„Dum-dum“, ili stalna potraga za spasenjem
Dugoočekivana zbirka priča „Dum-dum“ Pavla Zelića, pre dve nedelje objavljena u izdanju neumorne Lagune, danas će, u četvrtak 15. jula 2021. godine, imati svoje prvo (i jedino) javno predstavljanje, i to sa početkom u 18 časova, u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC. U poslednje vreme, Zelić je javnom mnjenju prevashodno poznat po svom „dnevnom poslu“ – ovaj magistar farmacije iz Agencije za lekove i medicinska sredstva bio je veoma medijski aktivan tokom pandemije Kovida-19, pričao je o vakcinama i podizao svest ljudi u ovim odsudnim trenucima. Ali, Zelić nije samo farmaceut, on je i pisac, uz to veoma talentovan.
Zelić je do sada objavio pedesetak priča u raznim časopisima (od fanzina Emitor, koji je i uređivao, preko Gradine, do Politike i Politikinog Zabavnika) i antologijama u zemlji i regionu, nagrađivan je i prepoznat, prevođen na dvocifren broj svetskih jezika. Prvu knjigu je, kao jedan od pobednika na konkursu Matice srpske, objavio 2009. godine – u pitanju je bila zbirka priča „Poslednja velika avantura“ – a najširoj čitalačkoj publici je poznat po horor romanu „Peščana hronika“ (Laguna, 2013). Zelić piše i scenarija za filmove (od kojih su barem tri u fazi pred-produkcije), a iz njegovog opusa treba izdvojiti i dva dela strip-serijala „Družina Dardaneli“ („Poljubac leptirice“, 2011; „Zločin na Svetskoj izložbi“, 2016; oba u izdanju System Comics-a) koja je realizovao u saradnji sa crtačem Draganom Paunovićem.
Zelića poznajem već godinama i, praktično, pratim njegovu karijeru od prvog objavljenog retka. U zbirci Dum-dum se nalazi osamnaest priča koje predstavljaju presek Zelićevog dosadašnjeg književnog stvaralaštva. „Priče iz zbirke ʼDum-dumʼ nastajale su u periodu od punih osamnaest godina, pa čak i malo više, i simbolički predstavljaju rekapitulaciju moje karijere u svim kratkim proznim formama, od minijature do novele“, objašnjava Zelić za City Magazine. „Neke od najstarijih priča sam pisao još kao student, i one su pre svega bile namenjene književnim radionicama i konkursima na kojima sam kao pisac-žutokljunac vredno i redovno učestvovao. Ipak, iako u neku ruku početničke, imale su taj jedan specifičan emotivni naboj, i svima zanimljivu kombinaciju istinitih, neretko ličnih doživljaja i fantastičnih elemenata koji su služili da naglase određene ideje i poruke ili prosto da zaplet učine neobičnijim i uzbudljivijim.“ „Dum-dum“ je, zbog svega navedenog, svojevrsno proslavljanje književnog punoletstva ovog pisca i odlična prilika da se podsetimo njegovog opusa – za one koji Zelića nisu čitali ranije, ova zbirka je odlično početno mesto za upoznavanje sa njegovim imaginarijumom.
Zbirku otvara naslovna priča čija je radnja smeštena u ratne devedesete godine prošlog veka, turbulentno vreme ispunjeno užasima svih vrsta. Dum-dum je tipična za Zelića po nekoliko paramatara: priča je kratka i efektna, žanrovski pripada hororu i, što posebno treba naglasiti, veoma je emotivna, ispričana iz vizure dečaka koji se upušta u borbu sa nečistim silama koje caruju dečjim bolničkim odeljenjem u kome se oporavlja nakon operacije. Slede priče koje se takođe, svaka na svoj način i uvek u oblandi fantastičkog, bave mračnom srpskom prošlošću: Uvek sedi za šankom (elegična crtica o izgubljenim generacijama i promašenim životima, sve sa sklavijevskom preokretom) i Žena Dorijana Greja (fantastičko naličje političkog života u Srbiji – i šire – uz lepo utkane omaže Vajldu i Pou). Nakon toga: jedna od najpoznatijih i najboljih Zelićevih – Sami; naučno-fantastična storija smeštena u ne tako daleku budućnost u kojoj su gotovo sve životinje izumrle i koja nam donosi potresnu distopijsku viziju poslednjih dana u životu naslednika čuvenog šimpanze iz Beogradskog zoološkog vrta.
Naredne strane zbirke sadrže mešavinu horora i egzotike. U priči Ribe hodaju Zelić nas vodi u Južnu Ameriku, na Amazon, na lavkraftovski način obradiviši temu zagađivanja i uništavanja prirode koja je, na žalost, još uvek veoma, veoma aktuelna (dovljne su samo dve reči: Rio Tinto). Tarzanova poslednja velika avantura za glavnog junaka ima Džonija Vajsmilera, najpoznatijeg filmskog Tarzana (ili, preciznije, njegovog dvojnika iz paralelne dimenzije), koji u Akapulko zalivu otkriva drevnu tajnu u čijem je središtu žrvovanje devica. Nakon druženja sa ostarelim Tarzanom, idemo u Ugandu (najduža priča u knjizi – Meso naše braće, britka kritika stanja u Africi), Sibir (Galaksija Gulag), pa ponovo na naše prostore (Udarnica), ali u vreme komunista i SFRJ, pa onda i u stari Prag (Ispod grobova), grad večne magije i misterije. Čudovišta, vanzemaljci, duhovi, zombiji, roboti… svi oni defiluju stranicama ove zbirke, a Zelić vešto varira postojeće žanrovske motive, ubrizgavajući im prekopotrebnu svežinu.
Iako je prvenstveno poznat po žanrovskoj prozi, Zelić se oprobao i u realističnom okviru: priče Homo homini lupus est i Suvaja su ratne tematike, jedna smeštena na Staru planinu za vreme Prvog svetskog rata, druga u Srpsku krajinu, tokom sukoba koji su nam još sveži u pamćenju. Za njima slede dve priče (Ljudi koji ne vole da idu u bolnice i Najbolji gol koji Pele nikad nije dao) koje nas vraćaju u sadašnji trenutak, ili tu negde. Završni deo zbirke donosi ponovni upliv fantstičkog (ili, barem, distopijskog) i priče u većoj ili manjoj meri inspirisane pandemijom, o čemu Zelić kaže: „Nakon dužeg vremena tokom koga sam pisao za film, tokom pandemije sam se spontano vratio kratkoj priči, koristeći je pre svega kao ventil za frustraciju i opterećenje opštom situacijom, ali i način da se sa tim stresovima suočim i pobedim ih, kao što junaci mojih priča pobeđuju neverovatne nedaće sa kojima se oni suočavaju“. Poslednje četiri priče u zbirci (Otrovno sunce, Pandemonija, Veliki Vakcinator, KNJIGOKALIPSA) su odraz trenutka u kome živimo, pune su buke i besa, a žanrovski se mogu dovesti u vezu sa pričama koje otvaraju zbirku, što pomaže da se krug na pravi način zatvori.
Imajući u vidu da je Zelić do sada objavio oko pedeset priča, nameće se pitanje koliko je bilo zahtevno napraviti odabir od osamnaest najboljih. „Izbor priča je u suštini bio veoma lak“, objašnjava autor. „Moj urednik Dejan Stojiljković, koji me prati kroz ceo razvojni put pisca, i ja smo u nekoliko razgovora procenili koje su priče zaista najreprezentativnije, ali smo se takođe dogovorili da se sve – i nove i stare – temeljno prerade i dovedu do perfekcije. To je podrazumevalo dosta rada naročito na starijim delima, ali je u konačnom sledu ujednačilo zbirku zanatskim kvalitetom – a posebno kada je reč o stilu. Takođe, nisam želeo preobimnu knjigu, i na kraju se dobila jedna lepa simbolika – osamnaest priča za osamnaest godina objavljivanja i literarne karijere!“
Promocija zbirke 15. jula u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC biće jedinstvena prilika da uživo čujete priču o novoj Zelićevoj knjizi i dobijete personalizovinu posevetu. Pored autora, o zbirci „Dum-dum“ će govoriti pisac Vladimir Kecmanović i, što ističem sa posebnim zadovoljstvom, potpisnik ovih redova. Vidimo se!
Autor: Đorđe Bajić
Izvor: citymagazine.danas.rs
Zelić je do sada objavio pedesetak priča u raznim časopisima (od fanzina Emitor, koji je i uređivao, preko Gradine, do Politike i Politikinog Zabavnika) i antologijama u zemlji i regionu, nagrađivan je i prepoznat, prevođen na dvocifren broj svetskih jezika. Prvu knjigu je, kao jedan od pobednika na konkursu Matice srpske, objavio 2009. godine – u pitanju je bila zbirka priča „Poslednja velika avantura“ – a najširoj čitalačkoj publici je poznat po horor romanu „Peščana hronika“ (Laguna, 2013). Zelić piše i scenarija za filmove (od kojih su barem tri u fazi pred-produkcije), a iz njegovog opusa treba izdvojiti i dva dela strip-serijala „Družina Dardaneli“ („Poljubac leptirice“, 2011; „Zločin na Svetskoj izložbi“, 2016; oba u izdanju System Comics-a) koja je realizovao u saradnji sa crtačem Draganom Paunovićem.
Zelića poznajem već godinama i, praktično, pratim njegovu karijeru od prvog objavljenog retka. U zbirci Dum-dum se nalazi osamnaest priča koje predstavljaju presek Zelićevog dosadašnjeg književnog stvaralaštva. „Priče iz zbirke ʼDum-dumʼ nastajale su u periodu od punih osamnaest godina, pa čak i malo više, i simbolički predstavljaju rekapitulaciju moje karijere u svim kratkim proznim formama, od minijature do novele“, objašnjava Zelić za City Magazine. „Neke od najstarijih priča sam pisao još kao student, i one su pre svega bile namenjene književnim radionicama i konkursima na kojima sam kao pisac-žutokljunac vredno i redovno učestvovao. Ipak, iako u neku ruku početničke, imale su taj jedan specifičan emotivni naboj, i svima zanimljivu kombinaciju istinitih, neretko ličnih doživljaja i fantastičnih elemenata koji su služili da naglase određene ideje i poruke ili prosto da zaplet učine neobičnijim i uzbudljivijim.“ „Dum-dum“ je, zbog svega navedenog, svojevrsno proslavljanje književnog punoletstva ovog pisca i odlična prilika da se podsetimo njegovog opusa – za one koji Zelića nisu čitali ranije, ova zbirka je odlično početno mesto za upoznavanje sa njegovim imaginarijumom.
Zbirku otvara naslovna priča čija je radnja smeštena u ratne devedesete godine prošlog veka, turbulentno vreme ispunjeno užasima svih vrsta. Dum-dum je tipična za Zelića po nekoliko paramatara: priča je kratka i efektna, žanrovski pripada hororu i, što posebno treba naglasiti, veoma je emotivna, ispričana iz vizure dečaka koji se upušta u borbu sa nečistim silama koje caruju dečjim bolničkim odeljenjem u kome se oporavlja nakon operacije. Slede priče koje se takođe, svaka na svoj način i uvek u oblandi fantastičkog, bave mračnom srpskom prošlošću: Uvek sedi za šankom (elegična crtica o izgubljenim generacijama i promašenim životima, sve sa sklavijevskom preokretom) i Žena Dorijana Greja (fantastičko naličje političkog života u Srbiji – i šire – uz lepo utkane omaže Vajldu i Pou). Nakon toga: jedna od najpoznatijih i najboljih Zelićevih – Sami; naučno-fantastična storija smeštena u ne tako daleku budućnost u kojoj su gotovo sve životinje izumrle i koja nam donosi potresnu distopijsku viziju poslednjih dana u životu naslednika čuvenog šimpanze iz Beogradskog zoološkog vrta.
Naredne strane zbirke sadrže mešavinu horora i egzotike. U priči Ribe hodaju Zelić nas vodi u Južnu Ameriku, na Amazon, na lavkraftovski način obradiviši temu zagađivanja i uništavanja prirode koja je, na žalost, još uvek veoma, veoma aktuelna (dovljne su samo dve reči: Rio Tinto). Tarzanova poslednja velika avantura za glavnog junaka ima Džonija Vajsmilera, najpoznatijeg filmskog Tarzana (ili, preciznije, njegovog dvojnika iz paralelne dimenzije), koji u Akapulko zalivu otkriva drevnu tajnu u čijem je središtu žrvovanje devica. Nakon druženja sa ostarelim Tarzanom, idemo u Ugandu (najduža priča u knjizi – Meso naše braće, britka kritika stanja u Africi), Sibir (Galaksija Gulag), pa ponovo na naše prostore (Udarnica), ali u vreme komunista i SFRJ, pa onda i u stari Prag (Ispod grobova), grad večne magije i misterije. Čudovišta, vanzemaljci, duhovi, zombiji, roboti… svi oni defiluju stranicama ove zbirke, a Zelić vešto varira postojeće žanrovske motive, ubrizgavajući im prekopotrebnu svežinu.
Iako je prvenstveno poznat po žanrovskoj prozi, Zelić se oprobao i u realističnom okviru: priče Homo homini lupus est i Suvaja su ratne tematike, jedna smeštena na Staru planinu za vreme Prvog svetskog rata, druga u Srpsku krajinu, tokom sukoba koji su nam još sveži u pamćenju. Za njima slede dve priče (Ljudi koji ne vole da idu u bolnice i Najbolji gol koji Pele nikad nije dao) koje nas vraćaju u sadašnji trenutak, ili tu negde. Završni deo zbirke donosi ponovni upliv fantstičkog (ili, barem, distopijskog) i priče u većoj ili manjoj meri inspirisane pandemijom, o čemu Zelić kaže: „Nakon dužeg vremena tokom koga sam pisao za film, tokom pandemije sam se spontano vratio kratkoj priči, koristeći je pre svega kao ventil za frustraciju i opterećenje opštom situacijom, ali i način da se sa tim stresovima suočim i pobedim ih, kao što junaci mojih priča pobeđuju neverovatne nedaće sa kojima se oni suočavaju“. Poslednje četiri priče u zbirci (Otrovno sunce, Pandemonija, Veliki Vakcinator, KNJIGOKALIPSA) su odraz trenutka u kome živimo, pune su buke i besa, a žanrovski se mogu dovesti u vezu sa pričama koje otvaraju zbirku, što pomaže da se krug na pravi način zatvori.
Imajući u vidu da je Zelić do sada objavio oko pedeset priča, nameće se pitanje koliko je bilo zahtevno napraviti odabir od osamnaest najboljih. „Izbor priča je u suštini bio veoma lak“, objašnjava autor. „Moj urednik Dejan Stojiljković, koji me prati kroz ceo razvojni put pisca, i ja smo u nekoliko razgovora procenili koje su priče zaista najreprezentativnije, ali smo se takođe dogovorili da se sve – i nove i stare – temeljno prerade i dovedu do perfekcije. To je podrazumevalo dosta rada naročito na starijim delima, ali je u konačnom sledu ujednačilo zbirku zanatskim kvalitetom – a posebno kada je reč o stilu. Takođe, nisam želeo preobimnu knjigu, i na kraju se dobila jedna lepa simbolika – osamnaest priča za osamnaest godina objavljivanja i literarne karijere!“
Promocija zbirke 15. jula u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC biće jedinstvena prilika da uživo čujete priču o novoj Zelićevoj knjizi i dobijete personalizovinu posevetu. Pored autora, o zbirci „Dum-dum“ će govoriti pisac Vladimir Kecmanović i, što ističem sa posebnim zadovoljstvom, potpisnik ovih redova. Vidimo se!
Autor: Đorđe Bajić
Izvor: citymagazine.danas.rs
