Dok jedna vrsta stvarnosti gubi na svom značaju, pojavljuje se niz drugih stvari koje na značaju dobijaju. U ovom slučaju je to reklama, predstavljanje onoga što se poseduje, što se radi. Međuljudski odnosi takođe menjaju svoju suštinu. Dok su se nekada na zabavama pričali tračevi o ljudima koje učesnici u razgovoru poznaju, sada razgovore ispunjavaju priče o najfantastičnijim vestima sa interneta. U tom pogledu Ilić je i doslovno realista. Iščitavajući stranice i stranice ove knjige na kojima je reč o nečemu viđenom na internetu, ili o planovima kako da se na taj način dođe do novca, ne možemo a da ne pomislimo na beskrajne balzakovske opise. Svako poglavlje ovog romana, osim što saopštava šta se dalje dešava sa likovima, daje i opis jednog aspekta digitalnog sveta, bilo to korišćenje Gugla ili sajber seks. I to ga daje „po redu”, ne propuštajući neku od zanimljivijih mogućnosti koju data situacija pruža. Baš u stilu realističkih pisaca.

Ovako gledana, knjiga se može čitati i kao vodič kroz svet digitalnog biznisa. U njoj su sadržana čak i konkretna uputstva kako izaći na kraj sa nekim problemima u tom poslu; dat je niz originalnih poslovnih ideja koje bi neki početnik u ovom poslu mogao da uzme kao skice svojih budućih projekata. Ipak, najzanimljiviji su oni delovi gde Ilić prestaje da daje samo sliku savremenog sveta, već je uzdiže do univerzalnog simbola. Najupečatljiviji od njih je deo u kome priča o Deep Web-u. Reč je o delu interneta koji je nemoguće izguglati, koji se nalazi ispod površine interneta a veći je od njega čak 5000 puta. Uz to se još kaže da on ima osam nivoa, a ako se tome doda Limb, deo interneta koji mi koristimo, vidi se jasna aluzija na Danteov „Pakao“. Već sama ta (prećutana) metafora – da se korisnici neta nalaze na Limbu – majstorska je slika savremenog društva, pošto u Limbu nema sreće niti bilo kakvih osećanja. Dalja slika Deep Web-a postaje jeziva kao i dalji krugovi Danteovog „Pakla“. Tu su hakeri, lopovi, plaćene ubice, makroi, trgovci decom i sl. Još jedna zanimljiva aluzija na klasičnu književnost u ovom romanu je kada jedan od likova, između svih onih pričica sa interneta, ispriča i priču kako se seća knjige o tome kako su dva prijatelja išla jednom kurvama i onda posle mnogo godina i događaja razgovaraju (dok leže na plaži, ovde se kaže) i slože se da im je to što su išli kurvama bila najbolja stvar u životu. Nigde se ne pominje Flober. Ipak, ova dajdžest savremena verzija „Sentimentalnog vaspitanja“ nije ovde slučajno. Čini mi se da se Ilićev roman u mnogo čemu ugleda na Floberovo remek-delo. Već sam naveo realističke opise i prazne razgovore koji u „Sentimentalnom vaspitanju“ dobijaju klasičan oblik. Zatim, tu je i ljubavni trougao. Mada je Ilićev junak u dvogodišnjoj vezi sa devojkom, ona ima još jednog momka, sa kojim je duže nego sa njim. Ona odbija da tu vezu raskine i junak je prinuđen s tim da živi, sve dok ona ne ostavi njega. Prvi (ili bolje reći pravi) dečko junakove devojke, međutim, ostaje nevidljiv, lik do koga se dolazi čisto digitalnim putem. On je figura slična Velikom bratu, koja samo simbolizuje to da promena, a dakle i potpuna sreća nije moguća. Ne samo da se ne pojavljuje, da devojka o njemu ne priča, njega je čak nemoguće naći ni preko interneta. On je božanska sila koja je izvan ovoga sveta, tj. izvan pripovednog sveta, ali i savremenog sveta čiju sliku Ilić pokušava što potpunije da pruži. Međutim, on ima svoje zastupnike na zemlji. Jedna od drugarica njegove devojke ga posmatra sa mržnjom i on zaključuje da je to zato što ona zna njenog pravog dečka. Dok pokušava da ga nađe preko lažnih profila, dobija neke informacije o njemu, tek to da ima ime i prezime i da ga je neko negde video sa devojkom i to je sve.

Druga sila koja se meša u ovu vezu je njihov šef. Kako njih dvoje rade zajedno, njihova veza je uslovljena i tom činjenicom da provode jedan deo dana na istom poslu. Junakova želja da ostavi posao i započene sopstveni, koji bi donekle bio još više digitalan, dodatno je podstaknuta njihovim raskidom, pošto je teško preboleti nekoga sa kim se svakodnevno viđaš. U neku ruku, mana njihove veze je i to što nije digitalna. Posle prekida i odlaska na odmor, junak vreme provodi igrajući igrice, upražnjavajući sajber seks i smišljajući kakav će samostalni posao da otpočne. Kada sa prijateljicom sa kojom ima sajber seks odluči da se upusti u stvaran, on je razočaran: „Bilo mi je nelagodno kao da nije živa.” To je normalna reakcija prema osobi koju je navikao da gleda preko kamere, da preko neta sa njom deli osećanja i strast. S druge strane, ona i nije živa kada je van neta. Stvarni život postaje manje živ od digitalnog.

U romanu se tako neprijatelji iz svakodnevnog života mešaju sa protivnicima u igricama, stvarne ljubavnice sa digitalnim, stvarni posed sa nestvarnim. Kvalitet romana je što tu stvarnost obuhvata u celini, kao nešto što je junakov svet, njegov pogled na život, jedna potpuna realnost.

S druge strane, roman ima i nekoliko nedostataka. To je pre svega jednodimenzionalnost likova. Opisujući šta se sve dešava oko njih, Ilić je imao veoma malo prostora da se posveti samim likovima i njihovom razvoju kroz roman. Teško da se od toka njihove veze može išta ispratiti. Jasno je da je pisac želeo da mimoiđe patetične scene i sve suvoparne klišejske situacije iz starijih romana, ali činjenica je da nije uspeo da nađe adekvatnu zamenu za njih i da je ovaj „ljubavni roman” ponajmanje to. Donekle je razočaravajući i kraj, u kome se ne dešava ništa drugo sem da se sve otvorene niti radnje prekinu. Priznajem da sam grozničavo iščekivao šta će se desiti na kraju, hoće li se ispostaviti da je nepoznati dečko junakove devojke njen šef, njena drugarica, ili sam junak. Međutim, nisam se previše nadao tome u romanu koji se drži realističkog postupka. Očekivao sam upečatljivu scenu, nalik na onu Floberovu, makar ta pričica bila ispričana na samom kraju romana. Umesto toga sledi izvestan fejd-aut. Poslednji pasus je informacioni šum, nabacan sa neta, u kojem je data i informacija da su se Sonja i Filip verili.

Ali ove mane nisu presudne. Veći deo teksta deluje na čitaoca, bilo informativno, bilo provokativno, bilo svojom neposrednošću i potpunom doslednošću u opisivanju društvenih odnosa kroz nešto što nisu balske dvorane, saloni, krčme, diskoteke, kampusi, ulice itd. Ako se uz to uzme u obzir i kreativno modifikovanje obrazaca iz klasične književnosti, ovaj roman se s pravom može smatrati osnivačem, a ne samo pokušajem osnivanja, jednog novog literarnog žanra kod nas.

Autor: Nikola Živanović
Izvor: Letopis Matice srpske (Knjiga 495, sveska 5, maj 2015)