Još je iz narodnih predanja poznato da je podizanje monumentalnih građevina bilo praćeno velikim žrtvama – a često i nasilnim žrtvovanjem ljudskog bića čija je jedina tragična krivica u tome što je odabrano da svojim stradanjem umilostivi više sile koje se protive podizanju velelepne građevine.

Branislav Janković je maltene već u naslovu svog romana naznačio da je izvorni motiv preuzeo iz narodne tradicije, ali je istovremeno naznačio da je taj motiv potpuno preokrenuo, i metaforično i bukvalno, jer dok u pesmama i legendama građevina teži nebu i ovozemaljskoj lepoti koja će biti vidljiva ljudskom oku – čime se još jednom izaziva Bog iako je jasno poručio šta misli povodom izgradnje Vavilonske kule – dotle se u romanu „Zidanje ambisa“ teži mračnim dubinama koje jesu opasne i sablasne, ali mogu doneti i isceljenje, pa i iskupljenje.

Nemoguće je ne osvrnuti se na istorijski kontekst „Zidanja ambisa“, mada sa druge strane deluje da bi svako vezivanje za istorijske činjenice degradiralo roman, a čak i da se istakne kako je Janković svoje junake zasnovao na stvarnim ličnostima, opet i takva konstatacija zahteva posebna objašnjenja – jer iako se od tri glavna junaka, koji su ujedno i pripovedači, bar za dvojicu zna da su postojali, podaci su o njima toliko retki da ih uopšte ne moramo posmatrati kao istorijske likove.

Premda se na osnovu relevantnih istorijskih izvora zna da je glavni neimar manastira Visoki Dečani bio franjevac Vita iz Kotora, romanopiscu ostaje dovoljno prostora za umetničku nadgradnju samog lika, pri čemu može da zadrži samo ime, titulu i nekoliko najvažnijih podataka, a da sve ostalo obogati sopstvenom maštom.

Koliko je lik fra Vite zahvalan za pisca kao stvaraoca, još je zahvalniji lik tajanstvenog Srđa, čije se ime sačuvalo kroz stoleća zahvaljujući jednom skrivenom potpisu u samim Dečanima, a pošto tamo stoji „Srđ grešni“, ostaje i te kako mnogo prostora za uobličavanje njegovog greha i stvaranje sasvim nove priče, pa je on u Jankovićevom romanu postao hilandarski monah sukobljen između zaveta i srca, između crkve i žene, između Boga i ovozemaljskih zadovoljstava.

Iako su potekli iz dve suprotstavljene vere, iako su poreklom iz različitih sredina, iako su različitog obrazovanja i vaspitanja, fra Vita i Srđ toliko su slični u svojim teskobama i nemirima da nam ponekad deluje svejedno ko trenutno pripoveda, a uz katolika Vitu i pravoslavca Srđa, pisac je svojevrsno trojstvo zaokružio vrlo slikovitim likom paganina Vidoja, bunardžije koji očigledno zna mnogo više od svog zanata i čije se obitavanje na momente izmešta sa ovozemaljskog prostora, bilo ka nebu, bilo ka bezdanim dubinama.

Ali, bez obzira na to što veruju u različite crkve i bogove, trojicu glavnih junaka kao da opseda identična nečista sila, koja se samo prilagođava u zavisnosti od religije i božanstva, pa će protiv nje morati zajedno da se bore, a odgovore neće uvek moći da pronađu gledajući ka nebeskim visinama, nego će morati da se spuste i do najmračnijih dubina.

A da bi Visoki Dečani zaista dostigli svoju visinu, i fizičku i duhovnu, moraće i ambis na kome je manastir sazidan da bude dovoljno dubok i nesaglediv, kao što su danas nesagledivi životopisi graditeljâ manastira, pa da bi se saznalo šta se skriva iza potpisa „Srđ grešni“, očigledno se mora prodreti do samog dna ambisa u potrazi za odgovorima.

I upravo nam je Branislav Janković ovim romanom pokazao da ponekad vredi zagledati se u ambis, jer ako smo ga sami stvorili, jedino ga sami i možemo savladati.

Autor: Dušan Milijić