Elif Šafak – Neimarov šegrt / Izgradnja građevina, prijateljstava i života
Uvek me fascinirala turska kultura. Džamije, sultani, muzika; sve je vrlo interesantno. Međutim, u trenutku kada je sve meksičko u Srbiji zamenilo tursko, kada su naslovi u knjižarama mahom bili o sultanima i sultanijama, princezama i konkubinama, ta fascinacija Turskom se negde izgubila. Iz tog razloga bio sam veoma sumnjičav prema ovoj knjizi, iako su me korice dosta privlačile. Ono što nisam znao je da je Neimarov šegrt popularne turske spisateljice Elif Šafak (koja se već proslavila romanima Vašljiva palata i Istanbulsko kopile) o svemu onome na šta nisam mislio da ću naići u knjizi ovakvog naslova. Kroz prelepu i emotivnu priču i opise velelepnih građevina Otomanskog carstva i fantastično iskorišćenu metaforu arhitekture dobijamo odgovor na duboka pitanja. Koji je najbolji način da izgradimo život? I šta može da izazove da se nešto već izgrađeno sruši?
Šafakova je radnju ovog romana odlučila da smesti u Istanbul, 1574. godine, gde se čitalac susreće sa srednovečnim Džahanom, junakom ove priče, koji je već izgrađeni arhitekta (neimar) i ukrotilac slonova (mahut), njegovim belim slonom Čotom koji je ”beo kao pirinač”, i Džahanovim gazdom, Mimar Sinanom. Ceo prvi deo od dvadesetak strana, koji služi kao prolog cele priče, vrlo je misteriozan i napet, jer Sinan i Džahan otkrivaju jednu veliku tajnu sultana. U jednom trenutku spisateljica nas vodi četrdesetak godina nazad, u trenutku kada mali indijac Džahan ima dvanaest godina, pre njegovog dolaska iz Indije u Istanbul.
Džahan živi sa svojim nehatnim očuhom, nakon smrti njegove majke, i saznajemo da on pomaže njihovom slonu pri izuzetno teškom porođaju. Na svet dolazi prelep mali beli slon, koga će on nazvati Čota (što znači ”mali”). Džahan će većinu vremena provesti (kao što je i do tada provodio) u društvu slonova, i on će tad početi da shvata da je više vezan za životinje nego za ljude. U trenutku kada bude odlučeno da će Čota biti poklon sultanu u Istanbulu, Džahan će krenuti sa njim na putovanje koje će zauvek izmeniti njegov život. Po dolasku i Istanbul, on će se pridružiti učenicima arhitekte Mimara Sinana, i, nakon što vidi kako se drugi učenici arhitekte bore da dobiju njegovo poštovanje, Džahan će uspeti da se dokaže i na taj način postane prva ruka renomiranog arhitekte. Sinan će ga naučiti harmoniji i balansu unutra i spolja, kao i tome kako delovi čine celinu i kako sebe može da izgradi ponovo. Već u palati, on će se zaljubiti u sultanovu ćerku Mihrimu, što celoj priči daje i element društveno neprihvatljive i zabranjene ljubavi između dve osobe iz različitih klasa.
Postoje dve nevidljive putanje: ona kojom se, delima i rečima, uspinjemo, i ona kojom se, delima i rečima, spuštamo.
Šafakova je poznata najviše zbog jedinstvenog stila pisanja – jedinstvenog bar u zemlji iz koje potiče. Naime, ona svoje romane piše zapadnjačkim stilom pisanja, dodajući čari Otomanskog carstva. Tako i u Neimarovom šegrtu, metafora igra najveću ulogu. Glavna i najočiglednija metafora je arhitektura, i način na koji gradimo nešto da bi trajalo zauvek. Koliko je zapravo teško sagraditi / izgraditi nešto, i koliko je teško obezbediti da niko i ništa to ne poruši? Koliko je trnovit put građenja nečeg velikog? Kroz metafore građevina, Šafakova nas tera da preispitamo sve svoje dosadašnje odluke, i koliko smo se, i da li smo se uopšte, potrudili da ih izgradimo najjače što smo mogli. Druga glavna metafora se ogleda u citatu ”Uništiti most je lakše nego izgraditi ga”, gde, sem što izgrađujemo nešto veliko (što je automatski vezano za prvu metaforu), most kao takav predstavlja podelu dve klase, princeze Mehrime i samog Džahana. Ova, ako smem da dodam, briljantna metafora Elif Šafak govori o teškoći dve različitosti da se spoje i da izgrade nešto vredno, ali da je to moguće vrlo teškim radom. Jer najlakše je srušiti sve.
Još jedna interesantna stvar u romanu je istorijski kontekst u koji je smešten. I ne samo istorijski kontekst Otomanskog carstva, jer nije to jedino što je istinito u ovom romanu. Šafakova uzima osobe koje su zaista postojale, i koristi ih kako bi ispričala svoju, fiktivnu priču. U ovom slučaju, sem samog sultana i princeze Mehrime, to je i Mimar Sinan. Sinan, koji je živeo od 1489. do 1588. godine, je najznačajniji arhitekt Osmanlijskog carstva. Živeo je i radio u periodu od čak 4 sultana, a bio je i glavni arhitekta pri rađenu Sulejmanove džamije u Carigradu, koja se i u romanu pominje. On je takođe najznačajniji zastupnik arhitekture u Otomanskom carstvu i neretko ga porede sa Mikelanđelom. Nažalost, junak Džahan i njegov najmiliji Čota su samo fiktivni likovi.
Verujem da, kada bi Sinana na primer pitali šta misli o Neimarovom šegrtu, ne bi imao najlepše reči. Jer za Sinana ništa nije perfektno – niti jedna kreacija čoveka. Ipak, pregršt kritičara se ne bi složilo sa njim. Neimarov šegrt je roman pre svega o mogućnostima čoveka i njegovim granicama, o trudu koji treba uložiti da bi se izgradilo nešto perfektno i trajno, a nakon toga o odnosu učitelja i učenika, i prijateljstvu kako između ljudi tako i između čoveka i životinje. Šafakova nas je mnogo toga naučila ovim romanom, a sve to je stavila u interesantno razdoblje i u izuzetno šarenu i mističnu kulturu, što nikad ne može biti dosadno. I mi smo joj večno zahvalni na tome.
Autor: Marko Kovačević
Izvor: bukmarkic.com
Šafakova je radnju ovog romana odlučila da smesti u Istanbul, 1574. godine, gde se čitalac susreće sa srednovečnim Džahanom, junakom ove priče, koji je već izgrađeni arhitekta (neimar) i ukrotilac slonova (mahut), njegovim belim slonom Čotom koji je ”beo kao pirinač”, i Džahanovim gazdom, Mimar Sinanom. Ceo prvi deo od dvadesetak strana, koji služi kao prolog cele priče, vrlo je misteriozan i napet, jer Sinan i Džahan otkrivaju jednu veliku tajnu sultana. U jednom trenutku spisateljica nas vodi četrdesetak godina nazad, u trenutku kada mali indijac Džahan ima dvanaest godina, pre njegovog dolaska iz Indije u Istanbul.
Džahan živi sa svojim nehatnim očuhom, nakon smrti njegove majke, i saznajemo da on pomaže njihovom slonu pri izuzetno teškom porođaju. Na svet dolazi prelep mali beli slon, koga će on nazvati Čota (što znači ”mali”). Džahan će većinu vremena provesti (kao što je i do tada provodio) u društvu slonova, i on će tad početi da shvata da je više vezan za životinje nego za ljude. U trenutku kada bude odlučeno da će Čota biti poklon sultanu u Istanbulu, Džahan će krenuti sa njim na putovanje koje će zauvek izmeniti njegov život. Po dolasku i Istanbul, on će se pridružiti učenicima arhitekte Mimara Sinana, i, nakon što vidi kako se drugi učenici arhitekte bore da dobiju njegovo poštovanje, Džahan će uspeti da se dokaže i na taj način postane prva ruka renomiranog arhitekte. Sinan će ga naučiti harmoniji i balansu unutra i spolja, kao i tome kako delovi čine celinu i kako sebe može da izgradi ponovo. Već u palati, on će se zaljubiti u sultanovu ćerku Mihrimu, što celoj priči daje i element društveno neprihvatljive i zabranjene ljubavi između dve osobe iz različitih klasa.
Postoje dve nevidljive putanje: ona kojom se, delima i rečima, uspinjemo, i ona kojom se, delima i rečima, spuštamo.
Šafakova je poznata najviše zbog jedinstvenog stila pisanja – jedinstvenog bar u zemlji iz koje potiče. Naime, ona svoje romane piše zapadnjačkim stilom pisanja, dodajući čari Otomanskog carstva. Tako i u Neimarovom šegrtu, metafora igra najveću ulogu. Glavna i najočiglednija metafora je arhitektura, i način na koji gradimo nešto da bi trajalo zauvek. Koliko je zapravo teško sagraditi / izgraditi nešto, i koliko je teško obezbediti da niko i ništa to ne poruši? Koliko je trnovit put građenja nečeg velikog? Kroz metafore građevina, Šafakova nas tera da preispitamo sve svoje dosadašnje odluke, i koliko smo se, i da li smo se uopšte, potrudili da ih izgradimo najjače što smo mogli. Druga glavna metafora se ogleda u citatu ”Uništiti most je lakše nego izgraditi ga”, gde, sem što izgrađujemo nešto veliko (što je automatski vezano za prvu metaforu), most kao takav predstavlja podelu dve klase, princeze Mehrime i samog Džahana. Ova, ako smem da dodam, briljantna metafora Elif Šafak govori o teškoći dve različitosti da se spoje i da izgrade nešto vredno, ali da je to moguće vrlo teškim radom. Jer najlakše je srušiti sve.
Još jedna interesantna stvar u romanu je istorijski kontekst u koji je smešten. I ne samo istorijski kontekst Otomanskog carstva, jer nije to jedino što je istinito u ovom romanu. Šafakova uzima osobe koje su zaista postojale, i koristi ih kako bi ispričala svoju, fiktivnu priču. U ovom slučaju, sem samog sultana i princeze Mehrime, to je i Mimar Sinan. Sinan, koji je živeo od 1489. do 1588. godine, je najznačajniji arhitekt Osmanlijskog carstva. Živeo je i radio u periodu od čak 4 sultana, a bio je i glavni arhitekta pri rađenu Sulejmanove džamije u Carigradu, koja se i u romanu pominje. On je takođe najznačajniji zastupnik arhitekture u Otomanskom carstvu i neretko ga porede sa Mikelanđelom. Nažalost, junak Džahan i njegov najmiliji Čota su samo fiktivni likovi.
Verujem da, kada bi Sinana na primer pitali šta misli o Neimarovom šegrtu, ne bi imao najlepše reči. Jer za Sinana ništa nije perfektno – niti jedna kreacija čoveka. Ipak, pregršt kritičara se ne bi složilo sa njim. Neimarov šegrt je roman pre svega o mogućnostima čoveka i njegovim granicama, o trudu koji treba uložiti da bi se izgradilo nešto perfektno i trajno, a nakon toga o odnosu učitelja i učenika, i prijateljstvu kako između ljudi tako i između čoveka i životinje. Šafakova nas je mnogo toga naučila ovim romanom, a sve to je stavila u interesantno razdoblje i u izuzetno šarenu i mističnu kulturu, što nikad ne može biti dosadno. I mi smo joj večno zahvalni na tome.
Autor: Marko Kovačević
Izvor: bukmarkic.com
Autor: Elif Šafak
