Džumpa Lahiri o izazovima preveđenja romana „Pertle“
Želja da se obuzda i želja da se pruži sloboda: to su dijametralno suprotni nagoni, pozitivan i negativan naboj, koji prožimaju roman „Pertle“ Domenika Starnonea. Glagol sadržati (obuzdavati), na italijanskom jeziku – contenere, izveden je iz latinskog glagola continere. Značenje mu je držati (čuvati), ali takođe znači sputavati, suzbijati, ograničavati, kontrolisati. Kao i u engleskom jeziku – mi težimo da obuzdamo svoj bes, svoju radost, svoju znatiželju.
Posuda (container) je oblikovana tako da u nju možemo da stavimo bilo šta. Ima dvostruku karakteristiku time što joj ili nedostaje sadržina ili je zauzeta: ili je prazna ili je puna. U njoj se često čuva nešto što ima vrednost. U nju su smeštene naše tajne. Posude nam pružaju sigurnost, ali nas takođe mogu zarobiti, razoružati. U najboljem slučaju je u njima skupljen sav naš haos: one treba da spreče da se stvari raštrkaju, da nestanu. Roman „Pertle“ obiluje takvim posudama, bukvalnim i simboličkim. I uprkos njima, stvari se gube.
U „Pertlama“ nema mnogo likova: četvoročlana porodica, sused, ljubavnica koja ne stupa na pozornicu. Pa: mačka, karabinijer, par neznanaca. Međutim, tu je i mnoštvo nepokretnih predmeta koji su ključni elementi alhemije ovog romana: nabubrela koverta u kojoj počiva svežanj pisama, šuplja kocka. Fotografije, rečnik, pertle, dom. Šta li ti predmeti predstavljaju ako ne posrednike za razne oblike otuđivanja? U kovertama se čuvaju pisma, a pisma sadrže nečije najdublje misli. Fotografije zarobljavaju vreme, dok je dom utočište za porodicu. Šuplja kocka može da sadrži šta god poželimo. Rečnik sadrži reči. Pertle – doslovni prevod originalnog naslova Lacci – služe da zavežemo, zatvorimo, cipele, koje, s druge strane, čuvaju naša stopala.
Kako počnemo da otvaramo svaki od tih predmeta, jedan po jedan – kada uklonimo lastiš koji je vezivao pisma ili otpertlamo cipele – radnja romana počinje da se rasplamsava. Poput Pandorine kutije, svaki od ovih predmeta oslobađa akutne oblike patnje: frustraciju, poniženje, čežnju, ljubomoru, zavist, bes. Ako je Pandorina kutija glavni motiv ovog romana, onda je mehanizam koji stoji u pozadini romana poput onog u kineskim kutijama, gde je jedan aspekt zapleta suptilno i besprekorno smešten u drugi. Ne postoji propust u konstrukciji i strukturi, ne postoji procep. Ni jedan jedini detalj nije promakao autoru; isto kao što je Aldov i Vandin dom – dom glavnih junaka (muža i žene) ovog pitkog romana – pod konac, uredan i besprekoran.
Uprkos hermetičkoj strukturi, doživljaj koji pruža ovaj roman je u potpunosti suprotan. Na njegovim stranicama dolazi do energetskih erupcija koje cirkulišu i prelivaju se na naredne. Roman se bavi zbrkanim, nekontrolisanim potrebama koje prete da unište sve što smatramo vrednim. Zapravo govori o tome šta se dešava kada dođe do raspada (društvenih, porodičnih, ideoloških, mentalnih, fizičkih) struktura. Postavlja pitanje zašto ulažemo toliki trud da izgradimo te strukture samo da bismo ih na kraju prezreli, izbegli, razorili. Govori o našoj kolektivnoj, iskonskoj, potrebi za uređenjem, kao i o užasu koji skučenost, koja je takođe iskonska, sobom nosi.
...
Kao što sam već naglasila, naslov ovog romana je na italijanskom Lacci, što u prevodu znači pertle. Možemo ih videti na koricama, zahvaljujući ilustraciji koju je sam autor odabrao. Osoba, po svoj prilici – muškarac, nosi par cipela sa pertlama koje su vezane u čvor. Očito će se saplesti o taj čvor pa neće stići tamo kuda je krenuo. Mi ne vidimo izraz njegovog lica, zapravo ne vidimo gotovo nijedan drugi deo njegovog tela. Pa ipak, mi strahujemo za njega, osećamo trunku sažaljenja, možda mu se i smejemo, jer nam se čini da će svakog trenutka pasti na glavu.
Međutim, na italijanskom jeziku reč lacci označava i sredstvo za obuzdavanje, za zraobljavanje. Označava i ljubavnu sponu i sredstvo za obuzdavanje. Engleski prevod naslova je Ties („Vezice“), reč koja takođe obuhvata više značenja. „Pertle“ ne bi bile adekvatne. Napravivši ovakvu odluku, primetila sam još jedan recipročan odnos između dve reči kojima roman obiluje, a to su „odvezati“ (untie) i „povezati“ (unite).
Šta se dešava kada su pertle odvezane? Ovaj roman je satkan od niza procesa vezivanja i odvezivanja, dovođenja u red i razdvajanja (raskida), stvaranja i uništavanja.
„Proces pisanja ima više veze sa uništavanjem nego sa stvaranjem“, primetio je Karl Uve Knausgor. U tome leži deo istine. Ali umetnost ne predstavlja ništa više od obuhvatanja jedinstvene strukture, koju zauzdava jedinstvena forma.
Ovaj roman, Starnoneov trinaesti po redu, ne potpada pod neku određenu kategoriju ili žanr: pametno je sklepan tako da se pitamo ko je krivac, obiluje komičnim pogrešnim potezima junaka, porodična je drama, a pritom i tragedija. Na lukav način se bavi i seksualnom revolucijom, slobodom žena, racionalnim i iracionalnim potrebama. Savršeno je sazdan, poput kocke pravilnih strana; posmatramo li ga iz drugog ugla, primetićemo drugačije i novo stanovište. Postoji jedan pasus koji me je oborio s nogu kada sam ga prvi put pročitala, ali i svaki naredni put. Govori o piscu koji se nalazi sam u svojoj radnoj sobi, ne piše, već razvrstava svoje knjige i papire. Kao meditacija nad svojim postojanjem i identitetom, u svom najosnovnijem obliku, što mi je pomoglo da spoznam u sebi silu koja me pokreće. Taj pasus govori o ostavljanju traga, o očajničkim naporima, iako uzaludnim, da pokušamo da se povežemo sa samim životom. Ogoljava tu ljudsku manu, tj. nagon, da podnesemo i izdržimo život.
Pisanje je način da se sačuva život, da mu se udenu forma i značenje. Taj proces izbacuje na videlo sve što smo skrivali, obelodanjuje sve što smo zapostavili, pogrešno zapamtili, poricali. To je sredstvo kojim obuhvatamo, kojim možemo da ustanovimo istinu, ali je, takođe, i proces oslobađanja.
Kada bi raspakovali sve što ovaj roman krije u sebi, verujem da bi došli do toga da govori o jeziku, pripovedanju i nezadovoljstvu istim. Uznemirujuća poruka „Pertli“ nije to da je život prolazan, ili da smo sami na ovom svetu, da povređujemo jedni druge, ili da starimo i zaboravljamo, već da ništa od tih stvari ne možemo da zarobimo, da zabeležimo, čak ni posredstvom književnosti. Posude su sudbina mnogih, jer će se u njima, posle smrti, naći i naši ostaci. Ipak, ovaj roman je tu da nas podseti da je naracija poput nagona, a da uložen napor da se ispričaju priče uspeva makar deo toga da pribeleži. Na kraju ispada da je jezik najproblematičnija posuda od svih; u njemu je sažeto mnogo i malo toga, istovremeno.
Deo predgovora izdanju romana „Pertle“, Domenika Starnonea, na engleskom jeziku.
Autor: Džumpa Lahiri
Izvor: lithub.com
Prevod: Aleksandra Branković
Posuda (container) je oblikovana tako da u nju možemo da stavimo bilo šta. Ima dvostruku karakteristiku time što joj ili nedostaje sadržina ili je zauzeta: ili je prazna ili je puna. U njoj se često čuva nešto što ima vrednost. U nju su smeštene naše tajne. Posude nam pružaju sigurnost, ali nas takođe mogu zarobiti, razoružati. U najboljem slučaju je u njima skupljen sav naš haos: one treba da spreče da se stvari raštrkaju, da nestanu. Roman „Pertle“ obiluje takvim posudama, bukvalnim i simboličkim. I uprkos njima, stvari se gube.
U „Pertlama“ nema mnogo likova: četvoročlana porodica, sused, ljubavnica koja ne stupa na pozornicu. Pa: mačka, karabinijer, par neznanaca. Međutim, tu je i mnoštvo nepokretnih predmeta koji su ključni elementi alhemije ovog romana: nabubrela koverta u kojoj počiva svežanj pisama, šuplja kocka. Fotografije, rečnik, pertle, dom. Šta li ti predmeti predstavljaju ako ne posrednike za razne oblike otuđivanja? U kovertama se čuvaju pisma, a pisma sadrže nečije najdublje misli. Fotografije zarobljavaju vreme, dok je dom utočište za porodicu. Šuplja kocka može da sadrži šta god poželimo. Rečnik sadrži reči. Pertle – doslovni prevod originalnog naslova Lacci – služe da zavežemo, zatvorimo, cipele, koje, s druge strane, čuvaju naša stopala.
Kako počnemo da otvaramo svaki od tih predmeta, jedan po jedan – kada uklonimo lastiš koji je vezivao pisma ili otpertlamo cipele – radnja romana počinje da se rasplamsava. Poput Pandorine kutije, svaki od ovih predmeta oslobađa akutne oblike patnje: frustraciju, poniženje, čežnju, ljubomoru, zavist, bes. Ako je Pandorina kutija glavni motiv ovog romana, onda je mehanizam koji stoji u pozadini romana poput onog u kineskim kutijama, gde je jedan aspekt zapleta suptilno i besprekorno smešten u drugi. Ne postoji propust u konstrukciji i strukturi, ne postoji procep. Ni jedan jedini detalj nije promakao autoru; isto kao što je Aldov i Vandin dom – dom glavnih junaka (muža i žene) ovog pitkog romana – pod konac, uredan i besprekoran.
Uprkos hermetičkoj strukturi, doživljaj koji pruža ovaj roman je u potpunosti suprotan. Na njegovim stranicama dolazi do energetskih erupcija koje cirkulišu i prelivaju se na naredne. Roman se bavi zbrkanim, nekontrolisanim potrebama koje prete da unište sve što smatramo vrednim. Zapravo govori o tome šta se dešava kada dođe do raspada (društvenih, porodičnih, ideoloških, mentalnih, fizičkih) struktura. Postavlja pitanje zašto ulažemo toliki trud da izgradimo te strukture samo da bismo ih na kraju prezreli, izbegli, razorili. Govori o našoj kolektivnoj, iskonskoj, potrebi za uređenjem, kao i o užasu koji skučenost, koja je takođe iskonska, sobom nosi.
...
Kao što sam već naglasila, naslov ovog romana je na italijanskom Lacci, što u prevodu znači pertle. Možemo ih videti na koricama, zahvaljujući ilustraciji koju je sam autor odabrao. Osoba, po svoj prilici – muškarac, nosi par cipela sa pertlama koje su vezane u čvor. Očito će se saplesti o taj čvor pa neće stići tamo kuda je krenuo. Mi ne vidimo izraz njegovog lica, zapravo ne vidimo gotovo nijedan drugi deo njegovog tela. Pa ipak, mi strahujemo za njega, osećamo trunku sažaljenja, možda mu se i smejemo, jer nam se čini da će svakog trenutka pasti na glavu.
Međutim, na italijanskom jeziku reč lacci označava i sredstvo za obuzdavanje, za zraobljavanje. Označava i ljubavnu sponu i sredstvo za obuzdavanje. Engleski prevod naslova je Ties („Vezice“), reč koja takođe obuhvata više značenja. „Pertle“ ne bi bile adekvatne. Napravivši ovakvu odluku, primetila sam još jedan recipročan odnos između dve reči kojima roman obiluje, a to su „odvezati“ (untie) i „povezati“ (unite).
Šta se dešava kada su pertle odvezane? Ovaj roman je satkan od niza procesa vezivanja i odvezivanja, dovođenja u red i razdvajanja (raskida), stvaranja i uništavanja.
„Proces pisanja ima više veze sa uništavanjem nego sa stvaranjem“, primetio je Karl Uve Knausgor. U tome leži deo istine. Ali umetnost ne predstavlja ništa više od obuhvatanja jedinstvene strukture, koju zauzdava jedinstvena forma.
Ovaj roman, Starnoneov trinaesti po redu, ne potpada pod neku određenu kategoriju ili žanr: pametno je sklepan tako da se pitamo ko je krivac, obiluje komičnim pogrešnim potezima junaka, porodična je drama, a pritom i tragedija. Na lukav način se bavi i seksualnom revolucijom, slobodom žena, racionalnim i iracionalnim potrebama. Savršeno je sazdan, poput kocke pravilnih strana; posmatramo li ga iz drugog ugla, primetićemo drugačije i novo stanovište. Postoji jedan pasus koji me je oborio s nogu kada sam ga prvi put pročitala, ali i svaki naredni put. Govori o piscu koji se nalazi sam u svojoj radnoj sobi, ne piše, već razvrstava svoje knjige i papire. Kao meditacija nad svojim postojanjem i identitetom, u svom najosnovnijem obliku, što mi je pomoglo da spoznam u sebi silu koja me pokreće. Taj pasus govori o ostavljanju traga, o očajničkim naporima, iako uzaludnim, da pokušamo da se povežemo sa samim životom. Ogoljava tu ljudsku manu, tj. nagon, da podnesemo i izdržimo život.
Pisanje je način da se sačuva život, da mu se udenu forma i značenje. Taj proces izbacuje na videlo sve što smo skrivali, obelodanjuje sve što smo zapostavili, pogrešno zapamtili, poricali. To je sredstvo kojim obuhvatamo, kojim možemo da ustanovimo istinu, ali je, takođe, i proces oslobađanja.
Kada bi raspakovali sve što ovaj roman krije u sebi, verujem da bi došli do toga da govori o jeziku, pripovedanju i nezadovoljstvu istim. Uznemirujuća poruka „Pertli“ nije to da je život prolazan, ili da smo sami na ovom svetu, da povređujemo jedni druge, ili da starimo i zaboravljamo, već da ništa od tih stvari ne možemo da zarobimo, da zabeležimo, čak ni posredstvom književnosti. Posude su sudbina mnogih, jer će se u njima, posle smrti, naći i naši ostaci. Ipak, ovaj roman je tu da nas podseti da je naracija poput nagona, a da uložen napor da se ispričaju priče uspeva makar deo toga da pribeleži. Na kraju ispada da je jezik najproblematičnija posuda od svih; u njemu je sažeto mnogo i malo toga, istovremeno.
Deo predgovora izdanju romana „Pertle“, Domenika Starnonea, na engleskom jeziku.
Autor: Džumpa Lahiri
Izvor: lithub.com
Prevod: Aleksandra Branković
