I kad vreme učini svoje, i kad radnja i detalji padnu u zaborav, sigurna sam da ću živo pamtiti junake knjige „Tuđa pravila“. Pamtiću Vilbura Larča, ginekologa, akušera, koji je sticajem raznih okolnosti početkom dvadesetog veka dospeo u Sent Klauds, malu varoš u Mejnu, u sirotište, da bude upravnik, hroničar i lekar, da porađa žene, radi „božji posao“, ali i onaj „đavolji“ – da žene oslobađa od plodova začeća u vreme kad je abortus bio zabranjen. Vešto je baratao etrom koji je koristio kao anesteziju, a i sam je bio njegov zavisnik. Zajedno sa sestrama Ednom i Andželom vodio je brigu o mališanima, trudeći se da im u sirotištu bude dobro, ali da im ono bude samo usputna stanica do usvojitelja.

Pamtiću i Homera, siroče, više puta usvajano, ali koje bi se uvek naposletku vratilo u sirotište. Dok druga deca čeznu da iz sirotišta odu, njemu će sirotište postati dom. Tek nakon svoje dvadesete godine otisnuće se u svet da se prvi put smeje sa prijateljima, da prvi put iskusi ljubav, ali i onu ružniju stranu bivstvovanja među ljudima.

Još čitavu paletu likova stvorio je Irving. Sestre Andželu i Ednu, gospođu Grogan, upravnicu ženskog dela sirotišta, pa Meloni, najstarije siroče u ženskom delu, s kojom će Homer imati specifičan odnos. Pa Olivu, Volija i Kendi, dve značajne osobe u Homerovom životu van sirotišta, i mnoge druge likove, sve upečatljive, živopisne, čije se sudbine ukrštaju i bez obzira na to što su zbivanja hronološki ispričana, sve to čini fabulu raskošnom.

Reći ćete možda da na svetu ima sijaset priča koje su zanimljive, ali ovako ispričanih verujem da nema mnogo. Lepotu Irvingovog pisanja ne čine samo epiteti, metafore i ostale stilske figure već se lepota njegovog pripovedanja ogleda u redu reči u rečenici, u načinu na koji se te rečenice nižu, jer raznovrsnim slaganjem izraza i misli Irvingu uspeva da stalno menja dinamiku. Neće ni u jednom trenutku reći da, na primer, stanari sirotišta žure, jure, ali kad se u travi, visokom korovu, bude nešto neobično dešavalo, rečenice prosto počinju da teku, čitalac mora da zadrži dah, da ubrza čitanje dok mu se i srčani ritam ubrzava, pa jasno može osetiti nastalu užurbanost i pometenost. Kad jednoličnim glasom Meloni čita Dikensa, suvoparnost se oseti i u Irvingovim redovima, a često će se čitaocu činiti da je, poput doktora Larča, i sam pod uticajem etra.

Dok sam čitala, na momente usporeno, pa ubrzavala, dok mi je puls varirao, suze su smenjivale smeh, a smeh suze.

Zanimljivo je što je Irving uspeo da me razneži ili rastuži opisujući situacije prema kojima bih obično bila ravnodušna. U tome se i sastoji njegova genijalnost – nesreću pretvara u komediju, a naizgled obične sitnice u važne.

Smejala sam se i plakala istovremeno, i to ne od sreće ili od tuge, već zbog životnih istina. Zbog života takvog kakav je – i srećan i mučan, pa makar ga živeli po tuđim pravilima ili ta pravila kršili.

Autor: Andrijana Petković
Izvor: Delfi Kutak