„Digitalni ugljenik“ - recenzija: Digitalizacija duše
Šta je to što čoveka čini čovekom, jedinku individuom?
Fizički izgled? Samosvest?
Kada volimo, šta je to što nas privlači predmetu našeg divljenja? Fizički izgled? Ili ono neuhvatljivo što se nalazi negde duboko u nama što nauka još ne ume da objasni?
Šta bi bilo kada bi čovek imao tehnologiju koja mu omogućava da prenosi sopstvenu svest u drugo telo? I ne samo u telo, u mašinu, čak i životinju...
Smemo li da dozvolimo vladama i tehnologiji da nam uskrate osnovno životno pravo na smrt, ako verujemo da nas sa druge strane čeka nešto lepše?
Da li je digitalizacija naše duše sledeći korak ljudske evolucije? Koliko dobrog bi nam to donelo? Koliko lošeg?
Koliko klonova je potrebno da bi se organizovala savršena orgija?
Kakav bi ugostitelj bio Džimi Hendriks?
„Digitalni ugljenik“ Ričarda Morgana ne nudi odgovor ni na jedno od ovih pitanja (osim poslednjeg), ali pruža nešto bolje, nešto što svaki dobar SF roman treba da pruži ‒ pruža nam kontekst da se sami bavimo ovim pitanjima dugo nakon što zaklopimo poslednju stranicu knjige.
„Kontekst je za kraljeve!“ (Kapetan Lorka, Star trek: Discovery, episoda 3)
Takeši Kovač nije kralj, i iskreno, njega ne zanimaju odgovori na sva pitanja kojima ga je Ričard Morgan okružio u svom romanu. Njega zanima samo jedno: da ostane živ u leglu laži, prevara i nasilja u koje se pretvorio San Francisko XXV veka. On stiže u Bej Siti (San Francisko) mimo svoje volje nakon što je ubijen nekoliko decenija ranije na Harlanovom Svetu. Kao ubica, pljačkaš, razbojnik, osuđen je da provede sto dvadeset godina na „ledu“. Njegov um zarobljen je u digitalnom ništavilu dok mu je telo davno uništeno. Međutim, Kovač je mnogo više od običnog kriminalca plaćenika. Bio je vojnik Protektorata, prošao je uslovljavanje Poslanstva, a talenti koje je stekao tokom svoje vojne karijere čine ga vrlo vrednom robom za onoga ko može sebi da je priušti.
A Benkroft je osoba koja to može i zapošljava Kovača da otkrije zašto je sebi razneo glavu.
„Digitalni ugljenik“ je sajber pank noar pun misterije, crnog humora, seksa i nasilja. Kroz priču pratimo Kovača od megalomanskih palata (oličenje kapitalizma) gde ga zapošljava besmrtni bogataš sa božjim kompleksom, do podzemlja Bej Sitija (proizvod kapitalizma) gde pokušavaju da ga ubiju genetski modifikovane kreature koje su nekada bili ljudi, ljudi, ludaci sa dupliranim umovima, poneki kiborg i još mnogo toga... predah nalazi u hotelu koji vodi veštačka inteligencija razvijena po ugledu na Džimija Hendriksa, a u istrazi mu pomaže detektivka čiji motivi nisu baš altruistički. I svuda je prisutna moralna degradacija ljudskog duha, jer u svetu i vremenu u kome je nastao „Digitalni ugljenik“, čemu drugo čovečanstvo može da se nada za petsto godina?
Morgan je nemilosrdan u svojoj kritici, maestralan u opisima akcije (i seksa), genijalan u zapletu i raspletu ove priče.
„Digitalni ugljenik“ je knjiga koja mora da se nađe na polici svake osobe koja sebe smatra ljubiteljem SF-a. A ostali, koji baš i ne vole SF, mogli bi slobodno da zanemare sajber pank elemente, i da se fokusiraju samo na dobru staru noar detektivsku misteriju. Užitak je zagarantovan.
Apendix
Netflix je nedavno objavio prvu sezonu „Digitalni ugljenik“. I iako je serija (po skromnom mišljenju autora teksta) izuzetno dobro adaptirala roman, pati od uobičajenih holivudskih klišea koji uvode bespotrebnu patetiku čime tupe oštricu Morganove originalne priče.
Ako ste pogledali seriju, samo ste zagrebali površinu.
Autor: Aleksandar Mandić
Fizički izgled? Samosvest?
Kada volimo, šta je to što nas privlači predmetu našeg divljenja? Fizički izgled? Ili ono neuhvatljivo što se nalazi negde duboko u nama što nauka još ne ume da objasni?
Šta bi bilo kada bi čovek imao tehnologiju koja mu omogućava da prenosi sopstvenu svest u drugo telo? I ne samo u telo, u mašinu, čak i životinju...
Smemo li da dozvolimo vladama i tehnologiji da nam uskrate osnovno životno pravo na smrt, ako verujemo da nas sa druge strane čeka nešto lepše?
Da li je digitalizacija naše duše sledeći korak ljudske evolucije? Koliko dobrog bi nam to donelo? Koliko lošeg?
Koliko klonova je potrebno da bi se organizovala savršena orgija?
Kakav bi ugostitelj bio Džimi Hendriks?
„Digitalni ugljenik“ Ričarda Morgana ne nudi odgovor ni na jedno od ovih pitanja (osim poslednjeg), ali pruža nešto bolje, nešto što svaki dobar SF roman treba da pruži ‒ pruža nam kontekst da se sami bavimo ovim pitanjima dugo nakon što zaklopimo poslednju stranicu knjige.
„Kontekst je za kraljeve!“ (Kapetan Lorka, Star trek: Discovery, episoda 3)
Takeši Kovač nije kralj, i iskreno, njega ne zanimaju odgovori na sva pitanja kojima ga je Ričard Morgan okružio u svom romanu. Njega zanima samo jedno: da ostane živ u leglu laži, prevara i nasilja u koje se pretvorio San Francisko XXV veka. On stiže u Bej Siti (San Francisko) mimo svoje volje nakon što je ubijen nekoliko decenija ranije na Harlanovom Svetu. Kao ubica, pljačkaš, razbojnik, osuđen je da provede sto dvadeset godina na „ledu“. Njegov um zarobljen je u digitalnom ništavilu dok mu je telo davno uništeno. Međutim, Kovač je mnogo više od običnog kriminalca plaćenika. Bio je vojnik Protektorata, prošao je uslovljavanje Poslanstva, a talenti koje je stekao tokom svoje vojne karijere čine ga vrlo vrednom robom za onoga ko može sebi da je priušti.
A Benkroft je osoba koja to može i zapošljava Kovača da otkrije zašto je sebi razneo glavu.
„Digitalni ugljenik“ je sajber pank noar pun misterije, crnog humora, seksa i nasilja. Kroz priču pratimo Kovača od megalomanskih palata (oličenje kapitalizma) gde ga zapošljava besmrtni bogataš sa božjim kompleksom, do podzemlja Bej Sitija (proizvod kapitalizma) gde pokušavaju da ga ubiju genetski modifikovane kreature koje su nekada bili ljudi, ljudi, ludaci sa dupliranim umovima, poneki kiborg i još mnogo toga... predah nalazi u hotelu koji vodi veštačka inteligencija razvijena po ugledu na Džimija Hendriksa, a u istrazi mu pomaže detektivka čiji motivi nisu baš altruistički. I svuda je prisutna moralna degradacija ljudskog duha, jer u svetu i vremenu u kome je nastao „Digitalni ugljenik“, čemu drugo čovečanstvo može da se nada za petsto godina?
Morgan je nemilosrdan u svojoj kritici, maestralan u opisima akcije (i seksa), genijalan u zapletu i raspletu ove priče.
„Digitalni ugljenik“ je knjiga koja mora da se nađe na polici svake osobe koja sebe smatra ljubiteljem SF-a. A ostali, koji baš i ne vole SF, mogli bi slobodno da zanemare sajber pank elemente, i da se fokusiraju samo na dobru staru noar detektivsku misteriju. Užitak je zagarantovan.
Apendix
Netflix je nedavno objavio prvu sezonu „Digitalni ugljenik“. I iako je serija (po skromnom mišljenju autora teksta) izuzetno dobro adaptirala roman, pati od uobičajenih holivudskih klišea koji uvode bespotrebnu patetiku čime tupe oštricu Morganove originalne priče.
Ako ste pogledali seriju, samo ste zagrebali površinu.
Autor: Aleksandar Mandić
