„Lukrecija hvata ivicu tanjira. Ubeđenost u njegovu nameru da ona umre oseća kao zasebno prisustvo pored sebe, kao pticu grabljivicu tamnog perja što se spustila na naslon za ruke na njenoj stolici.

To je razlog njihovog iznenadnog putovanja na ovako divlje i usamljeno mesto. Doveo ju je ovamo, u ovu kamenu tvrđavu, da je ubije.“

On je vojvoda od Ferare, Alfonso Il d’Este, a ona je njegova petnaestogodišnja supruga, Lukrecija di Kozimo de Mediči, peto dete gospodara Firence.

Njeno kratkotrajno detinjstvo obeleženo je nedostatkom roditeljske pažnje i ljubavi, podsmehom braće i sestara, jer je ona, Lukrecija, oduvek drugačija – smela, čudna, istraživačkog i nemirnog duha. Nakon iznenadne smrti sestre Marije ona je određena za „novu“ vojvotkinju Ferare. I tu se Lukrecija ne pita ništa, dužnosti se moraju ispuniti.

U priči koja počinje „nesrećnim“ Lukrecijinim začećem, preko rođenja i neobičnog detinjstva (provedenog u kuhinji, sa dadiljom-kuvaricom i njenom ćerkom, odvojeno od ostale dece), do braka i očekivane smrti, ovaj roman kroz dve ravni majstorski gradi priču o devojčici koja je morala da odraste silom prilika.

Iz sadašnjosti (1561. god.) priča se vraća u bližu i dalju prošlost, da bi se pred kraj romana priče susrele u interesantnoj završnici.

Megi o’Farel je, slično kao u „Hamnetu“, udahnula život jednoj istorijskoj ličnosti, pružila nam njenu perspektivu i kroz sveprožimajuće misli i emocije, stvorila brilijantan roman.

U celini je vrlo odstupanja od činjenica koje su o kratkom Lukrecijinom životu relativno i oskudne.

Autor: Milena Blagojević
Izvor: Delfi Kutak