Duelovanje: „List na korici hleba“
Duelovanje se ovoga puta povelo oko knjige „List na korici hleba“ Srđana Valjarevića. U nastavku saznajte utiske koje su u Delfi Kutku podelile Jelena i Dragana.
Zašto smo izabrale baš ovu knjigu za Duelovanje?
Jelena: Obožavam hleb. Beli ili integralni, pa još hrskav. Miris golica nozdrve. A lišće pada sa drveća u jesen i formira žuti tepih. Čarobno.
Dragana: Knjiga je izabrala mene, došla mi je u pravom trenutku, zagrlila me svojim rečima, i ja nju srcem. Znam da je kliše, ali mislim da i vrapci na grani znaju za moju ljubav prema Valjareviću.
Alternativni naslov ili podnaslov knjige bi mogao da glasi:
Jelena: „Hod bosim nogama po travi, zbrka u mladoj, ludoj glavi“.
Dragana: „Rađanje jednog pisca“.
Knjigu bismo preporučile svima koji vole…
Jelena: Svim sanjarima, voćnim gurmanima, fudbalskim drugarima, melanholicima, knjiškim početnicima, strip manijacima i ljubavnim laicima.
Dragana: Ljubiteljima bildungsromana. Svima koji vole da čitaju o svakodnevici. O razmišljanjima koja nam u toku jednog dana prođu kroz glavu, sitnicama koje sasvim slučajno ostave utisak na nas, o boji neba koja je tog dana naročito upečatljiva. Ovde se čuju zvukovi po kojima je neki kraj grada prepoznatljiv: dečja graja, šut ili udarac lopte u obruč, bezazlene prepirke drugova. Kasnije se čuje i džez muzika, odzvanjaju pucnji iz kaubojskih filmova, a najglasnija je tišina.
Naši utisci o radnji:
Jelena: Autobiografsko delo u kome neshvaćenost mladih u sistemu tranzicije dolazi do izražaja.
Dragana: Hodam kroz knjigu. Ne, trčim. Nos mi je u ovoj knjizi danima, figurativno i bukvalno. I znam da će biti među stranicama dok postojim. Da ću joj se vraćati u različitim životnim periodima kako bih pronašla novu tajnu. Znam da ću i drugima knjigu da podmećem pod nos. Udišem je. Tako je sveža, tako nostalgična, a opet tako aktuelna za svaku mladost koja se rađa. I za svaku mladost koja odbija da bude starost, i stoga je večna.
Na koji način je čitanje knjige uticalo na nas:
Jelena: Ova knjiga mi je prikazala pravo stanje stvari devedesetih godina i vratila me u to vreme kojeg kao klinka nisam bila svesna.
Dragana: Meni svaka Valjarevićeva knjiga promeni život. Ne preuveličavam – u svakoj se kriju životne poruke, tajne života, opisane na pristupačan način, da se često zapitam zašto sam tako dugo bila u mračnoj sobi dok se život tako jednostavno i skromno, ali uporno, odigravao ispred zatvorenih vrata. Možda nisam sama shvatila te tajne – često neki događaj okarakterišemo kao običan sve dok ne postane deo prošlosti, nostalgično sećanje, uz propratno „eh, kako je nekad bilo lepo“ – ali mi je pisac suptilno pomogao da pažljivije osluškujem i cenim sadašnji trenutak.
Šta nas je najviše iznenadilo:
Jelena: Magija reči i rečenica, nešto poput:
„Zemlja se mrvila pod nogama. I čula se prava braon boja. Ogromna lepa ravnica kao najveći kuhinjski sto. Sto koji se lepi za nebo. Prvi sprat zemlje – kukuruzi. Iznad njih vrane kao jednodnevne dlačice na bradi.“
Dragana: Iako sam upoznata sa Valjarevićevim stvaralaštvom, uvek me iznenadi činjenica da on svojim stilom pisanja automatski ume da te izmesti u vreme u (o) kojem piše. Ne samo da sam se vratila u svoje srednjoškolske dane već sam sve vreme bila jedna od usputnih likova u ovoj knjizi, a često i poput samog protagoniste, neshvaćena, sanjar, drugačija od drugih.
Šta nam se nije dopalo:
Jelena: Čudan, karakterističan stil pisanja na početku knjige (kasnije sam promenila mišljenje).
Dragana: Broj stranica. Kome 216 stranica može biti dovoljno kada čita knjigu u kojoj neizmerno uživa? Da li je u redu započeti je treći put u intervalu od 15 dana? Pitam za prijatelja.
Junak iz knjige kog bismo najradije pozvale na večeru:
Jelena: Na večeru bih pozvala Jakoba, zbog svih njegovih šašavih situacija i transformacija.
Dragana: Jakoba, naravno. Ne mogu da kažem da nisam poželela da budem jedna od njegovih Lidija, možda ona prava, Lidija Puna Razumevanja, koja bi intuitivno osetila šta je u njegovoj glavi, kada želi da razgovara, a kada da ćuti, Lidija Srodna Duša, sa kojom su čak i pahuljice s mlekom savršena večera.
Rečenica koja nas je podstakla na razmišljanje:
Jelena: „Vetar je diktirao život.“
Dragana: „Kao da mi zazvoni u glavi. Liči na znak za uzbunu. Ništa mi nije kako treba, nigde mi nije kako treba, niko mi nije kakav mi treba, ni ja ništa ne valjam. E, tad je zeznuto.“
Tri reči koje najbolje opisuju knjigu:
Jelena: Sentimentalnost, jednostavnost, magija.
Dragana: Neshvaćenost, odrastanje, sloboda.
Kratak zaključak o knjizi:
Jelena: Čitajte ovog neobično-običnog čoveka jer rečima barata smelo, ovo štivo je jedno malo, prelepo remek-delo.
Dragana: Dvadesete mogu biti teške. Ono što stariji nazivaju lenjošću često je bezvoljnost, ponekad i depresija. Sasvim je u redu ne biti OK, i reći da nisi OK. Ako vas niko ne razume, Jakob će vas razumeti, i vi ćete razumeti Jakoba. Ekstaza i smaranje. Biće bolje.
Da li bismo pročitale i druge knjige ovog autora? Koja bi knjiga onda bila izbor?
Jelena: I te kako! Primat dajem romanu „Komo“ zbog Draganine ogromne preporuke.
Na koji način se ova knjiga razlikuje od drugih?
Dragana: Prvi put je izašla 1990. godine, kada je Valjarević imao 23 godine. U odnosu na „Dnevnik druge zime“ ili „Komo“, ovde se jasno oseti piščeva nesigurnost, opipavanje terena u književnosti, pronalaženje svog glasa. U ovoj knjizi je mnogo toga neizbrušeno, sirovo, konfuzno, ali i sama mladost je baš takva. Drago mi je što je u kasnijim delima ostao dosledan svom specifičnom stilu pisanja. Kasnije je došla i zrelost, mudrost, prefinjenost, ali lepota ove knjige je baš u toj zbunjujućoj naraciji.
Zašto smo izabrale baš ovu knjigu za Duelovanje?
Jelena: Obožavam hleb. Beli ili integralni, pa još hrskav. Miris golica nozdrve. A lišće pada sa drveća u jesen i formira žuti tepih. Čarobno.
Dragana: Knjiga je izabrala mene, došla mi je u pravom trenutku, zagrlila me svojim rečima, i ja nju srcem. Znam da je kliše, ali mislim da i vrapci na grani znaju za moju ljubav prema Valjareviću.
Alternativni naslov ili podnaslov knjige bi mogao da glasi:
Jelena: „Hod bosim nogama po travi, zbrka u mladoj, ludoj glavi“.
Dragana: „Rađanje jednog pisca“.
Knjigu bismo preporučile svima koji vole…
Jelena: Svim sanjarima, voćnim gurmanima, fudbalskim drugarima, melanholicima, knjiškim početnicima, strip manijacima i ljubavnim laicima.
Dragana: Ljubiteljima bildungsromana. Svima koji vole da čitaju o svakodnevici. O razmišljanjima koja nam u toku jednog dana prođu kroz glavu, sitnicama koje sasvim slučajno ostave utisak na nas, o boji neba koja je tog dana naročito upečatljiva. Ovde se čuju zvukovi po kojima je neki kraj grada prepoznatljiv: dečja graja, šut ili udarac lopte u obruč, bezazlene prepirke drugova. Kasnije se čuje i džez muzika, odzvanjaju pucnji iz kaubojskih filmova, a najglasnija je tišina.
Naši utisci o radnji:
Jelena: Autobiografsko delo u kome neshvaćenost mladih u sistemu tranzicije dolazi do izražaja.
Dragana: Hodam kroz knjigu. Ne, trčim. Nos mi je u ovoj knjizi danima, figurativno i bukvalno. I znam da će biti među stranicama dok postojim. Da ću joj se vraćati u različitim životnim periodima kako bih pronašla novu tajnu. Znam da ću i drugima knjigu da podmećem pod nos. Udišem je. Tako je sveža, tako nostalgična, a opet tako aktuelna za svaku mladost koja se rađa. I za svaku mladost koja odbija da bude starost, i stoga je večna.
Na koji način je čitanje knjige uticalo na nas:
Jelena: Ova knjiga mi je prikazala pravo stanje stvari devedesetih godina i vratila me u to vreme kojeg kao klinka nisam bila svesna.
Dragana: Meni svaka Valjarevićeva knjiga promeni život. Ne preuveličavam – u svakoj se kriju životne poruke, tajne života, opisane na pristupačan način, da se često zapitam zašto sam tako dugo bila u mračnoj sobi dok se život tako jednostavno i skromno, ali uporno, odigravao ispred zatvorenih vrata. Možda nisam sama shvatila te tajne – često neki događaj okarakterišemo kao običan sve dok ne postane deo prošlosti, nostalgično sećanje, uz propratno „eh, kako je nekad bilo lepo“ – ali mi je pisac suptilno pomogao da pažljivije osluškujem i cenim sadašnji trenutak.
Šta nas je najviše iznenadilo:
Jelena: Magija reči i rečenica, nešto poput:
„Zemlja se mrvila pod nogama. I čula se prava braon boja. Ogromna lepa ravnica kao najveći kuhinjski sto. Sto koji se lepi za nebo. Prvi sprat zemlje – kukuruzi. Iznad njih vrane kao jednodnevne dlačice na bradi.“
Dragana: Iako sam upoznata sa Valjarevićevim stvaralaštvom, uvek me iznenadi činjenica da on svojim stilom pisanja automatski ume da te izmesti u vreme u (o) kojem piše. Ne samo da sam se vratila u svoje srednjoškolske dane već sam sve vreme bila jedna od usputnih likova u ovoj knjizi, a često i poput samog protagoniste, neshvaćena, sanjar, drugačija od drugih.
Šta nam se nije dopalo:
Jelena: Čudan, karakterističan stil pisanja na početku knjige (kasnije sam promenila mišljenje).
Dragana: Broj stranica. Kome 216 stranica može biti dovoljno kada čita knjigu u kojoj neizmerno uživa? Da li je u redu započeti je treći put u intervalu od 15 dana? Pitam za prijatelja.
Junak iz knjige kog bismo najradije pozvale na večeru:
Jelena: Na večeru bih pozvala Jakoba, zbog svih njegovih šašavih situacija i transformacija.
Dragana: Jakoba, naravno. Ne mogu da kažem da nisam poželela da budem jedna od njegovih Lidija, možda ona prava, Lidija Puna Razumevanja, koja bi intuitivno osetila šta je u njegovoj glavi, kada želi da razgovara, a kada da ćuti, Lidija Srodna Duša, sa kojom su čak i pahuljice s mlekom savršena večera.
Rečenica koja nas je podstakla na razmišljanje:
Jelena: „Vetar je diktirao život.“
Dragana: „Kao da mi zazvoni u glavi. Liči na znak za uzbunu. Ništa mi nije kako treba, nigde mi nije kako treba, niko mi nije kakav mi treba, ni ja ništa ne valjam. E, tad je zeznuto.“
Tri reči koje najbolje opisuju knjigu:
Jelena: Sentimentalnost, jednostavnost, magija.
Dragana: Neshvaćenost, odrastanje, sloboda.
Kratak zaključak o knjizi:
Jelena: Čitajte ovog neobično-običnog čoveka jer rečima barata smelo, ovo štivo je jedno malo, prelepo remek-delo.
Dragana: Dvadesete mogu biti teške. Ono što stariji nazivaju lenjošću često je bezvoljnost, ponekad i depresija. Sasvim je u redu ne biti OK, i reći da nisi OK. Ako vas niko ne razume, Jakob će vas razumeti, i vi ćete razumeti Jakoba. Ekstaza i smaranje. Biće bolje.
Da li bismo pročitale i druge knjige ovog autora? Koja bi knjiga onda bila izbor?
Jelena: I te kako! Primat dajem romanu „Komo“ zbog Draganine ogromne preporuke.
Na koji način se ova knjiga razlikuje od drugih?
Dragana: Prvi put je izašla 1990. godine, kada je Valjarević imao 23 godine. U odnosu na „Dnevnik druge zime“ ili „Komo“, ovde se jasno oseti piščeva nesigurnost, opipavanje terena u književnosti, pronalaženje svog glasa. U ovoj knjizi je mnogo toga neizbrušeno, sirovo, konfuzno, ali i sama mladost je baš takva. Drago mi je što je u kasnijim delima ostao dosledan svom specifičnom stilu pisanja. Kasnije je došla i zrelost, mudrost, prefinjenost, ali lepota ove knjige je baš u toj zbunjujućoj naraciji.
Tri pitanja koja bismo postavile autoru knjige:
Jelena: Koje vaše knjiško dete vas definiše od glave do pete?
Koliko ima književnih koraka od Zemuna do centra Beograda?
Kada će vaš brod izaći iz magle?
Dragana: Koji je film Jakob gledao tri puta u Berlinu, i koju zbirku moderne poezije čitao u Emilovom klozetu?
„Mislio (sam) da bih mogao da budem vuk ako bih odlučio i potrudio se. Oduvek tako mislim.“ Koliko je bitno voditi se kroz život Jakobovom životnom filozofijom iz ove rečenice?
Jakob voli leto, protagonista iz „zimskih dnevnika“ hrabro prkosi zimi, a koje je vaše godišnje doba, kada se rađa najveća želja za stvaranjem magije, šta vas pokreće?
Autori: Dragana Milošević i Jelena Milošević
Izvor: Delfi Kutak
