Delfi kutak je pročitao: „Svedočanstva“, Margaret Atvud
„Pisanje i čitanje nisu donosili odgovore na sva pitanja. Vodili su samo do novih, i još novih pitanja.“
U blistavom umu Margaret Atvud skoro 35 godina se rađala i oblikovala ideja o nastavku sada već kultne knjige „Sluškinjina priča“. „Svedočanstva“ su temeljnija, zrelija, mada se to i moglo očekivati jer imaju kvalitetnu osnovu u vidu dobro osmišljene fabule u koju nas je uvela Sluškinja Fredovica. Margaret je do najsitnijih detalja osmislila (ili samo posmatrala (ne)prilike u svetu) jedno naizgled stabilno društvo u kojem vlada totalitarističko-teokratski režim, gde se zna red i pravila su stroga, ali su temelji truli i disfunkcionalnost izbija tamo gde su karike najslabije. U pređašnjoj knjizi smo se upoznali sa tim banalnim, zastrašujućim pravilima i neljudskim stilom života u postapokaliptičnoj državi Galad. Ipak, priču smo posmatrali iz samo jednog ugla, a znamo da bi slika bila sveobuhvatna tek kada bismo imali mogućnost da čujemo argumente „za“ i „protiv“ i onda donesemo sopstveni sud o čitavoj stvari. Tada na scenu stupa knjiga „Svedočanstva“ kao proizvod ispitivanja pulsa čitalaca i razumevanja njihove gladi za detaljnim objašnjenjem.
Na samom početku nam se obraća Tetka Lidija, jedna od Osnivača galadskog sistema. Postepeno upoznajemo njen karakter, kako joj je život izgledao pre nego što se našla unutar granica novostvorene države, i kako je dospela na tako visoku titulu, titulu Tetke, osobe zadužene da oblikuje i preobraća mlade umove devojčica čija se uloga znala od rođenja – žena u Galadu je senka bez glasa i imena, osim ako nije povlašćena zbog porekla, pa i tada joj je zabranjeno da se bavi složenim, „muškim“ problemima koji podrazumevaju razmišljanje, čitanje i učešće u ozbiljnim razgovorima. U koliko je samo vekova smeštena borba za jednakošću između žena i muškaraca? Sav taj trud sveden na nulu, bez mogućnosti ponovnog uspona. Tetke su stroge, nemilosrdne i u dosluhu sa surovim Zapovednicima, pa se svaki prestup kažnjava.
Ipak, pratimo priču devojčice koja je odrasla u Galadu kao ćerka Zapovednika. Ona ne poznaje drugačije običaje, te joj je detinjstvo na prvi pogled bezbrižno, sve dok se sa godinama ne počnu nagomilavati sumnje, zabranjene a tako banalne želje poput mešenja hleba, kao i potreba za samostalnošću i beg od ugovorenog braka. Svi ideali – ismevani, pogaženi, nedozvoljeni. Dug je put pred čednom devojčicom koja vrtoglavo odrasta i pred kojom su otkrića tako zbunjujuća da će se ili srušiti pod teretom, ili izaći iz ruševina snažnija.
A kako Galad izgleda onima koji su van njegovih granica? Koliko njegova pravila utiču na „spoljašnji“ svet? Ukoliko Galad posmatramo kao košticu voća po kojoj se razvila buđ, pa se ona širi po voćnoj srži i kvari joj ukus dok kora ostaje rumena i netaknuta, lako ćemo shvatiti negativan uticaj jedne trule kvazidržave i neizbežnost uništenja onoga što vredi. To najbolje saznajemo iz života devojčice iz Kanade, zemlje koja pokušava da zadrži svoju demokratičnost, ali neumitno potpada pod uticaj galadskih načela. Tipična tinejdžerka, pomalo drska i bezobrazna prema onome što smatra nepravednim, stajaće oči u oči sa istinskom nepravdom.
Kako je Atvudova zamislila sudbine ove tri žene i koliko važna mora biti tačka u kojoj se one spajaju? Kakvu moć imaju njih tri kada čvrsto veruju u svoj cilj?
Ako vas je „Sluškinjina priča“ uzdrmala, probudila bes u vama, ukoliko ste ostali zatečeni događajima i nedovršenim krajem, u „Svedočanstvima“ ćete saznati odgovore na sva pitanja i unutrašnje monologe koje ste vodili danima nakon pročitane prve knjige. Druga knjiga je razornija, moćnija, dobijamo informacije iz tri različita izvora i onaj bes se ponovo budi sada kada imamo širu sliku, kada smo ušli u samo srce Galada i otkrili sve što se dešava iza scene, sve zastrašujuće pojedinosti, izvanredan zaplet i razrešenje koje ostavlja bez daha.
Ovo je briljantno osmišljena priča na koju ne možete ostati ravnodušni. Primetila sam uvreženo mišljenje da je Margaret Atvud dobila Bukerovu nagradu zbog popularnosti serije – ne mogu da tvrdim u odnosu na druge nominovane kandidate, ali sudeći po kvalitetu ove knjige koja je čitav stepen iznad „Sluškinjine priče“, nagrada je apsolutno zaslužena, zato nemojte propustiti da je pročitate!
P.S. Sve pohvale za odličan prevod, Aleksandra Čabraja! :)
Autor: Dragana Milošević
Izvor: Delfi Kutak
U blistavom umu Margaret Atvud skoro 35 godina se rađala i oblikovala ideja o nastavku sada već kultne knjige „Sluškinjina priča“. „Svedočanstva“ su temeljnija, zrelija, mada se to i moglo očekivati jer imaju kvalitetnu osnovu u vidu dobro osmišljene fabule u koju nas je uvela Sluškinja Fredovica. Margaret je do najsitnijih detalja osmislila (ili samo posmatrala (ne)prilike u svetu) jedno naizgled stabilno društvo u kojem vlada totalitarističko-teokratski režim, gde se zna red i pravila su stroga, ali su temelji truli i disfunkcionalnost izbija tamo gde su karike najslabije. U pređašnjoj knjizi smo se upoznali sa tim banalnim, zastrašujućim pravilima i neljudskim stilom života u postapokaliptičnoj državi Galad. Ipak, priču smo posmatrali iz samo jednog ugla, a znamo da bi slika bila sveobuhvatna tek kada bismo imali mogućnost da čujemo argumente „za“ i „protiv“ i onda donesemo sopstveni sud o čitavoj stvari. Tada na scenu stupa knjiga „Svedočanstva“ kao proizvod ispitivanja pulsa čitalaca i razumevanja njihove gladi za detaljnim objašnjenjem.
Na samom početku nam se obraća Tetka Lidija, jedna od Osnivača galadskog sistema. Postepeno upoznajemo njen karakter, kako joj je život izgledao pre nego što se našla unutar granica novostvorene države, i kako je dospela na tako visoku titulu, titulu Tetke, osobe zadužene da oblikuje i preobraća mlade umove devojčica čija se uloga znala od rođenja – žena u Galadu je senka bez glasa i imena, osim ako nije povlašćena zbog porekla, pa i tada joj je zabranjeno da se bavi složenim, „muškim“ problemima koji podrazumevaju razmišljanje, čitanje i učešće u ozbiljnim razgovorima. U koliko je samo vekova smeštena borba za jednakošću između žena i muškaraca? Sav taj trud sveden na nulu, bez mogućnosti ponovnog uspona. Tetke su stroge, nemilosrdne i u dosluhu sa surovim Zapovednicima, pa se svaki prestup kažnjava.
Ipak, pratimo priču devojčice koja je odrasla u Galadu kao ćerka Zapovednika. Ona ne poznaje drugačije običaje, te joj je detinjstvo na prvi pogled bezbrižno, sve dok se sa godinama ne počnu nagomilavati sumnje, zabranjene a tako banalne želje poput mešenja hleba, kao i potreba za samostalnošću i beg od ugovorenog braka. Svi ideali – ismevani, pogaženi, nedozvoljeni. Dug je put pred čednom devojčicom koja vrtoglavo odrasta i pred kojom su otkrića tako zbunjujuća da će se ili srušiti pod teretom, ili izaći iz ruševina snažnija.
A kako Galad izgleda onima koji su van njegovih granica? Koliko njegova pravila utiču na „spoljašnji“ svet? Ukoliko Galad posmatramo kao košticu voća po kojoj se razvila buđ, pa se ona širi po voćnoj srži i kvari joj ukus dok kora ostaje rumena i netaknuta, lako ćemo shvatiti negativan uticaj jedne trule kvazidržave i neizbežnost uništenja onoga što vredi. To najbolje saznajemo iz života devojčice iz Kanade, zemlje koja pokušava da zadrži svoju demokratičnost, ali neumitno potpada pod uticaj galadskih načela. Tipična tinejdžerka, pomalo drska i bezobrazna prema onome što smatra nepravednim, stajaće oči u oči sa istinskom nepravdom.
Kako je Atvudova zamislila sudbine ove tri žene i koliko važna mora biti tačka u kojoj se one spajaju? Kakvu moć imaju njih tri kada čvrsto veruju u svoj cilj?
Ako vas je „Sluškinjina priča“ uzdrmala, probudila bes u vama, ukoliko ste ostali zatečeni događajima i nedovršenim krajem, u „Svedočanstvima“ ćete saznati odgovore na sva pitanja i unutrašnje monologe koje ste vodili danima nakon pročitane prve knjige. Druga knjiga je razornija, moćnija, dobijamo informacije iz tri različita izvora i onaj bes se ponovo budi sada kada imamo širu sliku, kada smo ušli u samo srce Galada i otkrili sve što se dešava iza scene, sve zastrašujuće pojedinosti, izvanredan zaplet i razrešenje koje ostavlja bez daha.
Ovo je briljantno osmišljena priča na koju ne možete ostati ravnodušni. Primetila sam uvreženo mišljenje da je Margaret Atvud dobila Bukerovu nagradu zbog popularnosti serije – ne mogu da tvrdim u odnosu na druge nominovane kandidate, ali sudeći po kvalitetu ove knjige koja je čitav stepen iznad „Sluškinjine priče“, nagrada je apsolutno zaslužena, zato nemojte propustiti da je pročitate!
P.S. Sve pohvale za odličan prevod, Aleksandra Čabraja! :)
Autor: Dragana Milošević
Izvor: Delfi Kutak
