„Roman o Londonu“ je poslednji roman Miloša Crnjanskog u kojem se pisac vraća večitoj velikoj temi svojih „Seoba“: temi emigracije, raseljenim licima, sudbini ljudi bez otadžbine, ljudima koji život provode daleko od svoje domovine. Istorija ume čudno i ironično da upravlja ljudskim sudbinama. Glavni junak ovog romana više nije Vuk Isakovič, koji odlazi u Rusiju, već Nikolaj Rodionovič Rjepnin, potomak ruskih kneževa i njegova supruga, čije seobe počinju 1917. godine, odlaskom iz Rusije, od Krima preko Praga, Portugala i Pariza da se nakon Drugog svetskog rata završe u Londonu, „toj, ogromnoj varoši čiji je zagrljaj bio smrtonosan za toliko ljudi i žena“ jer je sa njima stigla „I ta neobična, strašna zima, koja je trajala mesecima…“

Borba za egzistenciju, ali još više unutrašnja emotivna i duhovna borba emigranata tema su ovog romana Miloša Crnjanskog. Priča u romanu otpočinje već u kasnoj fazi potucanja kneza Rjepnina i njegove mnogo mlađe, vredne, lepe i ljupke supruge Nađe, neposredno nakon Drugog svetskog rata, kada se razoreni London postepeno obnavlja iz ruševina, u vreme kada je, nakon tolikih neizvesnih tumornih godina, knez izgubio i poslednju životnu ambiciju. Već su rasprodali sve porodične dragocenosti i žive na granici bede i gladi. Trošni i memljivi londonski stanovi u kojima žive ruski emigranti, bračni parovi poput Rjepnina i Nađe, u tišini, seti i nemaštini, izdržavajući se od prodaje lutaka i usputnih nebitnih poslića, uz neprestani osećaj nepripadanja, izgnanosti, neuklopljenosti i neprestanu strepnju, u potrazi su ne za domom, kao što su duboko uvereni, već za identitetom. Rjepnin prolazi londonskim ulicama „kao senka, ako još ima senku“. Samo još dve stvari zanimaju i drže, privremeno, Rjepnina, na ovoj strani reke Stiks: ljubav i obaveza prema njegovoj još mladoj i dražesnoj supruzi, kao i nostalgična sećanja iz Rusije, kojima se neprestano vraća. Ali kada najzad uspe da suprugu ubedi da otputuje kod rođake u Ameriku, Rjepninova egzistencijalna, ledena samoća biva potpuna. „Ne želi, ne može više da podnosi, ni svoju, ni tuđu nesreću“.

Romanom vladaju nostalgija i melanholija. Nostalgija nije tek prijatna, dokoličarski neobavezna čežnja za romantično obojenim minulim danima. Nostalgija je poremećaj u doživljavanju vremena i prostora, ona je svest o prolaznosti, sposobnost da se svaki trenutak života već u času svog trajanja doživi kao prošlost. A kada sve zaista postane prošlost, tada nostalgija postaje bolest, hronična, tragična i smrtonosna. Od te bolesti boluje knez Rjepnin. Uzrok je u njemu samom. On svoju nostalgiju nosi u sebi.

Uvek kada se pročita jedno kapitalno delo kakav je „Roman o Londonu“, koje se smatra završnom uporišnom tačkom razumevanja tragicizma u čoveku i zajednici, ono svakog čitaoca snažno prodrma, zaprepasti i potrese. Uz sve to, takvo delo iznenadi jakim utiskom duboke vere autora da glavni junak, uprkos surovom i razdirućem životu u tuđini, ostaje dostojanstven, pravičan, ispunjen ljubavlju prema bližnjima i otadžbini. Dosta iz pripovesti je povezano i sa teškim ličnim iskustvima para Crnjanski u Londonu, iako se ne radi o autobiografiji. Na pitanje zašto je u centar priče stavio ruskog, a ne srpskog ili drugog izbeglicu, Crnjanski je objasnio da je želeo da prikaže dubinu pada koji se može doživeti u životu, u emigraciji – a kod Rusa, sve je najveće – od veličine zemlje do obima njihovih ličnih i porodičnih nesreća, posebno kada su u pitanju bivši plemići. Cela pripovest o Rjepninu je ispričana kao da vam se neko poverava, šapućući vam na uvo, jedva čujno.

Autor: Nemanja Jovičić
Izvor: Delfi Kutak