Delfi Kutak je pročitao „Žena francuskog poručnika“: Faulsova majstorska igrarija
Posle „Čarobnjaka“ – romana o tajnim veštinama preuređivanja realnosti, prepunog višestrukih značenja, koja čitaoca lako mogu da izlude, došao je „Sakupljač“ – roman o kао bajagi napadu i zatočeništvu u kome zatočenica postaje gospodarica, koji lagano prerasta u priču o panici i očajanju osobe koja konačno shvata da nema izgleda da ikada bude oslobođena iz tamnice. A onda, konačno, „Žena francuskog poručnika“ – roman koji je, u stvari, Faulsov eksperiment: kako bi bilo pratiti poznata pravila i napisati viktorijanski roman. I može vam se učiniti da je on sasvim različit od gorepomenuta dva, međutim, ipak nije toliko.
U sva tri romana, glavne likove (Nikolas Erf u „Čarobnjaku“, Miranda Grej u „Sakupljaču“ i Čarls Smitson u „Ženi francuskog poručnika“), situacija u kojoj su se našli toliko je izbezumila, doslovno ih zavrtela u vremenu i prostoru, a izlaz iz nje bio je, zapravo, izlaz iz lavirinta. A da bude još teže, bio je to lavirint čiji su se zidovi i prolazi stalno menjali. Drugo, u sva tri romana sporedni likovi (Moris Končis u „Čarobnjaku“, Frederik Kleg u „Sakupljaču“ i Sara Vudraf u „Ženi francuskog poručnika“) drugačiji su od svih ostalih koje ste dosad sreli, ne nužno dobri (Frederik je bio bedni crv, prosečan u pogledu svega osim u pogledu svoje fiksacije), ali zagonetni i mistični do samog kraja (Moris i Sara čak izvanredni u svojoj ulozi).
A evo šta se u „Ženi francuskog poručnika“ dogodilo: jedna neobična žena, siromašna, ali obrazovana (Sara), odbačena u društvu zbog svog ponašanja, privukla je i zavela svojom tajanstvenošću, a kasnije i svojom ispovešću, jednog muškarca iz visokog društva (Čarls) koji se već obavezao drugoj ženi i koji će (ili ipak neće) pogaziti svoju reč. Ne zaboravite, u pitanju je viktorijansko doba (1867), reč je značila daleko više nego danas i dužnost se shvatala ozbiljnije. Međutim, iako je to doba bilo takvo, Fauls se u romanu neprestano poigrava. Uskače nam nesputano na njegove stranice, čak se otvoreno pita: „Šta, koga đavola, da radim sa tobom?“ dok netremice posmatra Čarlsa koji sedi u kupeu prekoputa njega i drema. Na to se nadovezuje dilema da li će Fauls Čarlsu dati tu slobodu da čini ono što želi. I zašto bi se on postavio u ulogu samog boga, kad je opšte poznato da čoveku niko drugi, osim njega samog, ne može slobodu dati? I nije li to samo Faulsova luda zamisao da nas zamajava ovim ili onim dok nam konačno u lice ne baci ono što bi on odabrao? On, ne Čarls. Jer Čarls je izmišljen lik, razume se. A mogao bi nam dati možda dve verzije? Koga briga što to nije po pravilima. Tu dolazimo i do treće veze između ova tri romana. I, mada na različite načine upotrebljena, to je Faulsova moć da „vrlo očigledno posmatra svet kao nešto što može da poseduje i koristi kako mu je drago“.
U sva tri romana, glavne likove (Nikolas Erf u „Čarobnjaku“, Miranda Grej u „Sakupljaču“ i Čarls Smitson u „Ženi francuskog poručnika“), situacija u kojoj su se našli toliko je izbezumila, doslovno ih zavrtela u vremenu i prostoru, a izlaz iz nje bio je, zapravo, izlaz iz lavirinta. A da bude još teže, bio je to lavirint čiji su se zidovi i prolazi stalno menjali. Drugo, u sva tri romana sporedni likovi (Moris Končis u „Čarobnjaku“, Frederik Kleg u „Sakupljaču“ i Sara Vudraf u „Ženi francuskog poručnika“) drugačiji su od svih ostalih koje ste dosad sreli, ne nužno dobri (Frederik je bio bedni crv, prosečan u pogledu svega osim u pogledu svoje fiksacije), ali zagonetni i mistični do samog kraja (Moris i Sara čak izvanredni u svojoj ulozi).
A evo šta se u „Ženi francuskog poručnika“ dogodilo: jedna neobična žena, siromašna, ali obrazovana (Sara), odbačena u društvu zbog svog ponašanja, privukla je i zavela svojom tajanstvenošću, a kasnije i svojom ispovešću, jednog muškarca iz visokog društva (Čarls) koji se već obavezao drugoj ženi i koji će (ili ipak neće) pogaziti svoju reč. Ne zaboravite, u pitanju je viktorijansko doba (1867), reč je značila daleko više nego danas i dužnost se shvatala ozbiljnije. Međutim, iako je to doba bilo takvo, Fauls se u romanu neprestano poigrava. Uskače nam nesputano na njegove stranice, čak se otvoreno pita: „Šta, koga đavola, da radim sa tobom?“ dok netremice posmatra Čarlsa koji sedi u kupeu prekoputa njega i drema. Na to se nadovezuje dilema da li će Fauls Čarlsu dati tu slobodu da čini ono što želi. I zašto bi se on postavio u ulogu samog boga, kad je opšte poznato da čoveku niko drugi, osim njega samog, ne može slobodu dati? I nije li to samo Faulsova luda zamisao da nas zamajava ovim ili onim dok nam konačno u lice ne baci ono što bi on odabrao? On, ne Čarls. Jer Čarls je izmišljen lik, razume se. A mogao bi nam dati možda dve verzije? Koga briga što to nije po pravilima. Tu dolazimo i do treće veze između ova tri romana. I, mada na različite načine upotrebljena, to je Faulsova moć da „vrlo očigledno posmatra svet kao nešto što može da poseduje i koristi kako mu je drago“.
Videćete da je Čarls vrlo visoko nišanio. To uvek čine inteligentni besposličari, da opravdaju svoju lenjost pred svojom inteligencijom.
Ili je visoko nišanio sam Fauls? Sigurno jeste. A sigurno je i to da ćete kada priču dovede do kraja, poželeti novu.
Autor: Sandra Kojić
Izvor: DelfiKutak
