U uvodnom poglavlju svog romana „Austrijanka“, Zoran Milekić slikovito je prikazao kako nam bezbrižnu svakodnevicu može u trenutku prekinuti i preokrenuti samo jedan ovlašan pogled na nešto što je toliko potresno da nikada nismo mogli ni naslutiti da se dogodilo niti da bi se uopšte moglo dogoditi.

To nikako ne znači da takve trenutke i susrete treba izbegavati, nego naprotiv, da ih na vreme treba doživeti i suočiti se sa istinom kako bi se ona i spoznala na pravi način, dok upravo izbegavanje, odbijanje, prećutkivanje i potiskivanje dovodi do onih neželjenih iznenadnih i prelomnih momenata.

Sličan je slučaj i sa samim romanom „Austrijanka“, koji zaista ostavlja neizbrisiv i prilično gorak utisak na čitaoce, ali koji se jednostavno mora pročitati ne bi li se izvesne nedoumice i paradoksi novije istorije rastumačili na pravi način, te da se izbegnu neprijatna iznenađenja kakva su se dešavala duže od pola veka nakon što se zbilo ono što je u Milekićevom romanu opisano.

I koliko god da sa svakom narednom stranicom budemo osećali sve veću gorčinu pred događajima koji neumitno teku bez izgleda da se izbegnu najmonstruozniji raspleti, toliko ćemo želeti da upijemo svaku reč iz tog dela koje nas vodi u epohu i prostor gde nikada ne bismo poželeli da zaista odemo niti da se zadesimo, mada sve vreme osećamo moralnu dužnost da bar putem jedne ovakve knjige budemo ne samo svedoci, nego i saputnici plemenite misije i podviga usred opšteg bezizlaza i nacionalne katastrofe.

Diana Frida Olga Budisavljević Obekser jeste ime koje bi svako trebalo da zna, bar onako kako zna i koliko zna za ime Oskara Šindlera, ali dok ova rođena Austrijanka nije počela da se u istoriji pominje kao Diana Budisavljević, o njoj se gotovo ništa nije znalo čak ni u onom narodu čiju je decu nesebično spasavala ne zaustavljajući se ni pred najstrašnijom preprekom, makar se ta prepreka zvala Dido Kvaternik ili Maks Luburić.

Zato se u datom slučaju ne postavlja samo pitanje kako se desilo da akciju spasavanja srpske dece iz ustaških logora svojevoljno pokrene jedna zagrebačka Austrijanka, nego i kako se desilo da tolika plemenitost i požrtvovanost budu maltene preko noći zaboravljene i izbrisane iz istorije i kolektivnog pamćenja, pa je Milekićev roman i u tom pogledu značajan, jer daje precizne odgovore na takva pitanja, i to kroz romansirane, ali prilično autentične opise svih značajnih događaja koji su pratili ovu maltene privatnu i prilično opasnu akciju.

Često stavljana pred fatalan izbor koje dete treba izvući iz logora a koje tamo ostaviti, Diana Budisavljević nikada nije poklekla i uvek je, i iz etičkog i iz istorijskog ugla gledano, donosila odluke koje se mogu smatrati ispravnim – a ponekad se i moraju smatrati ispravnim, jer dovoljno je ispravno već to što je jedna hrabra žena izabrala da ne miruje u kući i da se ne pretvara kao da se u neposrednoj okolini, na Kordunu i Kozari, odigrava sasvim normalan tok života.

Iako to može izgledati kao puka formalnost usred onoga što roman suštinski predstavlja, nije na odmet istaći da je „Austrijanka“ pisana svojevrsnom kombinacijom srpskog i hrvatskog jezičkog standarda, što takođe daje sliku vremena kad su se dve varijante jedinstvenog jezika tu i tamo prožimale uprkos oštrim granicama koje su stvarale politika i okupacija, ali se istovremeno daje još upečatljivija slika fatalnih ratnih godina kad se novembar pretvarao u studeni, kad se u Zagrebu kalila neovisnost kroz Nezavisnu Državu Hrvatsku, kad se pomoć tražila i od pravoslavnih opština i od židovskih općina i kad je mnogima – ali ne i Diani Budisavljević – bilo lakše da šute, a ako treba i da ćute.

Autor: Dušan Milijić