Dvadeset i četiri zida
Verujem da je tekst, kao i svaki sistem, sistem s greškom, a vreme je jedino koliko-toliko pouzdano merilo za greške.
Roman „Dvadeset i četiri zida“ Igora Marojevića izašao je samim krajem juna ove godine, a njegova promocija održana je na splavu „Marinero“, na Zemunskom Keju Oslobođenja, uz nastup književne kritičarke Tatjane Rosić i autora. U pitanju je, zapravo, drugo izdanje istoimenog romana iz 1998. godine, koji je doživeo i pozorišnu adaptaciju 2003/2004. u BDP u režiji Žanka Tomića i dramatizaciji Saše Markuš.
„Dvadeset i četiri zida“ – otkud sedamdesetak strana više u odnosu na prvobitnu verziju?
Verujem da je tekst, kao i svaki sistem, sistem s greškom, a vreme je jedino koliko-toliko pouzdano merilo za greške. Jednako je legitimno smatrati knjigu zauvek završenom onog časa kad je objavljena, ali spadam u pisce koji isporučuju trenutno definitivan oblik teksta dok zahtevi čitalaca za novim izdanjem i neka dodatna zrelost pisca ne isporuče konačnu verziju. Podsetiću šta je Miodrag Bulatović 1981. napisao uz novu verziju svog najatraktivnijeg romana: „Pojavom nove verzije Heroja na magarcu potire se verzija iz godine 1967. Potire, baca u prašinu i zaborav, ili ostavlja onima koji vole stare knjige, one s greškama...“ Ja neću biti toliko radikalan kao jedan od mojih omiljenih srpskih pisaca, ali ću reći da je ovo konačna verzija „Dvadeset i četiri zida“. I, mogu da dodam: pošto mi je neki kredo da ne objavim knjigu pre nego što u odnosu na prošlu ne zabeležim izvestan napredak i pošto bih prestao da objavljujem ako ne bih uspeo da beležim, makar i minimalnu, uzlaznu putanju, normalno da sam 2010. bolji pisac nego što sam to bio 1998. te sam mogao da isporučim bolju, staloženiju, širu verziju pre svega što se tiče jasnoće odnosa među likovima i pokušaja da prvi sloj romana bude razumljiv ali ne na uštrb značenjskog sloja.
Prošle godine objavio si „Parter“, roman koji takođe ispituje ljubav u savremenim uslovima, tj. pod savremenim preprekama ljubavi – u slučaju „Partera“ to je impotencija, a „Dvadeset i četiri zida“ sida. Je li ti lično bolji „Parter“ ili „Dvadeset i četiri zida“?
Mislim da je „Parter“ kompletniji od prve verzije „Dvadeset četiri zida“ a njena druga verzija, upravo objavljena u „Laguni“, kompletnija od „Partera“. Mislim da Dvadeset četiri zida nudi ozbiljnije izvedenice teme, u ovom slučaju side. Na primer, kao što svaki bolesnik od side strada od posebne, drugačije kombinacije bolesti koje se pojave usled gubitka imuniteta, tako se svaki naš individualac na drugačiji način u nekom trenutku skrha u neravnopravnom nadmudrivanju sa neuporedivo glupljim i snažnijim kolektivističkim okruženjem. Takođe, sida kao zaraza vremena oslikava duh otvorenosti u smislu da možemo da se saživljavamo, npr. budemo na žurci sa pet osoba obolelih od side, a da nam na to ništa ne ukazuje, dok je u doba arhetipskijih zaraza, npr. kuge, bilo potrebno zatvoriti celo kužno naselje i bilo kakav saživot je značio samo zarazu. E sad, „Parter“ je necelovit tamo gde je to i pojedinac u tranzicionoj Srbiji 2009. tako da su u njemu moguće strukturne greške namerne. Tako da se, makar što se tiče novih srpskih izdanja, autorski više neću vraćati „Partertu“, koji je možda jednostavniji ali zato i dalje komunikativniji, i nosi čak odlučniju društvenu kritiku nego „Dvadeset i četiri zida“ iako je ovde očiglednija.
Polako se stiče utisak da si u stvari preokupiraniji linijom svojih narativa iz savremenog urbanog života nego onima, mahom istorijskim, koje pišeš u okviru „Etnofikcije“?
To je samo utisak. I „Parter“, i „Mediterani“, i „Dvadeset i četiri zida“, i španska i portugalska verzija „Obmane Boga“ i makedonska „Tragača“ objavljene su u poslednjih nekoliko godina, kada su igrana i moja dela iz teatra koja dele takav opšti okvir. Međutim, ako uspem da za nekoliko godina završim preostala tri romana „Etnofikcije“ kao i konačno, integralno izdanje tog petoknjižja, možda će utisak biti sasvim drugačiji.
U svakom slučaju se stiče utisak da sva tvoja dela govore o ljubavi pod senkom neke ozbiljne prepreke? Ako si imenovao te prepreke za „Parter“ i „Dvadeset i četiri zida“, u slučaju „Šnita“ i „Žega“ su to ratni kontekst i ljubavni trougao... Šta ti se od pominjanih prepreka ispostavlja kao najveća prepreka ljubavi?
Dobro, takav trougao može da bude prepreka ljubavi ali i njen stimulans. Donekle se šalim, ali mislim da je zanimljivo upravo to što snažna strukturna prepreka daje neku dodatnu snagu ljubavi. Nije neobično biti u ljubavnoj vezi kakva ne pogoduje racionalnim kriterijuma, jer je i sama ljubav iracionalna, pa dobro jutro da jeste. Ne bih mogao da merim dotične prepreke ljubavi, to bih ostavio onim strpljivim čitaocima koji pročitaju sva četiri pomenuta romana i samere iskrenost odnosno vrstu hepiendova koji se ispostavljaju u njima. Reći ću samo da mislim kako je „Dvadeset i četiri zida“ moj najljubavniji roman.
Izvor: www.trablmejker.com
Roman „Dvadeset i četiri zida“ Igora Marojevića izašao je samim krajem juna ove godine, a njegova promocija održana je na splavu „Marinero“, na Zemunskom Keju Oslobođenja, uz nastup književne kritičarke Tatjane Rosić i autora. U pitanju je, zapravo, drugo izdanje istoimenog romana iz 1998. godine, koji je doživeo i pozorišnu adaptaciju 2003/2004. u BDP u režiji Žanka Tomića i dramatizaciji Saše Markuš.
„Dvadeset i četiri zida“ – otkud sedamdesetak strana više u odnosu na prvobitnu verziju?
Verujem da je tekst, kao i svaki sistem, sistem s greškom, a vreme je jedino koliko-toliko pouzdano merilo za greške. Jednako je legitimno smatrati knjigu zauvek završenom onog časa kad je objavljena, ali spadam u pisce koji isporučuju trenutno definitivan oblik teksta dok zahtevi čitalaca za novim izdanjem i neka dodatna zrelost pisca ne isporuče konačnu verziju. Podsetiću šta je Miodrag Bulatović 1981. napisao uz novu verziju svog najatraktivnijeg romana: „Pojavom nove verzije Heroja na magarcu potire se verzija iz godine 1967. Potire, baca u prašinu i zaborav, ili ostavlja onima koji vole stare knjige, one s greškama...“ Ja neću biti toliko radikalan kao jedan od mojih omiljenih srpskih pisaca, ali ću reći da je ovo konačna verzija „Dvadeset i četiri zida“. I, mogu da dodam: pošto mi je neki kredo da ne objavim knjigu pre nego što u odnosu na prošlu ne zabeležim izvestan napredak i pošto bih prestao da objavljujem ako ne bih uspeo da beležim, makar i minimalnu, uzlaznu putanju, normalno da sam 2010. bolji pisac nego što sam to bio 1998. te sam mogao da isporučim bolju, staloženiju, širu verziju pre svega što se tiče jasnoće odnosa među likovima i pokušaja da prvi sloj romana bude razumljiv ali ne na uštrb značenjskog sloja.
Prošle godine objavio si „Parter“, roman koji takođe ispituje ljubav u savremenim uslovima, tj. pod savremenim preprekama ljubavi – u slučaju „Partera“ to je impotencija, a „Dvadeset i četiri zida“ sida. Je li ti lično bolji „Parter“ ili „Dvadeset i četiri zida“?
Mislim da je „Parter“ kompletniji od prve verzije „Dvadeset četiri zida“ a njena druga verzija, upravo objavljena u „Laguni“, kompletnija od „Partera“. Mislim da Dvadeset četiri zida nudi ozbiljnije izvedenice teme, u ovom slučaju side. Na primer, kao što svaki bolesnik od side strada od posebne, drugačije kombinacije bolesti koje se pojave usled gubitka imuniteta, tako se svaki naš individualac na drugačiji način u nekom trenutku skrha u neravnopravnom nadmudrivanju sa neuporedivo glupljim i snažnijim kolektivističkim okruženjem. Takođe, sida kao zaraza vremena oslikava duh otvorenosti u smislu da možemo da se saživljavamo, npr. budemo na žurci sa pet osoba obolelih od side, a da nam na to ništa ne ukazuje, dok je u doba arhetipskijih zaraza, npr. kuge, bilo potrebno zatvoriti celo kužno naselje i bilo kakav saživot je značio samo zarazu. E sad, „Parter“ je necelovit tamo gde je to i pojedinac u tranzicionoj Srbiji 2009. tako da su u njemu moguće strukturne greške namerne. Tako da se, makar što se tiče novih srpskih izdanja, autorski više neću vraćati „Partertu“, koji je možda jednostavniji ali zato i dalje komunikativniji, i nosi čak odlučniju društvenu kritiku nego „Dvadeset i četiri zida“ iako je ovde očiglednija.
Polako se stiče utisak da si u stvari preokupiraniji linijom svojih narativa iz savremenog urbanog života nego onima, mahom istorijskim, koje pišeš u okviru „Etnofikcije“?
To je samo utisak. I „Parter“, i „Mediterani“, i „Dvadeset i četiri zida“, i španska i portugalska verzija „Obmane Boga“ i makedonska „Tragača“ objavljene su u poslednjih nekoliko godina, kada su igrana i moja dela iz teatra koja dele takav opšti okvir. Međutim, ako uspem da za nekoliko godina završim preostala tri romana „Etnofikcije“ kao i konačno, integralno izdanje tog petoknjižja, možda će utisak biti sasvim drugačiji.
U svakom slučaju se stiče utisak da sva tvoja dela govore o ljubavi pod senkom neke ozbiljne prepreke? Ako si imenovao te prepreke za „Parter“ i „Dvadeset i četiri zida“, u slučaju „Šnita“ i „Žega“ su to ratni kontekst i ljubavni trougao... Šta ti se od pominjanih prepreka ispostavlja kao najveća prepreka ljubavi?
Dobro, takav trougao može da bude prepreka ljubavi ali i njen stimulans. Donekle se šalim, ali mislim da je zanimljivo upravo to što snažna strukturna prepreka daje neku dodatnu snagu ljubavi. Nije neobično biti u ljubavnoj vezi kakva ne pogoduje racionalnim kriterijuma, jer je i sama ljubav iracionalna, pa dobro jutro da jeste. Ne bih mogao da merim dotične prepreke ljubavi, to bih ostavio onim strpljivim čitaocima koji pročitaju sva četiri pomenuta romana i samere iskrenost odnosno vrstu hepiendova koji se ispostavljaju u njima. Reći ću samo da mislim kako je „Dvadeset i četiri zida“ moj najljubavniji roman.
Izvor: www.trablmejker.com
Autor: Igor Marojević
