Drumovi bez Turaka – prikaz romana „I živ i mrtav“
U poslednjim stihovima čuvene pesme „Stari Vujadin“ zarobljeni hajduk spominje „lažljive oči“ „koje su me na zlo navodile, / Gledajući s najviše planine, / Gledajući dolje na drumove, / Kud prolaze Turci i trgovci“, kao da postoji još nešto, izuzev borbe protiv zavojevača, što motiviše odmetnike, a što nije uputno izgovoriti. To nešto, međutim, u hajdučkoj perspektivi zajedničko je Turcima i trgovcima, i u prirodi je opravdanja za pljačku – nejasna svest o bogatstvu koje je nepravedno raspodeljeno. No da je kojim slučajem Vujadin tu nepravdu ispravljao, teško da bismo dobili ovako dobru pesmu. Njenu veličinu, slutimo, čini upravo ova predsmrtna, gotovo pokajna tužbalica starog hajduka koji tek u susretu sa smrću kao kaznom postaje svestan svih elemenata biografije.
Ova pesma, dakle, iako među najpoznatijima iz hajdučko-uskočkog ciklusa, istovremeno ukazuje i na dublja ograničenja hajdučke epike: ako su drumovi bez Turaka, ima li u šumama mesta za hajduke? U čemu je njihovo opravdanje? Možda se u tom pitanju krije razlog zašto se o hajducima postosmanskih vremena u Srbiji tako malo piše, iako je materijal o njima gotovo filmske vrednosti. „Gorski car“ Svetolika Rankovića, uz nekoliko istorijskih studija, gotovo sve je vredno što je napisano na tu temu – donedavno.
Sada imamo i roman Ivana Zlatkovića „I živ i mrtav“. Istorijska osnova priče je povest o hajduku Jovašu, koji je sam ili u sadejstvu sa drugima dugo terorisao bogatije šumadijske varošane i seljake. Jovaš nije bio jedini – u njegovoj družini, ili mimo nje, bilo je još hajduka koji su, kada počinje Zlatkovićeva povest o šumadijskoj hajdučiji između dva rata, već bili uhvaćeni ili streljani. Otuda, u ovom romanu međuratna, moderna hajdučija nije prikazana u maniru klasičnog istorijskog romana, već više kao fenomen do čijeg središta se stiže preko jednog lika i njegovog okruženja.
Ovakva strategija Zlatkoviću omogućava da ekonomiše obimom romana. „I živ i mrtav“ je relativno kraći roman čiji je tekst je sačinjen od niza fragmenata u kojima je radnja predočena iz nekoliko perspektiva: žandara, političara, običnih seljaka, trgovaca, muških i ženskih jataka i samih hajduka. Na taj način autor je obezbedio izvesnu vrstu društvene slojevitosti, u kojoj se osnovna tema prelama kroz različite klase međuratnog šumadijskog stanovništva, čime se oblikuje i zanimljiva slika sveta, a ne samo hajdučije. Ali to nije tek rekonstrukcija malovaroških i seoskih prilika u Šumadiji pre Drugog svetskog rata – to je rekonstrukcija sveta u kojem je hajdučija bila moguća.
Kroz sedam poglavlja, unutar kojih su manje celine podeljene azbučnim redom (gde je fragment „a“ u prvom, a „š“ u poslednjem), čitalac može da se upozna sa jednim mračnim svetom, bez istorijske i metafizičke svesti u kojem su glavni motivi ljudskog delovanja strasti i strah – od smrti, osvete ili paganskog onostranog koje junake vreba tamo gde su najranjiviji. Fragmentarno, premda tečno pripovedanje dopunjeno je arhivalijama (u čiju faktičnost ne treba sumnjati već verovati) i likovnim prilozima, koji romanu daju postmodernu iluziju dokumentarne proze. Zlatkovićeva rečenica takođe je kratka, kondenzovana, a stil veoma specifičan, potpuno u funkciji oslikavanja unutrašnjeg mraka koji se iz junaka preliva na ambijent. Poseban kolorit tekstu daje pouzdana upotreba lokalnog dijalekta, koja na momente priziva u sećanje najbolja dela našeg realizma.
Zlatkovićevi moderni hajduci nemaju auru ni osvetnika niti klasnih pravednika. Njihove žrtve su i siromašne pastirice u planini podjednako kao i bogati varoški trgovci, ali ni njihovi protivnici, žandari, nisu izvan tog kola zločina i smrti. Međuljudski odnosi u ovom ozverenom svetu najčešće su organizovani po interesnom principu, u kojem je izdaja samo bolja trgovina – nekada životom, a nekada novcem. Zbog toga hajduka Jovaša potkazuje ljubavnica, a ubija pobratim, s leđa. Zbog toga hajduku pomaže apsandžija, a ubistvo mu priprema lokalni političar koji je i sam bio upleten u hajdučiju. Konačno, i istorijska mistifikacija sa blagom despota Bakića, čiju mapu Jovaš pljačka, pa potom gubi, takođe je u istoj funkciji – dodatnog akcentovanja zla u svetu koje oblikuje i naš odnos prema istoriji.
Onima koji su se profesionalno ili makar iz znatiželje bavili hajdučijom u oslobođenoj Srbiji istorijske činjenice na kojima je zasnovan roman „I živ i mrtav“ neće predstavljati iznenađenje. Međutim, ovo nije knjiga čiji zadatak je istorijski ili poučan. Pišući o hajducima, Zlatković nas izaziva da se suočimo sa zlom u samima sebi, preispitujući neke od tabua u našem društvu.
Šumadija koju prepoznajemo među stranicama ove knjige nije ni herojska, ni slobodarska, ni uzvišena, ali je i dalje naša, bolno surova i opominjuća. Njeni drumovi odavno su bez Turaka, ali oči i dalje ostaju lažljive.
Autor: Nikola Marinković
Izvor: Pečat br. 661, 16. 4. 2021, str. 60-61
Ova pesma, dakle, iako među najpoznatijima iz hajdučko-uskočkog ciklusa, istovremeno ukazuje i na dublja ograničenja hajdučke epike: ako su drumovi bez Turaka, ima li u šumama mesta za hajduke? U čemu je njihovo opravdanje? Možda se u tom pitanju krije razlog zašto se o hajducima postosmanskih vremena u Srbiji tako malo piše, iako je materijal o njima gotovo filmske vrednosti. „Gorski car“ Svetolika Rankovića, uz nekoliko istorijskih studija, gotovo sve je vredno što je napisano na tu temu – donedavno.
Sada imamo i roman Ivana Zlatkovića „I živ i mrtav“. Istorijska osnova priče je povest o hajduku Jovašu, koji je sam ili u sadejstvu sa drugima dugo terorisao bogatije šumadijske varošane i seljake. Jovaš nije bio jedini – u njegovoj družini, ili mimo nje, bilo je još hajduka koji su, kada počinje Zlatkovićeva povest o šumadijskoj hajdučiji između dva rata, već bili uhvaćeni ili streljani. Otuda, u ovom romanu međuratna, moderna hajdučija nije prikazana u maniru klasičnog istorijskog romana, već više kao fenomen do čijeg središta se stiže preko jednog lika i njegovog okruženja.
Ovakva strategija Zlatkoviću omogućava da ekonomiše obimom romana. „I živ i mrtav“ je relativno kraći roman čiji je tekst je sačinjen od niza fragmenata u kojima je radnja predočena iz nekoliko perspektiva: žandara, političara, običnih seljaka, trgovaca, muških i ženskih jataka i samih hajduka. Na taj način autor je obezbedio izvesnu vrstu društvene slojevitosti, u kojoj se osnovna tema prelama kroz različite klase međuratnog šumadijskog stanovništva, čime se oblikuje i zanimljiva slika sveta, a ne samo hajdučije. Ali to nije tek rekonstrukcija malovaroških i seoskih prilika u Šumadiji pre Drugog svetskog rata – to je rekonstrukcija sveta u kojem je hajdučija bila moguća.
Kroz sedam poglavlja, unutar kojih su manje celine podeljene azbučnim redom (gde je fragment „a“ u prvom, a „š“ u poslednjem), čitalac može da se upozna sa jednim mračnim svetom, bez istorijske i metafizičke svesti u kojem su glavni motivi ljudskog delovanja strasti i strah – od smrti, osvete ili paganskog onostranog koje junake vreba tamo gde su najranjiviji. Fragmentarno, premda tečno pripovedanje dopunjeno je arhivalijama (u čiju faktičnost ne treba sumnjati već verovati) i likovnim prilozima, koji romanu daju postmodernu iluziju dokumentarne proze. Zlatkovićeva rečenica takođe je kratka, kondenzovana, a stil veoma specifičan, potpuno u funkciji oslikavanja unutrašnjeg mraka koji se iz junaka preliva na ambijent. Poseban kolorit tekstu daje pouzdana upotreba lokalnog dijalekta, koja na momente priziva u sećanje najbolja dela našeg realizma.
Zlatkovićevi moderni hajduci nemaju auru ni osvetnika niti klasnih pravednika. Njihove žrtve su i siromašne pastirice u planini podjednako kao i bogati varoški trgovci, ali ni njihovi protivnici, žandari, nisu izvan tog kola zločina i smrti. Međuljudski odnosi u ovom ozverenom svetu najčešće su organizovani po interesnom principu, u kojem je izdaja samo bolja trgovina – nekada životom, a nekada novcem. Zbog toga hajduka Jovaša potkazuje ljubavnica, a ubija pobratim, s leđa. Zbog toga hajduku pomaže apsandžija, a ubistvo mu priprema lokalni političar koji je i sam bio upleten u hajdučiju. Konačno, i istorijska mistifikacija sa blagom despota Bakića, čiju mapu Jovaš pljačka, pa potom gubi, takođe je u istoj funkciji – dodatnog akcentovanja zla u svetu koje oblikuje i naš odnos prema istoriji.
Onima koji su se profesionalno ili makar iz znatiželje bavili hajdučijom u oslobođenoj Srbiji istorijske činjenice na kojima je zasnovan roman „I živ i mrtav“ neće predstavljati iznenađenje. Međutim, ovo nije knjiga čiji zadatak je istorijski ili poučan. Pišući o hajducima, Zlatković nas izaziva da se suočimo sa zlom u samima sebi, preispitujući neke od tabua u našem društvu.
Šumadija koju prepoznajemo među stranicama ove knjige nije ni herojska, ni slobodarska, ni uzvišena, ali je i dalje naša, bolno surova i opominjuća. Njeni drumovi odavno su bez Turaka, ali oči i dalje ostaju lažljive.
Autor: Nikola Marinković
Izvor: Pečat br. 661, 16. 4. 2021, str. 60-61
