Domeniko Starnone i njegove „Pertle“
Ovaj roman je izabran za jedan od najuticajnijih knjiga 2017. godine po mišljenju kritičara Njujork Tajmsa.
„Naslov ovog romana je na italijanskom lacci, što u prevodu znači pertle. Možemo ih videti na koricama, zahvaljujući ilustraciji koju je sam autor odabrao. Osoba, po svoj prilici – muškarac, nosi par cipela sa pertlama koje su vezane u čvor. Očito će se saplesti o taj čvor pa neće stići tamo kuda je krenuo. Mi ne vidimo izraz njegovog lica, zapravo ne vidimo gotovo nijedan drugi deo njegovog tela. Pa ipak, mi strahujemo za njega, osećamo trunku sažaljenja, možda mu se i smejemo, jer nam se čini da će svakog trenutka pasti na glavu“ – iz uvoda Džumpe Lahiri, autorke nagrađene Pulicerovom nagradom, koja je prevela ovaj roman na engleski jezik.
Kao što Džumpa Lahiri objašnjava, pertle su veze, ono što nas spaja, a ovaj roman upravo njih prikazuje – ali i tamo gde su one presečene – između četvoro ljudi unutar jedne porodice, uključujući i jednu mačku. Zaplet je jednostavan: Aldo Minori, univerzitetski profesor, ostavlja svoju ženu Vandu i dvoje dece, Anu i Sandra, u njihovom domu u Napulju zbog devetnaestogodišnjakinje sa kojom je ubeđen da je on, tridesetčetvorogodišnjak, iskusio pravu ljubav prvi put u životu. U oštrom pismu upućenom mužu, Vanda mu se ruga što joj nije odgovorio na prethodno, kao ni na telefonske pozive fakultetu u Rimu, gde on predaje. Pucajući na njegove emocije i ljubav prema deci, ona ga „pritiska“ u nadi da će kod njega izazvati osećaj krivice, služeći se čak i „ženskim“ izgovorom – da se oseća uplašeno. Njihova kuća je zabačena i ona strahuje da će joj neko ukrasti televizor i gramofon. Pita se da li će neko ko je ljut na njenog muža doći da na spavanju ubije nju i njihovo dvoje dece u činu osvete. A potom i upozorava: „Pazi se, Aldo, ne dozvoli da izgubim strpljenje. Ako se zainatim, platićeš mi.“
Kako ona nastavlja sa nabrajanjem njegovih životnih promašaja, u kako nam se čini istom pismu, čitalac otkriva da je Vanda razgovarala sa Lidijom, njegovom ljubavnicom, i da su se Vanda i deca preselili u jeftiniji stan. Prolazi neko vreme, i kako ono nastavlja da protiče, Vanda preuzima korake protiv Alda u nameri da prekine njegov odnos sa decom, koja mu, kako ona smatra, nisu ništa značila tokom trogodišnje rastave. Četiri godine je prošlo na kraju prvog dela. Vanda sada ima stalan posao, sin Sandro trinaest a ćerka Ana devet godina. U nedavnom pismu upućenom Vandi, Aldo je očigledno zatražio da vidi decu sa kojom želi da obnovi odnose. Uviđa da je njegov odnos sa roditeljima narušen neverstvom njegovog oca, i počinje da shvata da ne želi da njegova deca prolaze kroz iste probleme sa kojima se sam suočavao. Deca pristaju da se vide sa njim. Vandi to nije po volji.
Drugi deo nas iznenađuje vremenskim skokom od četrdeset godina, gde čitalac biva upućen u živote Vande, Alda i dece kao penzionera i sredovečnh ljudi. U najvećem delu knjige, koji je ispripovedan iz Aldovog ugla, odnosi i veze između članova ove porodice postaju zamršeniji, i u nekim slučajevima uništeni, kao posledica rastanka Alda i Vande. Deca, koja su sada odrasli ljudi, otkrivaju nam probleme koje imaju sa svojim roditeljima. Istovremeno, ova odrasla deca imaju probleme u sopstvenim vezama, što do detalja otkriva koliko su porodične veze isprepletane, i kako se ogorčenje preliva na sve članove ove porodice. Treći deo, koji teče u vidu dijaloga između Ane i Sandra, koji vode raspravu o sopstvenim životima i odgovornostima kao odraslih članova nove generacije, povezuje teme i motive koji prožimaju ceo roman. Čak ni porodičnoj mački nema spasa. Svi smo mi povezani, govori nam autor, i iako možemo da pokušamo da neke segmente svoje prošlosti i sadašnjosti strpamo u „kutije“ radi sigurnosti, naša sposobnost da te kutije držimo zatvorenim i „vezanim“ zavisi od našeg emotivnog zdravlja i odlučnosti.
Dodatne teme koje su obrađene u knjizi tiču se starenja, predanosti, planiranja budućnosti (kao suprotnost „životu od danas do sutra“), tome kako posmatramo ljubav u odnosu na slobodu, naše potrage za ispunjenim životom i time da li se ona može protumačiti kao neki vid ljubavi, što sve daje težinu romanu. Prikazani su čak i odnosi između dece i roditelja i složene veze koje podrazumevaju kako ljubav tako i dužnosti. Iako ovaj roman nije obiman, ostavlja utisak opširnijeg i dužeg dela a da ni u jednom trenutku ne postaje monoton ili preterano alegoričan. Starnone ne ubacuje nijednu suvišnu reč u ovu porodičnu dramu koja vrvi od velikih tema, u tempu koji čitaocu ne dozvoljava da napravi predah.
Kada već govorimo o vezama, u ovom trenutku je gotovo nemoguće prenebregnuti vezu između ovog i romana misteriozne Elene Ferante. Neki kritičari su ukazali na sličnosti između zapleta Starnoneovih „Pertli“ i romana Elene Ferante „Dani napuštenosti“, koji je objavljen 2005. godine, sedam godina pre pojavljivanja prve od četiri popularne knjige iz serijala Napuljski kvartet. Nekoliko godina tokom kojih je popularnost ovog serijala rasla, a koji je počeo knjigom „Moja genijalna prijateljica“, Starnone je, s vremena na vreme, povezivan sa „pravim“ identitetom Elene Ferante. Prošle godine je jedan novinar ušao u trag transakciji nekretninama i zaključio da je „prava“ Elena Ferante, u stvari, Starnoneova supruga koja je takođe pisac.
Roman „Pertle“ će podsetiti čitaoce na ranije romane Elene Ferante, ali će biti veliko osveženje zbog svoje konciznosti i značajnih porodičnih tema.
Autor: Meri Vipl
Izvor: marywhipplereviews.com
Prevod: Aleksandra Branković
„Naslov ovog romana je na italijanskom lacci, što u prevodu znači pertle. Možemo ih videti na koricama, zahvaljujući ilustraciji koju je sam autor odabrao. Osoba, po svoj prilici – muškarac, nosi par cipela sa pertlama koje su vezane u čvor. Očito će se saplesti o taj čvor pa neće stići tamo kuda je krenuo. Mi ne vidimo izraz njegovog lica, zapravo ne vidimo gotovo nijedan drugi deo njegovog tela. Pa ipak, mi strahujemo za njega, osećamo trunku sažaljenja, možda mu se i smejemo, jer nam se čini da će svakog trenutka pasti na glavu“ – iz uvoda Džumpe Lahiri, autorke nagrađene Pulicerovom nagradom, koja je prevela ovaj roman na engleski jezik.
Kao što Džumpa Lahiri objašnjava, pertle su veze, ono što nas spaja, a ovaj roman upravo njih prikazuje – ali i tamo gde su one presečene – između četvoro ljudi unutar jedne porodice, uključujući i jednu mačku. Zaplet je jednostavan: Aldo Minori, univerzitetski profesor, ostavlja svoju ženu Vandu i dvoje dece, Anu i Sandra, u njihovom domu u Napulju zbog devetnaestogodišnjakinje sa kojom je ubeđen da je on, tridesetčetvorogodišnjak, iskusio pravu ljubav prvi put u životu. U oštrom pismu upućenom mužu, Vanda mu se ruga što joj nije odgovorio na prethodno, kao ni na telefonske pozive fakultetu u Rimu, gde on predaje. Pucajući na njegove emocije i ljubav prema deci, ona ga „pritiska“ u nadi da će kod njega izazvati osećaj krivice, služeći se čak i „ženskim“ izgovorom – da se oseća uplašeno. Njihova kuća je zabačena i ona strahuje da će joj neko ukrasti televizor i gramofon. Pita se da li će neko ko je ljut na njenog muža doći da na spavanju ubije nju i njihovo dvoje dece u činu osvete. A potom i upozorava: „Pazi se, Aldo, ne dozvoli da izgubim strpljenje. Ako se zainatim, platićeš mi.“
Kako ona nastavlja sa nabrajanjem njegovih životnih promašaja, u kako nam se čini istom pismu, čitalac otkriva da je Vanda razgovarala sa Lidijom, njegovom ljubavnicom, i da su se Vanda i deca preselili u jeftiniji stan. Prolazi neko vreme, i kako ono nastavlja da protiče, Vanda preuzima korake protiv Alda u nameri da prekine njegov odnos sa decom, koja mu, kako ona smatra, nisu ništa značila tokom trogodišnje rastave. Četiri godine je prošlo na kraju prvog dela. Vanda sada ima stalan posao, sin Sandro trinaest a ćerka Ana devet godina. U nedavnom pismu upućenom Vandi, Aldo je očigledno zatražio da vidi decu sa kojom želi da obnovi odnose. Uviđa da je njegov odnos sa roditeljima narušen neverstvom njegovog oca, i počinje da shvata da ne želi da njegova deca prolaze kroz iste probleme sa kojima se sam suočavao. Deca pristaju da se vide sa njim. Vandi to nije po volji.
Drugi deo nas iznenađuje vremenskim skokom od četrdeset godina, gde čitalac biva upućen u živote Vande, Alda i dece kao penzionera i sredovečnh ljudi. U najvećem delu knjige, koji je ispripovedan iz Aldovog ugla, odnosi i veze između članova ove porodice postaju zamršeniji, i u nekim slučajevima uništeni, kao posledica rastanka Alda i Vande. Deca, koja su sada odrasli ljudi, otkrivaju nam probleme koje imaju sa svojim roditeljima. Istovremeno, ova odrasla deca imaju probleme u sopstvenim vezama, što do detalja otkriva koliko su porodične veze isprepletane, i kako se ogorčenje preliva na sve članove ove porodice. Treći deo, koji teče u vidu dijaloga između Ane i Sandra, koji vode raspravu o sopstvenim životima i odgovornostima kao odraslih članova nove generacije, povezuje teme i motive koji prožimaju ceo roman. Čak ni porodičnoj mački nema spasa. Svi smo mi povezani, govori nam autor, i iako možemo da pokušamo da neke segmente svoje prošlosti i sadašnjosti strpamo u „kutije“ radi sigurnosti, naša sposobnost da te kutije držimo zatvorenim i „vezanim“ zavisi od našeg emotivnog zdravlja i odlučnosti.
Dodatne teme koje su obrađene u knjizi tiču se starenja, predanosti, planiranja budućnosti (kao suprotnost „životu od danas do sutra“), tome kako posmatramo ljubav u odnosu na slobodu, naše potrage za ispunjenim životom i time da li se ona može protumačiti kao neki vid ljubavi, što sve daje težinu romanu. Prikazani su čak i odnosi između dece i roditelja i složene veze koje podrazumevaju kako ljubav tako i dužnosti. Iako ovaj roman nije obiman, ostavlja utisak opširnijeg i dužeg dela a da ni u jednom trenutku ne postaje monoton ili preterano alegoričan. Starnone ne ubacuje nijednu suvišnu reč u ovu porodičnu dramu koja vrvi od velikih tema, u tempu koji čitaocu ne dozvoljava da napravi predah.
Kada već govorimo o vezama, u ovom trenutku je gotovo nemoguće prenebregnuti vezu između ovog i romana misteriozne Elene Ferante. Neki kritičari su ukazali na sličnosti između zapleta Starnoneovih „Pertli“ i romana Elene Ferante „Dani napuštenosti“, koji je objavljen 2005. godine, sedam godina pre pojavljivanja prve od četiri popularne knjige iz serijala Napuljski kvartet. Nekoliko godina tokom kojih je popularnost ovog serijala rasla, a koji je počeo knjigom „Moja genijalna prijateljica“, Starnone je, s vremena na vreme, povezivan sa „pravim“ identitetom Elene Ferante. Prošle godine je jedan novinar ušao u trag transakciji nekretninama i zaključio da je „prava“ Elena Ferante, u stvari, Starnoneova supruga koja je takođe pisac.
Roman „Pertle“ će podsetiti čitaoce na ranije romane Elene Ferante, ali će biti veliko osveženje zbog svoje konciznosti i značajnih porodičnih tema.
Autor: Meri Vipl
Izvor: marywhipplereviews.com
Prevod: Aleksandra Branković
