„Gori Morava“ - Ponovno otkrivanje Dragoslava Mihailovića
Kada se izgovori ime Dragoslava Mihailovića, prva asocijacija su dela „Kad su cvetale tikve“, „Petrijin venac“, „Čizmaši“, i sa njima i osetna usmerenost autora na usmeni govor. Popularnosti ovih dela doprinela su njihova dramatizacija, ekranizacija i politička galama oko „Tikvi“.
Međutim, odluka Lagune da štampa Mihailovićeva sabrana dela, bez eseja i dokumentarističke proze o Golom otoku, omogućila je čitaocima da se ponovo sretnu sa romanom „Gori Morava“, prvobitno štampanim 1994. godine. O drugim ovde pomenutim knjigama pisalo se i piše prilično, bilo da je reč o analizama istoričara ili književnih kritičara, a „Gori Morava“ kao da je ostala malo po strani.
U potpunosti se saglašavam sa prof. dr Vladetom Jankovićem, koji je ekskluzivno za ovo novo, Lagunino izdanje napisao kratak tekst za zadnju koricu, kada je istakao da je „po izvornosti i emotivnoj energiji roman ’Gori Morava’ možda najsnažnije delo Dragoslava Mihailovića“.
Profesor beogradskog Filološkog fakulteta, gde je i Mihailović studirao posle povratka sa Golog otoka, da bi 1957. godine tu stekao i diplomu, napisao je, takođe, da je ovaj roman „na prvi pogled fragmentarnog sklopa, a zapravo se odlikuje promišljenom čvrstinom kompozicije, tvoreći, potresno i nežno, tolstojevsku nisku detinjstva, dečaštva i mladosti“.
Za Jankovića „motivske niti kojima je premrežen Mihailovićev roman polaze od osunčane slike detinjstva, gde nesreća, bolest i smrt deluju pre kao nerazumljive i čudne nego kao tragične pojave, da bi sa sazrevanjem ta ugodna izmaglica iščezla, a ljudi i događaji se našli u nemilosrdno jasnom osvetljenju“.
„Ovo prozno remek-delo počiva na finom preplitanju uspomena, i, kao na jesenjoj prigrevici, obrazuje neku vrstu šarenog hlada gde se zračna vedrina i razigranost stapaju sa sumornim nagoveštajima i tragičnim spoznajama“, zaključio je Janković.
Za nekoga ko je upoznao Mihailovića u njegovim najpopularnijim i najviše nagrađivanim i hvaljenim knjigama, „Gori Morava“ se izdvaja toplinom i dirljivom pričom o detinjstvu kakvo je bilo piščevo. Jer roman je, kao što sam pisac kaže, autobiografski, samo što je glavnom liku nadenuo drugo ime. Sa beskrajnom nežnošću koju zaklanja blagi podsmeh, autor piše o komšijama, mami, koja mu nije prava majka jer je ona umrla kada je imao samo dve godine, o vračari i vidarki baba Veliki, prijatelju Maksimu Pizdiću Iz Rume Koji Ima Dupe Od Gume, o kučki Kalini i drugim slikovitim likovima. Možda je najkompleksniji odnos glavnog junaka prema ocu koga se bojao, mrzeo ga jer je bio pijanac i grubijan i kome je samo jednom kazao da ga voli, ali posećivao ga po tri puta svakodnevno kada je onemoćao i pred kraj života pao u postelju. Nije bez razloga izdavač na koricama knjige ukazao da „opisi odnosa sa rodbinom i opraštanje od oca na samrti spadaju u najbolje stranice novije srpske proze“.
Bez dvoumljenja mogu svakome preporučiti da pročita roman „Gori Morava“, jer je u njemu veliki pisac otvorio svoju dušu.
Autor: Vera Kondev
Izvor: Nedeljnik
Međutim, odluka Lagune da štampa Mihailovićeva sabrana dela, bez eseja i dokumentarističke proze o Golom otoku, omogućila je čitaocima da se ponovo sretnu sa romanom „Gori Morava“, prvobitno štampanim 1994. godine. O drugim ovde pomenutim knjigama pisalo se i piše prilično, bilo da je reč o analizama istoričara ili književnih kritičara, a „Gori Morava“ kao da je ostala malo po strani.
U potpunosti se saglašavam sa prof. dr Vladetom Jankovićem, koji je ekskluzivno za ovo novo, Lagunino izdanje napisao kratak tekst za zadnju koricu, kada je istakao da je „po izvornosti i emotivnoj energiji roman ’Gori Morava’ možda najsnažnije delo Dragoslava Mihailovića“.
Profesor beogradskog Filološkog fakulteta, gde je i Mihailović studirao posle povratka sa Golog otoka, da bi 1957. godine tu stekao i diplomu, napisao je, takođe, da je ovaj roman „na prvi pogled fragmentarnog sklopa, a zapravo se odlikuje promišljenom čvrstinom kompozicije, tvoreći, potresno i nežno, tolstojevsku nisku detinjstva, dečaštva i mladosti“.
Za Jankovića „motivske niti kojima je premrežen Mihailovićev roman polaze od osunčane slike detinjstva, gde nesreća, bolest i smrt deluju pre kao nerazumljive i čudne nego kao tragične pojave, da bi sa sazrevanjem ta ugodna izmaglica iščezla, a ljudi i događaji se našli u nemilosrdno jasnom osvetljenju“.
„Ovo prozno remek-delo počiva na finom preplitanju uspomena, i, kao na jesenjoj prigrevici, obrazuje neku vrstu šarenog hlada gde se zračna vedrina i razigranost stapaju sa sumornim nagoveštajima i tragičnim spoznajama“, zaključio je Janković.
Za nekoga ko je upoznao Mihailovića u njegovim najpopularnijim i najviše nagrađivanim i hvaljenim knjigama, „Gori Morava“ se izdvaja toplinom i dirljivom pričom o detinjstvu kakvo je bilo piščevo. Jer roman je, kao što sam pisac kaže, autobiografski, samo što je glavnom liku nadenuo drugo ime. Sa beskrajnom nežnošću koju zaklanja blagi podsmeh, autor piše o komšijama, mami, koja mu nije prava majka jer je ona umrla kada je imao samo dve godine, o vračari i vidarki baba Veliki, prijatelju Maksimu Pizdiću Iz Rume Koji Ima Dupe Od Gume, o kučki Kalini i drugim slikovitim likovima. Možda je najkompleksniji odnos glavnog junaka prema ocu koga se bojao, mrzeo ga jer je bio pijanac i grubijan i kome je samo jednom kazao da ga voli, ali posećivao ga po tri puta svakodnevno kada je onemoćao i pred kraj života pao u postelju. Nije bez razloga izdavač na koricama knjige ukazao da „opisi odnosa sa rodbinom i opraštanje od oca na samrti spadaju u najbolje stranice novije srpske proze“.
Bez dvoumljenja mogu svakome preporučiti da pročita roman „Gori Morava“, jer je u njemu veliki pisac otvorio svoju dušu.
Autor: Vera Kondev
Izvor: Nedeljnik
