„Druga planina“ – vodič koji vam pomaže da pobegnete od sebe
U, do sada, najboljoj knjizi kolumniste Njujork tajmsa, govori se o tome kako nikada nećemo biti potpuno zadovoljni svojim životom, ukoliko ne pronađemo svoju svrhu i ukoliko nismo deo neke zajednice.
Pre nego što se izraz „kriza srednjih godina“ koristio za opisivanje sramotnog ponašanja muškaraca srednjih godina, imao je jedno određenije značenje: trenutak posle trideset i pete godine, kada shvatite da više nema poente juriti za ciljem koji ste želeli da ostvarite čitav svoj život.
Loše se osećamo ako ne ispunimo ciljeve koje smo zacrtali na polju karijere, ako nismo zadobili poštovanje svojih vršnjaka ili ako ne živimo lagodnim životom. Ali, u neku ruku, još se gore osećamo ako sve to ostvarimo, jer tada shvatamo da nas ništa od toga zaista ne ispunjava.
U metafori Dejvida Bruksa, uspeli ste da se popnete na vrh „prve životne planine“, ali ste shvatili da vas ne ispunjava taj pogled koji uopšte nije zadivljujući. Istinski srećne osobe su one koje su preživele razvod ili neki sličan traumatičan događaj, i posle toga se popele na drugu planinu, prepuštajući se nekom višem cilju, ostavljajući iza sebe život kakav su oduvek želeli, prihvatajući sve što ih očekuje u budućnosti.
Ova Bruksova nova i uzbudljiva knjiga je jednim delom mapa koja će vam pomoći da se snađete na ovom putu: vodič koji će vam pomoći da pobegnete iz zatvora u koji ste sami sebe zatvorili.
Ali to nije srž onoga o čemu autor govori.
Njegova glavna teorija, sa kojom se neki i ne slažu, govori da na krizu identiteta utiče društvo. Savremeni svet je osamljen na prvoj planini, gde ga kultura radikalnog individualzima deli u dve grupe – na nesigurne osobe koje u životu nisu postigle ciljeve koje su zacrtale i na one koji nisu ni imali ciljeve. Prva grupa je malo srećnija od ove druge, jer međusobno formiraju zajednice zbog kojih imaju osećaj da negde pripadaju.
Bruks, centristički konzervativac, iznenadio je mnoge kada je podržao slučaj u kome se traži odšteta za ropstvo, ali uzimajući u obzir njegov moralni kompas, ovaj stav ima smisla. Ako je robovlasništvo greh, onda za to mora da se ispašta. Kako bi promenili politiku države, narod mora da očisti mrlju koja je napravljena u prošlosti.
Knjiga se bazira na pričama ljudi koji su započeli putovanje ka drugoj planini, što znači da su se nečemu posvetili – supružniku, zajednici, veri ili filozofiji. „Svet im govori da uzmu ono što im treba, ali oni žele da budu ti koji daju sebe za neki viši cilj“, Bruks piše. „Svet im govori da treba da žele nezavisnost, ali ljudi žele međuzavisnost.“
Kada je dobio prvo dete, prijatelj mu je poslao imejl u kojem je pisalo: „Dobro došao u svet neizbežne realnosti“ – koristeći ovaj primer, želeo je da prikaže koliko daleko možemo da se vodimo ovakvom logikom. Tako, na primer, u knjizi čitamo o paru koji je počeo da brine o školskom drugaru svoga sina. Ovaj jednostavan gest, kada su dve osobe postale svesne potreba ljudi oko njih, prerastao je u nedeljne večere za dvadeset petoro dece, od kojih su neke gotovo I usvojili, a svake godine su za čak četrdesetoro njih organizovali i letovanje. Ovakvo „radikalno gostoprimstvo“ nije definicija slobodnog života na kakav bismo prvo pomislili, ali se slaže sa teorijom teologa Tima Kelera, koji govori o nekoj većoj slobodi: „Nije sloboda živeti bez ograničenja, već pronaći ona prava.“
„Druga planina“ je i neki vid memoara, jer u knjizi možemo da pročitamo delove, zbog kojih će se novinari naslađivati, u kojima Bruks govori kako je nakon dvadeset sedam godina braka ostavio suprugu zbog mlađe žene, koja je radila kao njegov istraživač. (U knjizi, takođe, postoji i deo o judaizmu i hrišćanstvu.) Moramo da mu skinemo kapu, jer je izneo svoj priljavi veš, i to gore nego bilo koja žuta štampa.
„Nisam znao gde se nalazim, bio sam usamljen, ponižen, misli su mi bile raštrkane“, piše Bruks. „Sramota me je koliko sam dosađivao prijateljima i oslanjao se na njih, pa pokušavam da potisnem taj deo. Suočavao sam se sa problemima dvadesetdvogodišnjaka, sa umom pedesetdvogodišnjaka.“
Lakše je tražiti promenu na polju politike, nego ubediti sebe da sa prve planine treba da pređemo na onu drugu. Bruks piše da je glavna iluzije moderne politike to „da možemo da napravimo savršen sistem, u kojem ljudi ne moraju da budu dobri“. Ova moćna knjiga, najbolja Brukova knjiga do sada, biće posebno bitna za one koji misle da ne treba da je pročitaju.
Autor: Oliver Burkman
Izvor: theguardian.com
Prevod: Lidija Janjić
Pre nego što se izraz „kriza srednjih godina“ koristio za opisivanje sramotnog ponašanja muškaraca srednjih godina, imao je jedno određenije značenje: trenutak posle trideset i pete godine, kada shvatite da više nema poente juriti za ciljem koji ste želeli da ostvarite čitav svoj život.
Loše se osećamo ako ne ispunimo ciljeve koje smo zacrtali na polju karijere, ako nismo zadobili poštovanje svojih vršnjaka ili ako ne živimo lagodnim životom. Ali, u neku ruku, još se gore osećamo ako sve to ostvarimo, jer tada shvatamo da nas ništa od toga zaista ne ispunjava.
U metafori Dejvida Bruksa, uspeli ste da se popnete na vrh „prve životne planine“, ali ste shvatili da vas ne ispunjava taj pogled koji uopšte nije zadivljujući. Istinski srećne osobe su one koje su preživele razvod ili neki sličan traumatičan događaj, i posle toga se popele na drugu planinu, prepuštajući se nekom višem cilju, ostavljajući iza sebe život kakav su oduvek želeli, prihvatajući sve što ih očekuje u budućnosti.
Ova Bruksova nova i uzbudljiva knjiga je jednim delom mapa koja će vam pomoći da se snađete na ovom putu: vodič koji će vam pomoći da pobegnete iz zatvora u koji ste sami sebe zatvorili.
Ali to nije srž onoga o čemu autor govori.
Njegova glavna teorija, sa kojom se neki i ne slažu, govori da na krizu identiteta utiče društvo. Savremeni svet je osamljen na prvoj planini, gde ga kultura radikalnog individualzima deli u dve grupe – na nesigurne osobe koje u životu nisu postigle ciljeve koje su zacrtale i na one koji nisu ni imali ciljeve. Prva grupa je malo srećnija od ove druge, jer međusobno formiraju zajednice zbog kojih imaju osećaj da negde pripadaju.
Bruks, centristički konzervativac, iznenadio je mnoge kada je podržao slučaj u kome se traži odšteta za ropstvo, ali uzimajući u obzir njegov moralni kompas, ovaj stav ima smisla. Ako je robovlasništvo greh, onda za to mora da se ispašta. Kako bi promenili politiku države, narod mora da očisti mrlju koja je napravljena u prošlosti.
Knjiga se bazira na pričama ljudi koji su započeli putovanje ka drugoj planini, što znači da su se nečemu posvetili – supružniku, zajednici, veri ili filozofiji. „Svet im govori da uzmu ono što im treba, ali oni žele da budu ti koji daju sebe za neki viši cilj“, Bruks piše. „Svet im govori da treba da žele nezavisnost, ali ljudi žele međuzavisnost.“
Kada je dobio prvo dete, prijatelj mu je poslao imejl u kojem je pisalo: „Dobro došao u svet neizbežne realnosti“ – koristeći ovaj primer, želeo je da prikaže koliko daleko možemo da se vodimo ovakvom logikom. Tako, na primer, u knjizi čitamo o paru koji je počeo da brine o školskom drugaru svoga sina. Ovaj jednostavan gest, kada su dve osobe postale svesne potreba ljudi oko njih, prerastao je u nedeljne večere za dvadeset petoro dece, od kojih su neke gotovo I usvojili, a svake godine su za čak četrdesetoro njih organizovali i letovanje. Ovakvo „radikalno gostoprimstvo“ nije definicija slobodnog života na kakav bismo prvo pomislili, ali se slaže sa teorijom teologa Tima Kelera, koji govori o nekoj većoj slobodi: „Nije sloboda živeti bez ograničenja, već pronaći ona prava.“
„Druga planina“ je i neki vid memoara, jer u knjizi možemo da pročitamo delove, zbog kojih će se novinari naslađivati, u kojima Bruks govori kako je nakon dvadeset sedam godina braka ostavio suprugu zbog mlađe žene, koja je radila kao njegov istraživač. (U knjizi, takođe, postoji i deo o judaizmu i hrišćanstvu.) Moramo da mu skinemo kapu, jer je izneo svoj priljavi veš, i to gore nego bilo koja žuta štampa.
„Nisam znao gde se nalazim, bio sam usamljen, ponižen, misli su mi bile raštrkane“, piše Bruks. „Sramota me je koliko sam dosađivao prijateljima i oslanjao se na njih, pa pokušavam da potisnem taj deo. Suočavao sam se sa problemima dvadesetdvogodišnjaka, sa umom pedesetdvogodišnjaka.“
Lakše je tražiti promenu na polju politike, nego ubediti sebe da sa prve planine treba da pređemo na onu drugu. Bruks piše da je glavna iluzije moderne politike to „da možemo da napravimo savršen sistem, u kojem ljudi ne moraju da budu dobri“. Ova moćna knjiga, najbolja Brukova knjiga do sada, biće posebno bitna za one koji misle da ne treba da je pročitaju.
Autor: Oliver Burkman
Izvor: theguardian.com
Prevod: Lidija Janjić
