Bez protekcije i lobiranja

Grupa naših uspešnih pisaca rođenih „sedamdeset i neke“ proslavila prvi rođendan.

Petog novembra je pet naših pisaca, rođenih sedamdeset i neke godine prošlog veka, proslavilo prvi rođendan grupe koju su nazvali P-70. Slobodan Vladušić, Vladimir Kecmanović, Nikola Malović, Dejan Stojiljković i Marko Krstić osnivači su i članovi grupe koja je godišnjicu postojanja obeležila i objavljivanjem „istorijske publikacije“ naslovljene „5. novembar“.
Pisce u našoj grupi ne vezuje čvrsta poetička srodnost i ne nameravamo da je na silu tražimo, pojašnjavaju članovi P-70 u uvodnom tekstu „Umesto manifesta“. Pri tom, kažu, svoju književnu raznorodnost doživljavaju kao kvalitet koji je potrebno negovati - ne samo zbog toga što je različitost uslov literarnog bogatstva nego i zbog toga što bi u vremenu u kom stvaraju, čvrst zajednički poetički manifest bio nemoguć, ukoliko ne bi bio besmislen.
- Mi smo na književnu scenu stupili u vreme raspada gotovo svih mogućih sistema vrednosti, što je pošten uspeh u poslu kojim se bavimo učinilo gotovo nemogućim - pojašnjavaju članovi ove književne petorke. - Teško siromašenje društva je umetnost, kao sferu za puko preživljavanje prividno najmanje neophodnu, najteže pogodilo. Pored toga, ratovi devedesetih godina prošlog veka su pripadnike srpske književne scene podelili u neprijateljske tabore, koji međusobno ne komuniciraju ili komuniciraju „preko nišana“. Srpska književnost se našla u rascepu između trke za dotacijama koja prečesto podrazumeva povlađivanje različitim političkim snagama, i trke za čitaocima - koja podrazumeva povlađivanje lošem književnom ukusu.

NAJBOLJI

VLADIMIR Kecmanović kaže da su, kad su osnivali grupu, pozvali bukvalno sve pisce svoje generacije za koje znaju, a da su se njih petorica (osim jednog koji im je nakratko pristupio pa brže-bolje pobegao) - jedini odazvali. - Pokazalo se da su se odazvali upravo najuspešniji pisci iz naše generacije, što je veoma indikativno - smatra Kecmanović.
Pisci okupljeni u P-70 vele da nemaju ništa protiv dotacija, ali nemaju ni nameru da u želji da ih dobiju služe bilo kom političkom konceptu - jer nalaze da su u odnosu na bilo koju ideološku mantru superiorni. Nemaju ništa ni protiv tržišnog uspeha, ali zbog njega nisu spremni da odstupe od vlastitog stvaralačkog digniteta.
- Naš cilj je da, pomažući jedni drugima, u pojedinačnim i zajedničkim nastupima osvojimo i reafirmišemo literarnu scenu, kako bismo tržišne kriterijume, upravo kao i kriterijume dotacija, prilagodili sebi, umesto da se mi prilagođavamo njima - naglašavaju članovi P-70.
Svojevrsni „glasnogovornik“ ove družine Marko Krstić kaže da se 5. novembar, dan kada je grupa osnovana, može shvatiti i kao simbol neke njihove male, uslovno rečeno - revolucije. Ideja je da P-70 afirmiše neke mlade autore i kritičare, a zajednička im je želja da se književnost što je moguće više „skloni“ od politike i politikantstva svake vrste.
Jeziku statistike najnaklonjeniji, Nikola Malović navodi da su dela članova grupe, uz pregršt nagrada kojima su ovenčana, prodata u preko 50.000 primeraka za tri godine, a u pripremi su i dva filma po njihovim romanima: „Top je bio vreo“ i „Konstantinovo raskršće“. Vrlo je zanimljiva i „geografija grupe“ - od Vladušića koji živi u Subotici, preko Stojiljkovića iz Niša i Nikole Malovića iz Herceg Novog - gotovo rubnog područja srpske književnosti, do Krstića i Kecmanovića koji deluju u Beogradu.
Dejan Stojiljković ističe da su svi oni uspeli da izađu van zemlje, potpisavši poveći broj ugovora sa stranim izdavačima.
- Uspeli smo da uvedemo srpsku književnost u Evropu, bez fondova, bez podilaženja toj istoj Evropi, bez ikakve protekcije ili lobiranja, samo kvalitetom onoga što radimo - navodi Stojiljković. - To je dokaz da je naša proza pisana u modernom ključu, da korespondira sa tokovima svetske književnosti i sa duhom vremena.
Kecmanović na to dodaje:
- I upravo zato što komuniciramo sa stranim izdavačima bez filtera državnih fondacija i organizacija, imamo šansu da tamo postignemo neki uspeh. Jer književnost koja se prevodi po sistemu „ja tebi ti meni“ - prevođenjem iz šupljeg u prazno, završava u magacinima istočnoevropskih i zapadnoevropskih izdavača.

Izvor: Večernje novosti

-------------------------

Godinu dana „Proze na putu“

„Istureni” član grupe P-70 Nikola Malović, poreklom iz Kotora, rekao je da u Crnoj Gori srpski jezik jedva opstaje.

Književna grupa P-70 (Proza na putu) proslavila je preksinoć u beogradskom Studentskom kulturnom centru godinu dana postojanja i promovisala publikaciju „5. novembar”. U knjizi su sakupljeni tekstovi o ovoj književnoj grupi, koju čini pet pisaca mlađe generacije, Vladimir Kecmanović, Slobodan Vladušić, Nikola Malović, Dejan Stoiljković i Marko Krstić.
Pored pozitivnih kritika knjiga članova grupe, u publikaciji su objedinjene i polemike koje su usledile između članova redakcije „Danasovog” podlistka za kulturu „Beton”, vođene i na stranicama „Politikinog” Kulturnog dodatka, kao i polemika između Narodne biblioteke i grupe P-70.
Marko Krstić je podsetio da se jedna od oštrijih polemika ove godine vodila oko termina „srpski” i „srbijanski” na relaciji „P-70”, „E-novine”, „Beton”. Vladimir Kecmanović je kao i više puta do sada ponovio da je termin „srbijanska književnost” lingvistički potpuno besmislen.
– Ako je nešto korisno izašlo iz te rasprave, onda je to priznanje jednog kritičara da mu se termin „srpski” gadi, jer ga podseća na devedesete godine prošlog veka. A to je već samo njegov lični psihijatrijski problem – rekao je Kecmanović i napomenuo da iza grupe P-70 sada već stoji 50.000 prodatih primeraka knjiga.
Nikola Malović, „istureni” član grupe P-70 poreklom iz Kotora, rekao je da u Crnoj Gori srpski jezik jedva opstaje.
U mom romanu „Lutajući Bokelj”, o Boki Kotorskoj govori se kao o zasebnoj državi. Ona je, uostalom, u okviru crnogorske države samo 70 godina. Znate, mi Bokelji se okupamo u moru pet, šest puta godišnje. A dok sam ja u vodi, tih metar, metar i po oko mene je srpsko more.
U svojoj novoj knjizi govorim o zlu tehnologije, o tome kako je krepala ekologija. I razmišljam da li će kolege iz „Betona” da me zbog toga proglase retrogradnim – napomenuo je Malović.
Podsetimo, jedna od rasprava koju je pokrenula grupa P-70 na stranicama novina je i ta što je Malović, iako sebe smatra srpskim piscem, na police Narodne biblioteke stavljen pod odrednicu „crnogorska književnost”, zajedno sa Njegošem.
Slobodan Vladušić je istakao da srpska književnost ne zavisi od kredita MMF-a i da na tržištu košta onoliko koliko vredi, naglašavajući da samo neko ko mrzi književnost može da je tumači iz ugla ideologije. Dejan Stoiljković, koji predstavlja niški ogranak grupe, osvrnuo se na tvrdnje da njegov roman „Konstantinovo raskršće” mnogi svrstavaju u žanrovsku književnost, što je pogrešno.
– Umberto Eko je pisao pregovore za stripove o Dilanu Dogu i to se dešavalo pre 20 godina. Sada stripovi, poput onog Arta Špigelmana o holokaustu, dobijaju Pulicerovu nagradu. Više ne postoji granica između žanrova, a kod nas i dalje postoji ta podela, pa mogu da zaključim da imamo jako zaostalu književnost – rekao je Stoiljković.
Polemika između „Betona” i grupe P-70, od koje su, reklo bi se, obe „zaraćene” strane imale koristi, nastavljena je i na promociji. Tako je Vladimir Kecmanović, inače rodom iz Sarajeva, podsetio da je u jednom tekstu „optužen” da je pisac na službenom putu u Beogradu.
– Nisam ja na službenom putu, nego Saša Ilić i Saša Ćirić (urednici „Danasovog” kulturnog podlistka „Beton”). Jedan je iz Jagodine, a drugi iz Pirota – rekao je Kecmanović.

Izvor: Politika