Delfi Kutak je pročitao: „Svet po Garpu“
Prošlo je nekoliko dana od kako sam završila ovu knjigu, a i dalje ne znam kako da adekvatno predstavim taj rolerkoster tragedije, nasilja, saosećanja, komedije, vodvilja, sapunske opere i vrhunske književnosti. Zapravo, ne znam da li sam ikada čitala nešto slično knjizi „Svet po Garpu“ Džona Irvinga.
Od uvodne rečenice, „Garpova majka Dženi Filds bila je uhapšena 1942. u Bostonu zato što je ranila čoveka u bioskopu“, svesni smo da nas čeka neobično štivo, ali svakako nismo pripremljeni na vratolomni tempo dešavanja, smene likova, tragedije i humora koje nam Iriving sprema. Samim Garpovim, pa recimo, bizarnim začećem, uvučeni smo u svet neverovatnih ekstrema. Tu nalazimo majku koja rešava da sama odgaja sina, u vremenu kad je to bilo i te kako „sumnjivo“, ambicioznu suprugu, Garpa – pisca koji se odlučije na život „domaćice“, bivšeg ragbistu koji menja pol, čitamo o ekstremnim feministkinjama koje sebi odsecaju jezik, političkim ubistvima, brutalnim silovanjima, preranoj smrti, o „morskoj struji“ koja postaje „morska guja“. Tu tragedije sustižu jedna drugu. U čudesnoj mešavini ozbiljnosti i igre, Irving prikazuje propadanje američke srednje klase i nadolazeći porast nasilja svake vrste, kao i pobunu protiv tog nasilja posmatranu kroz prizmu jednog nadasve maštovitog ljudskog bića. Sa fascinantnom jednostavnošću i elegancijom vodi svoju bizarnu i kompleksnu priču.
Ipak, najinteresantije od svega, Irving nas sve vreme tera se smejemo. Ili barem smejuljimo. Kako? Tako što dešavanja posmatramo kroz neverovatnu prizmu Garpove mašte i senzibiliteta, koji događaje svog života povezuje u literarni tekst, i tako im daje preko potreban humoristički otklon. Taj specifičan Garpov/Irvingov humor najbolje je opisao sam Garp u odgovoru čitateljki koja kritikuje njegovu knjigu: „Ja ljude ozbiljno shvatam. Stoga za ljudsko ponašanje osećam samo razumevanje – a za utehu mogu da pružim samo smeh. Smeh je moja religija. A u skladu sa većinom religija, priznajem da je i moj smeh prilično očajnički.“
Ništa što bih rekla nije ni približno dovoljno da opiše ovu očaravajuću knjigu. Volećete je ili mrzeti, smejati se ili plakati – ravnodušni nećete biti, jer „u svetu po Garpu, svi smo mi neizlečivi“.
Autor: Lidija Nikolić
Izvor: Delfi Kutak
Od uvodne rečenice, „Garpova majka Dženi Filds bila je uhapšena 1942. u Bostonu zato što je ranila čoveka u bioskopu“, svesni smo da nas čeka neobično štivo, ali svakako nismo pripremljeni na vratolomni tempo dešavanja, smene likova, tragedije i humora koje nam Iriving sprema. Samim Garpovim, pa recimo, bizarnim začećem, uvučeni smo u svet neverovatnih ekstrema. Tu nalazimo majku koja rešava da sama odgaja sina, u vremenu kad je to bilo i te kako „sumnjivo“, ambicioznu suprugu, Garpa – pisca koji se odlučije na život „domaćice“, bivšeg ragbistu koji menja pol, čitamo o ekstremnim feministkinjama koje sebi odsecaju jezik, političkim ubistvima, brutalnim silovanjima, preranoj smrti, o „morskoj struji“ koja postaje „morska guja“. Tu tragedije sustižu jedna drugu. U čudesnoj mešavini ozbiljnosti i igre, Irving prikazuje propadanje američke srednje klase i nadolazeći porast nasilja svake vrste, kao i pobunu protiv tog nasilja posmatranu kroz prizmu jednog nadasve maštovitog ljudskog bića. Sa fascinantnom jednostavnošću i elegancijom vodi svoju bizarnu i kompleksnu priču.
Ipak, najinteresantije od svega, Irving nas sve vreme tera se smejemo. Ili barem smejuljimo. Kako? Tako što dešavanja posmatramo kroz neverovatnu prizmu Garpove mašte i senzibiliteta, koji događaje svog života povezuje u literarni tekst, i tako im daje preko potreban humoristički otklon. Taj specifičan Garpov/Irvingov humor najbolje je opisao sam Garp u odgovoru čitateljki koja kritikuje njegovu knjigu: „Ja ljude ozbiljno shvatam. Stoga za ljudsko ponašanje osećam samo razumevanje – a za utehu mogu da pružim samo smeh. Smeh je moja religija. A u skladu sa većinom religija, priznajem da je i moj smeh prilično očajnički.“
Ništa što bih rekla nije ni približno dovoljno da opiše ovu očaravajuću knjigu. Volećete je ili mrzeti, smejati se ili plakati – ravnodušni nećete biti, jer „u svetu po Garpu, svi smo mi neizlečivi“.
Autor: Lidija Nikolić
Izvor: Delfi Kutak
