Da li nešto može biti uzbudljivije od detektivskog romana u kome maltene do samog kraja ne znamo ko je krivac?

Može – roman u kome već na prvoj stranici znamo ko je krivac.

A još je uzbudljivije i šokantnije kad je ta krivica – ubistvo.

Jurica Pavičić nije prvi pisac koji je roman zasnovao na tom principu, ali i pored brojnih uzora i ranijih primera kako se ovakvo delo koncipira, ipak se u slučaju Pavičićevog romana „Žena s drugog kata“ nedvosmisleno oseća autorova originalnost i njegov lični pečat.

Naravno, da bi delo bilo zanimljivo i uzbudljivo, ne može se sve najedanput predočiti i otkriti čitaocima, nešto mora ostati i za docnija poglavlja, a na kraju krajeva, u tome i jeste ključ za privlačenje čitaočeve pažnje i za stvaranje njegove potrebe da ne ispusti knjigu iz ruke dok ne pročita i poslednju stranicu.

I kao što to često biva sa detektivskim romanima, čitalac najviše razmišlja i rekonstruiše radnju tek kad zaklopi korice, neretko se i vrativši na pojedina poglavlja ne bi li iznova pročitao ono što mu prvom prilikom nije ni delovalo kao bitno u razvoju zapleta.

Iako je na samom početku nedvosmisleno rekao čitaocima da je njegova junakinja Bruna osvedočeni ubica, Pavičić je samu radnju ipak formalno zasnovao na principu detektivskog romana, samo što se u ovom slučaju ne razotkriva postepeno izvršilac zločina, nego motiv i način na koji je zločin izvršen.

I ništa nije manje uzbudljivije što znamo ubicu a ne znamo kako je to postao nego što bi bilo uzbudljivo da situacija obrnuta, odnosno da znamo koji je bio ishod zločina a da ne znamo ime ubice.

Dešava se da zlonamerni čitaoci detektivskih romana svojeručno ispod naslova napišu ko je ubica i da tako degradiranu knjigu vrate u biblioteku – verujući da su time uskratili užitak svim budućim čitaocima.

Međutim, sve i kad bi neko hteo tako da postupi sa Pavičićevim romanom, ne bi time mnogo postigao, jer ubica je dobro poznat čitaocima već na početku, a za ispisivanje motiva zločina trebalo bi više od jedne stranice.

Stoga je i naslov ovog prikaza jedna mala šala i poigravanje sa klikabilnošću, jer otkrivanje imena zločinca nije u ovom slučaju nikakav spojler – naprotiv, baš se u tom saznanju krije suština romana, tim pre što su sve ovo dosad bile puke formalnosti, kao što je i fabula zasnovana na detektivskim zapletima takođe jedna formalnost, a suština nije toliko u samom zločinu, već u onome što mu je prethodilo, pri čemu se naročito misli na sve one životne detalje koji naizgled deluju nebitno i za koje se misli da ne ostavljaju nikakvog traga na dušu i ponašanje osobe koja ih proživljava.

Iako sve vreme zadržava nepristrasnost i nikada ne staje na stranu ubice, Pavičić kao pripovedač toliko prodire u podsvest svoje junakinje da ćemo neretko pomisliti kako je pripovedanje u prvom licu, i to upravo iz ugla same Brune, koja je svojim postupkom pokazala na koliko se pogrešan način borila za svoje pravo da ne ostane zauvek u senci onih što obitavaju na prvom spratu.

Tako je Pavičić uspeo da istovremeno izazove kod čitalaca simpatije za svoju junakinju, ali i da na njenom primeru pokaže da se sa drugog sprata ne može zlodelima stići do prvog, nego da se time zapravo gubi cela kuća.

I zato je „Žena s drugog kata“ mnogo više od kriminalistike i zločina kao pojma – ovo je priča o trovanju mržnjom, ali i o isceljenju, tako da čitalac prolazi zajedno sa Pavičićevom junakinjom Brunom celokupni put katarze, pa će se na kraju toliko sroditi sa njom da će sigurno poželeti da ona i ne bude ubica – a možda će tom svom osećaju i poverovati.

Autor: Dušan Milijić