Delfi Kutak je pročitao „Poslednji jednorog“: Bila jednom jedna Gospa Jednorog...
„Poslednji jednorog“ je fantastični roman američkog pisca i scenariste Pitera S. Bigla (1939) koji se pojavio sada već daleke 1968. godine. Roman je u SAD doživeo veliki uspeh kod publike, a 1982. godine je ekranizovan u vidu animiranog filma koji danas ima kultni status (glasove glavnim likovima su tada dali Mia Farou, Džef Bridžis i Kristofer Li).
Bila jednom jedna Gospa Jednorog... koja je živela u svojoj šumi jorgovana. Budući da je jednorog bezvremeno magično stvorenje i Gospina šuma je, naravno, bila čarobna. Vreme, samoća i osećanja ne muče Gospu, o njima jedva da ima neku predstavu, ali jednog dana, slušajući dvojicu ljudi, dva lovaca u prolazu, Gospu počinje da muči jedno važno pitanje: gde su ostali pripadnici njene vrste i da li je ona, možda, poslednji jednorog?
U osnovi klasične bajke ili priče iz domena epske fantastike je potraga/poduhvat. Tako je i ovde... Gospa napušta svoju začaranu šumu i polazi u potragu za svojim jednorozima. Pogađate da će na ovom putu naići na različite izazove i okupiti oko sebe družinu. Meni su prva tri poglavlja bila najupečatljivija, možda zato što je tu autor polako uobličavao svet kroz koji se njegovi junaci kreću. Gospa će usput sresti i povesti sa sobom i dvoje neobičnih, ali požrtvovanih i lojalnih saputnika, čarobnjaka Zevzika i hajdučicu, kuvaricu i domaćicu Jezivicu Moli. Budući da teži da otkrije šta se desilo sa njenom vrstom, Gospa mora da pronađe dvor enigmatičnog kralja Haralda...
Svet koji je Piter S. Bigl izvajao podseća nemalo na Englesku kasnog srednjeg veka. Tu su mračni gradovi i zamkovi, nedirnute šume, razuzdano more koje šamara stenovite obale ogromnim talasima, raspevani razbojnici koji sanjare o njihovom junaku iz epskih pesama Robinu Hudu i njegovoj družini. Putovanje je prožeto referencama na grčku mitologiju, anglosaksonske epove i, naravno, Šekspirove drame. Pored toga, dok je Gospa nestvarno suzdržana i čista, svet oko nje zna da bude i mračan, ali i šaljiv. Zevzik bi mogao da bude rođak Pračetovog Rindsvinda. Čarobnjak za koga su najviši autoriteti iz njegove struke izrekli sud da je neverovatno talentovan, ali, s druge strane, ne može da prizove ni najprostiju čin već mora sačeka potpuno nepredvidivi tren kada magija odluči da „progovori“ kroz njega. Nekoliko sjajnih epizodnih likova su raspevani i raspojasani Leptir (pohvale prevodiocu!), veštica Mama Fortuna i Lobanja koja, eto, tako, prosto visi u prestonoj dvorani kralja Haralda i čuva njegove neizrecive tajne.
Nisam neki poznavalac epske fantastike, ali bih rekao da je „Poslednji jednorog“ bliži svetu bajki i legendi. Na pojedina zapetljana i složena pitanja nismo dobili odgovore. U bajci ili mitskoj priči i ne mora sve da se složi i reši. Bigl se ponegde šali sa epskim klišeima, ali se trudi da ih ne parodira do kraja.
A na kraju ima jedno važno pitanje za sve nas. Mene to pitanje prati od detinjstva. Da zaista vidimo nešto magično, neko magično, natprirodno stvorenje... da li bismo to primetili? Gospa Jednorog rano uočava da, iako ljudi obično pokušavaju da sa strahopoštovanjem priđu ili čak uhvate magična stvorenja, obično ih ne primećuju ili ih barem ne primećuju u njihovom pravom, potpunom obličju (jedan gojazni seljanin se drzne da pojuri za lepom belom kobilom koja je bez gospodara krenula kroz njegovo selo). Ako je tako (bilo) u nekom (izmaštanom) kasnom srednjem veku, kako li bi tek bilo danas kada smo svi zagledani u ekrane, društvene mreže ili sopstvene slike?
Autor: Uroš Milivojević
Izvor: Delfi Kutak
Bila jednom jedna Gospa Jednorog... koja je živela u svojoj šumi jorgovana. Budući da je jednorog bezvremeno magično stvorenje i Gospina šuma je, naravno, bila čarobna. Vreme, samoća i osećanja ne muče Gospu, o njima jedva da ima neku predstavu, ali jednog dana, slušajući dvojicu ljudi, dva lovaca u prolazu, Gospu počinje da muči jedno važno pitanje: gde su ostali pripadnici njene vrste i da li je ona, možda, poslednji jednorog?
U osnovi klasične bajke ili priče iz domena epske fantastike je potraga/poduhvat. Tako je i ovde... Gospa napušta svoju začaranu šumu i polazi u potragu za svojim jednorozima. Pogađate da će na ovom putu naići na različite izazove i okupiti oko sebe družinu. Meni su prva tri poglavlja bila najupečatljivija, možda zato što je tu autor polako uobličavao svet kroz koji se njegovi junaci kreću. Gospa će usput sresti i povesti sa sobom i dvoje neobičnih, ali požrtvovanih i lojalnih saputnika, čarobnjaka Zevzika i hajdučicu, kuvaricu i domaćicu Jezivicu Moli. Budući da teži da otkrije šta se desilo sa njenom vrstom, Gospa mora da pronađe dvor enigmatičnog kralja Haralda...
Svet koji je Piter S. Bigl izvajao podseća nemalo na Englesku kasnog srednjeg veka. Tu su mračni gradovi i zamkovi, nedirnute šume, razuzdano more koje šamara stenovite obale ogromnim talasima, raspevani razbojnici koji sanjare o njihovom junaku iz epskih pesama Robinu Hudu i njegovoj družini. Putovanje je prožeto referencama na grčku mitologiju, anglosaksonske epove i, naravno, Šekspirove drame. Pored toga, dok je Gospa nestvarno suzdržana i čista, svet oko nje zna da bude i mračan, ali i šaljiv. Zevzik bi mogao da bude rođak Pračetovog Rindsvinda. Čarobnjak za koga su najviši autoriteti iz njegove struke izrekli sud da je neverovatno talentovan, ali, s druge strane, ne može da prizove ni najprostiju čin već mora sačeka potpuno nepredvidivi tren kada magija odluči da „progovori“ kroz njega. Nekoliko sjajnih epizodnih likova su raspevani i raspojasani Leptir (pohvale prevodiocu!), veštica Mama Fortuna i Lobanja koja, eto, tako, prosto visi u prestonoj dvorani kralja Haralda i čuva njegove neizrecive tajne.
Nisam neki poznavalac epske fantastike, ali bih rekao da je „Poslednji jednorog“ bliži svetu bajki i legendi. Na pojedina zapetljana i složena pitanja nismo dobili odgovore. U bajci ili mitskoj priči i ne mora sve da se složi i reši. Bigl se ponegde šali sa epskim klišeima, ali se trudi da ih ne parodira do kraja.
A na kraju ima jedno važno pitanje za sve nas. Mene to pitanje prati od detinjstva. Da zaista vidimo nešto magično, neko magično, natprirodno stvorenje... da li bismo to primetili? Gospa Jednorog rano uočava da, iako ljudi obično pokušavaju da sa strahopoštovanjem priđu ili čak uhvate magična stvorenja, obično ih ne primećuju ili ih barem ne primećuju u njihovom pravom, potpunom obličju (jedan gojazni seljanin se drzne da pojuri za lepom belom kobilom koja je bez gospodara krenula kroz njegovo selo). Ako je tako (bilo) u nekom (izmaštanom) kasnom srednjem veku, kako li bi tek bilo danas kada smo svi zagledani u ekrane, društvene mreže ili sopstvene slike?
Autor: Uroš Milivojević
Izvor: Delfi Kutak
