„Divlje guske“, Julijana Adamović: gorka priča o odrastanju
Postoje knjige koje dok čitate izazovu u vama neviđenu teskobu. Stegne vas nešto u stomaku, a taj osećaj vas ne pušta danima nakon što je pročitate. Pitate se da li ste normalni i zašto je jedna knjiga uspela toliko da vas uzdrma. Jedna od takvih je i knjiga Divlje guske, Julijane Adamović. Ovaj roman je jedan od noviteta u izdavačkoj kući Laguna, a reči hvale za nju ne prestaju. Zbog toga što su Divlje guske nešto o čemu se dosta priča, neminovno je da unapred imate neka očekivanja od ove knjige. Što se toga tiče, ja sam očekivala da će biti tužna priča, ali nisam imala pojma da će mi biti baš toliko surova i gorka.
Glavni junaci romana Divlje guske su dve sestre bliznakinje, njihovi roditelji, baba i ostali likovi iz njihovog okruženja – komšije, prijatelji i rodbina. Radnja se dešava u jednom panonskom selu, kom se ne zna ime. Zna se samo da je blatnjavo, sumorno i siromašno, kako materijalno, tako i duhom. Dve devojčice odrastaju u porodici gde niko nikoga ne voli i gde svi imaju svoje demone. Mama je depresivna i nesrećna, tata je bolestan i ogrezao u alkoholu, a baba je matora veštica koja nikog ne voli osim njih dve u kojima vidi svrhu svog života. Mama i baba se svađaju, mama i tata isto tako, a njih dve se nalaze usred svega toga potpuno rastrzane i pocepane ljubavlju prema svima njima.
Što se tiče radnje romana, ovde nema nekog velikog zapleta oko kog se priča vrti. Knjiga se sastoji od kratkih poglavlja, od kojih je svako jedna epizoda iz života ove porodice viđena očima deteta. Prema tome, zamislite ovaj roman kao jednu celinu sastavljenu iz mnogo manjih fragmenata, kao ogledalo koje je razbijeno pa opet sastavljeno. Čitaocu se kroz te fragmente pruža uvid u to kako žive ova deca, i to je sve ispričano iz njihove perspektive. Deca su svedoci zlobe odraslih, a njihova osećanja su nešto čime se ti odrasli dobacuju. Svima treba ljubav deteta, ali zapravo samo gaze po njoj. Materijalna beda veoma često izazove i onu duhovnu bedu, pa tako ovi ljudi u svom siromaštvu postaju zveri i onda deca ispaštaju. Ni krive ni dužne, njih dve trpe svađe odraslih i trče između njih kako bi ih smirile i pomirile. Jedno jedino mesto na kom se osećaju sigurno je babina kuća. Iako siromašno, babino mekano i toplo krilo je jedino u stanju da ih zaštiti. Baba im jedina greje pidžamu na šporetu kad je hladno, ona jedina ume da češlja tako da ih ne boli. Kad majka detetu napravi rane po glavi petrolejom, kako bi je očistila od vašaka, baba je tu da maže meleme i da leči rane. Tako isto i sa onim ranama koje se ne vide. Te rane se samo produbljuju sve više i više, jer što ih baba više voli, to ih rođena majka više odbacuje i kinji.
Julijana Adamović je ovde uradila jednu potpuno genijalnu stvar – izostavila je imena glavnih junaka, što čini priču još jezivijom. Ne znamo kako se zovu, kako izgledaju, kako se oblače, i potpuno su lišene ličnih osobina. To isto važi i za babu, mamu i tatu, dok svi ostali likovi imaju imena i određene karakteristike. Tim obezličavanjem je jasno stavila do znanja da ovo može da bude bilo koja porodica i da ovakva situacija nije redak slučaj. Sve tužne stvari postaju bar još pedeset puta tužnije kad ih izgovara dete. Glas kojim je ova priča ispripovedana je istraumiran i iznosi na videlo svoja osećanja, kao i to kako percipira osećanja drugih oko sebe. Ovo je glas željan ljubavi i razumevanja, koji ljubav daje velikodušno, i koji ne ume da bude proračunat. Divlje guske su knjiga koja pokazuje svet onako kako ga vide dečje oči, koje vide apsolutno sve, ali i dalje ne mogu da shvate zašto odrasli rade to što rade. Bilo bi bar lakše da ih ne vole toliko!
Ovo je roman koji na neki način govori o svima vama. Ne morate da odrastete u malom vojvođanskom selu da biste mogli da osetite ovu atmosferu i bol. Ne morate da prođete kroz traume kroz koje ovo dete prolazi, dovoljno je da ste nekad davno bili dete. Vidite da sam odavno prestala da govorim o glavnom junaku u množini? Julijana Adamović do kraja tako lagano i postepeno briše tu granicu između njih dve, kao i između nas i njih. Ne samo da želi da kaže da smo svi mi nekad gledali na svet očima deteta, nego i jednu mnogo dublju istinu. A to je da nam je svima potrebna ona druga polovina onda kad smo najranjiviji. Svima nam je potrebna potpora i podrška, a dečji bol se često olako shvata. A upravo tad kad si dete, sve boli 10 puta jače jer nisi u stanju da shvatiš neke stvari, da potapšeš sebe po ramenu i kažeš ono čuveno – i to će proći… Naravno, sve prođe, ali ostavi trag i zbog toga je ova knjiga veoma bitna. Julijana Adamović je socijalna pedagoškinja i ona vrlo dobro zna o čemu priča. Divlje guske su jedna veoma inteligentno napisana knjiga, obogaćena mnoštvom metafora i stilom koji je zaista poetičan i unikatan.
Za koga je ova knjiga? Za sve. Ako vas je kao male nervirala tvrdoglavost odraslih. Ako ste ikad u životu osetili da ste u očima odraslih obezvređeni samo zato što ste mali i ništa ne znate. Ako ste imali babu ili dedu kod kojih prođe bol i svaki problem postane nebitan. Ako ste imali podršku, ili upravo ako je nikad niste imali. Ako ste imali komšije kojih ste se plašili i ako se sećate prve cigare. Ako ste osetili da ljubav i smrt nekad bole podjednako. Ako ste kao dete imali snove i ako ste se samo u njima osećali potpuno slobodno. Eto, za vas je ova knjiga. Samo, budite spremni da će vas uzdrmati i zato pažljivo odaberite momenat za nju – ume da zaboli.
Autor: Zorana Karapandžin
Izvor: knjigoteka.rs
Glavni junaci romana Divlje guske su dve sestre bliznakinje, njihovi roditelji, baba i ostali likovi iz njihovog okruženja – komšije, prijatelji i rodbina. Radnja se dešava u jednom panonskom selu, kom se ne zna ime. Zna se samo da je blatnjavo, sumorno i siromašno, kako materijalno, tako i duhom. Dve devojčice odrastaju u porodici gde niko nikoga ne voli i gde svi imaju svoje demone. Mama je depresivna i nesrećna, tata je bolestan i ogrezao u alkoholu, a baba je matora veštica koja nikog ne voli osim njih dve u kojima vidi svrhu svog života. Mama i baba se svađaju, mama i tata isto tako, a njih dve se nalaze usred svega toga potpuno rastrzane i pocepane ljubavlju prema svima njima.
Što se tiče radnje romana, ovde nema nekog velikog zapleta oko kog se priča vrti. Knjiga se sastoji od kratkih poglavlja, od kojih je svako jedna epizoda iz života ove porodice viđena očima deteta. Prema tome, zamislite ovaj roman kao jednu celinu sastavljenu iz mnogo manjih fragmenata, kao ogledalo koje je razbijeno pa opet sastavljeno. Čitaocu se kroz te fragmente pruža uvid u to kako žive ova deca, i to je sve ispričano iz njihove perspektive. Deca su svedoci zlobe odraslih, a njihova osećanja su nešto čime se ti odrasli dobacuju. Svima treba ljubav deteta, ali zapravo samo gaze po njoj. Materijalna beda veoma često izazove i onu duhovnu bedu, pa tako ovi ljudi u svom siromaštvu postaju zveri i onda deca ispaštaju. Ni krive ni dužne, njih dve trpe svađe odraslih i trče između njih kako bi ih smirile i pomirile. Jedno jedino mesto na kom se osećaju sigurno je babina kuća. Iako siromašno, babino mekano i toplo krilo je jedino u stanju da ih zaštiti. Baba im jedina greje pidžamu na šporetu kad je hladno, ona jedina ume da češlja tako da ih ne boli. Kad majka detetu napravi rane po glavi petrolejom, kako bi je očistila od vašaka, baba je tu da maže meleme i da leči rane. Tako isto i sa onim ranama koje se ne vide. Te rane se samo produbljuju sve više i više, jer što ih baba više voli, to ih rođena majka više odbacuje i kinji.
Julijana Adamović je ovde uradila jednu potpuno genijalnu stvar – izostavila je imena glavnih junaka, što čini priču još jezivijom. Ne znamo kako se zovu, kako izgledaju, kako se oblače, i potpuno su lišene ličnih osobina. To isto važi i za babu, mamu i tatu, dok svi ostali likovi imaju imena i određene karakteristike. Tim obezličavanjem je jasno stavila do znanja da ovo može da bude bilo koja porodica i da ovakva situacija nije redak slučaj. Sve tužne stvari postaju bar još pedeset puta tužnije kad ih izgovara dete. Glas kojim je ova priča ispripovedana je istraumiran i iznosi na videlo svoja osećanja, kao i to kako percipira osećanja drugih oko sebe. Ovo je glas željan ljubavi i razumevanja, koji ljubav daje velikodušno, i koji ne ume da bude proračunat. Divlje guske su knjiga koja pokazuje svet onako kako ga vide dečje oči, koje vide apsolutno sve, ali i dalje ne mogu da shvate zašto odrasli rade to što rade. Bilo bi bar lakše da ih ne vole toliko!
Ovo je roman koji na neki način govori o svima vama. Ne morate da odrastete u malom vojvođanskom selu da biste mogli da osetite ovu atmosferu i bol. Ne morate da prođete kroz traume kroz koje ovo dete prolazi, dovoljno je da ste nekad davno bili dete. Vidite da sam odavno prestala da govorim o glavnom junaku u množini? Julijana Adamović do kraja tako lagano i postepeno briše tu granicu između njih dve, kao i između nas i njih. Ne samo da želi da kaže da smo svi mi nekad gledali na svet očima deteta, nego i jednu mnogo dublju istinu. A to je da nam je svima potrebna ona druga polovina onda kad smo najranjiviji. Svima nam je potrebna potpora i podrška, a dečji bol se često olako shvata. A upravo tad kad si dete, sve boli 10 puta jače jer nisi u stanju da shvatiš neke stvari, da potapšeš sebe po ramenu i kažeš ono čuveno – i to će proći… Naravno, sve prođe, ali ostavi trag i zbog toga je ova knjiga veoma bitna. Julijana Adamović je socijalna pedagoškinja i ona vrlo dobro zna o čemu priča. Divlje guske su jedna veoma inteligentno napisana knjiga, obogaćena mnoštvom metafora i stilom koji je zaista poetičan i unikatan.
Za koga je ova knjiga? Za sve. Ako vas je kao male nervirala tvrdoglavost odraslih. Ako ste ikad u životu osetili da ste u očima odraslih obezvređeni samo zato što ste mali i ništa ne znate. Ako ste imali babu ili dedu kod kojih prođe bol i svaki problem postane nebitan. Ako ste imali podršku, ili upravo ako je nikad niste imali. Ako ste imali komšije kojih ste se plašili i ako se sećate prve cigare. Ako ste osetili da ljubav i smrt nekad bole podjednako. Ako ste kao dete imali snove i ako ste se samo u njima osećali potpuno slobodno. Eto, za vas je ova knjiga. Samo, budite spremni da će vas uzdrmati i zato pažljivo odaberite momenat za nju – ume da zaboli.
Autor: Zorana Karapandžin
Izvor: knjigoteka.rs
