisa
Izvor: Delfi Kutak
