Margaret Atvud je autorka kojoj godinama držim palčeve da dobije Nobelovu nagradu, i nadam se da neću morati još dugo. „Sluškinjina priča“ slovi za njeno najbriljantnije delo, ja sam je pak čitala pitajući se gde je tu Margaretin narativ kakav poznajem. Ko god želi da shvati zašto Margaret apsolutno zaslužuje Nobela, treba da čita „Slepog ubicu“ i „Alijas Grejs“.

„Alijas“... knjiga sa hiljadu slojeva. Savršeno konstruisanih likova. Može li neko sa toliko dara da glumi nevinost? Može li tako revnosno da izdržava svoju kaznu ako pak nevina nije? Može li lepo devojačko lice biti lice ubice? Ili spretno trepće i zavodi i osvetu sprovodi preko neukog a otvorenog muškog srca. Advokat se moli i preznojava pitajući se svakog dana. Ko je, u stvari, ta devojka koja mu raspreda o svom životu svakodnevno? Ko su ta nezajažljiva vlastela i zalužuju li oni da žive kako im bogom dano bez prava da njih zakon dotakne?

Od klasnih razlika do emotivnih manipulacija Atvudova nam slika kroz lik Alijas Grejs, sa toliko moći i u takvoj narativnoj veličini da se zaista suštinski izmestite i kažete: ovo je književnost koja će se čitati i kroz sto godina, tumačiti i veličati nagradama kroz decenije.

Autor: Ana Lazarević
Izvor: Delfi kutak