„Gotovo je s Edijem Belgelom“: Detinjstvo u paklu
Kroz nasilni odnos prema mladom Ediju Belgelu francuski pisac Eduar Luj u svojoj knjizi „Gotovo je sa Edijem Belgelom“ oslikava društvo ruralne i siromašne Francuske.
„Nemam nijednu srećnu uspomenu iz detinjstva. Ne kažem da nikada, tokom tih godina, nisam osetio sreću ili radost. Patnja je, jednostavno, sveprožimajuća: iskorenjuje sve što ne ulazi u njen sistem.“
Edi Belgel je lep i plav dečkić, tankog struka i još tanjeg glasa, koji vrcka dok hoda i mlatara rukama kada priča. Onako mlatara rukama! Da stvar bude gora, Edi je rođen u jednom malom selu na severu Francuske, u jednoj tipičnoj radničkoj porodici gde se zna šta je muškarac i šta je žena. I koje su njihove rodne uloge dobijene rođenjem. Možda je još strašnije što ovo nije tipično pastoralno selo čiji se stanovnici bave idiličnim seoskim poslovima, kao što je rmbačenje oko raznorazne stoke životinjskog porekla i poljoprivrednih proizvoda biljnih korena. Ne. Ovo je ono selo tako zgodno smešteno na obodu fabrike u kojoj, prigodno i logično, radi većina (muških) građana sela. U pitanju je takozvano turbo-folk selo, naseljeno turbo-folk ljudima koji, poput najlepšeg nakita, nose crno ispod noktiju, a nikada zapravo nisu videli zemlju ili slične geačke gluposti.
„Bilo bi logično da i on bude tretiran kao peder. Zločin nije uraditi, nego biti. A naročito izgledati.“
Edi je prosto rođen da bude meta. Meta svojih roditelja koji su napravili i izrodili muškarca, a ne nekog tamo… Zatim, meta starije braće, komšijskih ogovaranja, dece iz škole, dece van škole… Uglavnom, Edi je meta opšte prakse. Svako ko ga vidi naprosto ima svetu, građansku, proletersku, mušku dužnost da ga nazove pederom, pešovanom, pederčinom, buljašem, guzičarem, nakazom… Zvali bi ga i fićfirićem kada bi imali dovoljno bogat fond reči u svom siromašnom životu. U školi ga maltretiraju fizički, kod kuće psihički.
„Ne prestajemo da igramo uloge, ali i maska ima svoju istinu. Moja je bila oličena u toj volji da postojim kao neko drugi.“
Nije da se Edi ne trudi. Još kako se trudi. Umesto na balet, počeo je da trenira fudbal, našao je „drugare“ da sa njima ide u diskać kako bi „jurili ribe“, ortake sa kojima može da gleda, strejt kao strela Robina Huda, porniće, čak je u školi našao i jednog izfeminiziranijeg dečka koga bi mogao da naziva nakazom i pederčinom. U dva navrata je pronašao i neke fine devojke kao prigodno sredstvo za lečenje njegovih… pa… nepriličnih ispada kao muškom telu.
„Trudio sam se da se što više zbližim sa dečacima kako bih umirio roditelje. Istinu govoreći, mnogo sam se dosađivao u njihovom društvu.“
Ne može se reći da se Edijevi roditelji nisu trudili. Zaista su želeli da imaju sina. Pokušavali su da ga vole onako kako već proleteri duha na socijalnoj pomoći vole svoju decu. Pokušali su čak i da ga brane od zlih jezika i lokalnog ogovaranja, da ga pravdaju, da ga reklamiraju kao normalnog, mada pomalo čudnog… Pokušali su na svoj način. Što se Edija tiče možda je bolje da se nisu trudili jer su ga ovako samo dovodili u još neprijatniju situaciju, da ih, istovremeno, prezire i voli.
Kroz nasilni odnos prema Ediju francuski pisac Eduar Luj u svojoj knjizi knjizi „Gotovo je sa Edijem Belgelom“, koju je na srpskom jeziku i u prevodu Ivane Misirlić objavila izdavačka kuća Laguna, oslikava društvo ruralne i siromašne Francuske. Kroz njihovo sirovo ponašanje i međusobne odnose Luj prikazuje stanje među najnižim slojem radničke klase koja je i dalje duboko zarobljena, sa jedne strane, svojim predrasudama, glupostima i odbijanju da se promene i, sa druge strane, u ostatku društva koje je ove ljude jednostavno napustilo i ostavilo da životare, ne na margini, već na dnu. Ovi ljudi nisu (samo) novčano uskraćeni od strane države i njenih institucija. Ne. Kada govorimo o novcu, oni redovno dobijaju svaki vid socijalne pomoći, dostupni su im fondovi za nezaposlene, bolesne, narodne kuhinje… Taman, licemerno, dovoljno da može da se (samo)pohvalno kaže kako u Petoj Republici 21. veka ljudi ne umiru baš na ulici od gladi ili bolesti. Ovi ljudi su napušteni u svakom drugom pogledu. Niko ne želi da ih nauči, poduči, da ih osvesti, obavesti, informiše ili na bilo koji način pomogne u njihovoj pravoj integraciji u društvo. Da stvar bude gora, ovo nisu Arapi, imigranti iz Afrike, Balkana ili Poljske već su u pitanju pravi Francuzi, potomci, možda ne baš zakletih neženja Asteriksa i Obeliksa, ali svakako Lepaluki i Tragikomiska.
U članku „Zašto je moj ćale glasao za Le Penovu“ koji je objavio za Njujork Tajms Eduar Luj, između ostalog, kaže da je imao problem sa izdavačima kada im je nudio rukopis svog romana jer „siromaštvo koje sam opisao u rukopisu nije postojalo više od jednog veka, niko nije verovao u moju priču. Pročitao sam taj mejl nekoliko puta i svaki put se gušio od besa i očaja. Objašnjenje je bilo tragično, ali i jednostavno – život koji sam poznavao, život koji su moji roditelji i dalje živeli dok sam pisao knjigu, bio je potpuno odsutan iz javnog diskursa da, na kraju, oni koji ga nisu živeli nisu mogli da poveruju da je to moguće. Moj otac je davno pre mene shvatio da se u očima buržoazije, poput urednika koji je nekoliko godina kasnije odbio moj rukopis, naše postojanje ne računa jer mi i ne postojimo.“
Eduar Luj je i rođen kao Edi Belgel 1992. godine i veći deo detinjstva je proveo u malom mestu na severu Francuske. Prvi je u porodici koji je završio fakultet. Zvanično je promenio svoje ime u Eduar Luj 2013. godine, a godinu dana nakon toga, u svojoj dvadeset i prvoj godini, je objavio autobiografski roman knjizi „Gotovo je sa Edijem Belgelom“ u kome se obračunava sa svojom, ne tako bajkovitom, prošlošću. Knjiga je odmah po objavljivanju postala književni i društveni fenomen koji je preveden na više od dvadeset jezika.
Osim socijalne analize društva i klasnog sistema i fascinantnog odnosa buržoazije prema proleterima ovo je i dalje u svojoj biti knjiga o odrastanju, o sazrevanju jednog gej momka u neprijateljskoj sredini, o njegovim prvim susretima sa nasiljem, netolerancijom, o njegovim prvim i neveštim romantičnim i seksualnim iskustvima, o sticanju samopouzdanja, hrabrosti da se suprotstavi ili, makar, pobegne i spase ono što je ostalo od njega nakon što onaj čuveni Nušićev svet pređe preko njega. Ko preživi, pisaće!
Piše: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs
„Nemam nijednu srećnu uspomenu iz detinjstva. Ne kažem da nikada, tokom tih godina, nisam osetio sreću ili radost. Patnja je, jednostavno, sveprožimajuća: iskorenjuje sve što ne ulazi u njen sistem.“
Edi Belgel je lep i plav dečkić, tankog struka i još tanjeg glasa, koji vrcka dok hoda i mlatara rukama kada priča. Onako mlatara rukama! Da stvar bude gora, Edi je rođen u jednom malom selu na severu Francuske, u jednoj tipičnoj radničkoj porodici gde se zna šta je muškarac i šta je žena. I koje su njihove rodne uloge dobijene rođenjem. Možda je još strašnije što ovo nije tipično pastoralno selo čiji se stanovnici bave idiličnim seoskim poslovima, kao što je rmbačenje oko raznorazne stoke životinjskog porekla i poljoprivrednih proizvoda biljnih korena. Ne. Ovo je ono selo tako zgodno smešteno na obodu fabrike u kojoj, prigodno i logično, radi većina (muških) građana sela. U pitanju je takozvano turbo-folk selo, naseljeno turbo-folk ljudima koji, poput najlepšeg nakita, nose crno ispod noktiju, a nikada zapravo nisu videli zemlju ili slične geačke gluposti.
„Bilo bi logično da i on bude tretiran kao peder. Zločin nije uraditi, nego biti. A naročito izgledati.“
Edi je prosto rođen da bude meta. Meta svojih roditelja koji su napravili i izrodili muškarca, a ne nekog tamo… Zatim, meta starije braće, komšijskih ogovaranja, dece iz škole, dece van škole… Uglavnom, Edi je meta opšte prakse. Svako ko ga vidi naprosto ima svetu, građansku, proletersku, mušku dužnost da ga nazove pederom, pešovanom, pederčinom, buljašem, guzičarem, nakazom… Zvali bi ga i fićfirićem kada bi imali dovoljno bogat fond reči u svom siromašnom životu. U školi ga maltretiraju fizički, kod kuće psihički.
„Ne prestajemo da igramo uloge, ali i maska ima svoju istinu. Moja je bila oličena u toj volji da postojim kao neko drugi.“
Nije da se Edi ne trudi. Još kako se trudi. Umesto na balet, počeo je da trenira fudbal, našao je „drugare“ da sa njima ide u diskać kako bi „jurili ribe“, ortake sa kojima može da gleda, strejt kao strela Robina Huda, porniće, čak je u školi našao i jednog izfeminiziranijeg dečka koga bi mogao da naziva nakazom i pederčinom. U dva navrata je pronašao i neke fine devojke kao prigodno sredstvo za lečenje njegovih… pa… nepriličnih ispada kao muškom telu.
„Trudio sam se da se što više zbližim sa dečacima kako bih umirio roditelje. Istinu govoreći, mnogo sam se dosađivao u njihovom društvu.“
Ne može se reći da se Edijevi roditelji nisu trudili. Zaista su želeli da imaju sina. Pokušavali su da ga vole onako kako već proleteri duha na socijalnoj pomoći vole svoju decu. Pokušali su čak i da ga brane od zlih jezika i lokalnog ogovaranja, da ga pravdaju, da ga reklamiraju kao normalnog, mada pomalo čudnog… Pokušali su na svoj način. Što se Edija tiče možda je bolje da se nisu trudili jer su ga ovako samo dovodili u još neprijatniju situaciju, da ih, istovremeno, prezire i voli.
Kroz nasilni odnos prema Ediju francuski pisac Eduar Luj u svojoj knjizi knjizi „Gotovo je sa Edijem Belgelom“, koju je na srpskom jeziku i u prevodu Ivane Misirlić objavila izdavačka kuća Laguna, oslikava društvo ruralne i siromašne Francuske. Kroz njihovo sirovo ponašanje i međusobne odnose Luj prikazuje stanje među najnižim slojem radničke klase koja je i dalje duboko zarobljena, sa jedne strane, svojim predrasudama, glupostima i odbijanju da se promene i, sa druge strane, u ostatku društva koje je ove ljude jednostavno napustilo i ostavilo da životare, ne na margini, već na dnu. Ovi ljudi nisu (samo) novčano uskraćeni od strane države i njenih institucija. Ne. Kada govorimo o novcu, oni redovno dobijaju svaki vid socijalne pomoći, dostupni su im fondovi za nezaposlene, bolesne, narodne kuhinje… Taman, licemerno, dovoljno da može da se (samo)pohvalno kaže kako u Petoj Republici 21. veka ljudi ne umiru baš na ulici od gladi ili bolesti. Ovi ljudi su napušteni u svakom drugom pogledu. Niko ne želi da ih nauči, poduči, da ih osvesti, obavesti, informiše ili na bilo koji način pomogne u njihovoj pravoj integraciji u društvo. Da stvar bude gora, ovo nisu Arapi, imigranti iz Afrike, Balkana ili Poljske već su u pitanju pravi Francuzi, potomci, možda ne baš zakletih neženja Asteriksa i Obeliksa, ali svakako Lepaluki i Tragikomiska.
U članku „Zašto je moj ćale glasao za Le Penovu“ koji je objavio za Njujork Tajms Eduar Luj, između ostalog, kaže da je imao problem sa izdavačima kada im je nudio rukopis svog romana jer „siromaštvo koje sam opisao u rukopisu nije postojalo više od jednog veka, niko nije verovao u moju priču. Pročitao sam taj mejl nekoliko puta i svaki put se gušio od besa i očaja. Objašnjenje je bilo tragično, ali i jednostavno – život koji sam poznavao, život koji su moji roditelji i dalje živeli dok sam pisao knjigu, bio je potpuno odsutan iz javnog diskursa da, na kraju, oni koji ga nisu živeli nisu mogli da poveruju da je to moguće. Moj otac je davno pre mene shvatio da se u očima buržoazije, poput urednika koji je nekoliko godina kasnije odbio moj rukopis, naše postojanje ne računa jer mi i ne postojimo.“
Eduar Luj je i rođen kao Edi Belgel 1992. godine i veći deo detinjstva je proveo u malom mestu na severu Francuske. Prvi je u porodici koji je završio fakultet. Zvanično je promenio svoje ime u Eduar Luj 2013. godine, a godinu dana nakon toga, u svojoj dvadeset i prvoj godini, je objavio autobiografski roman knjizi „Gotovo je sa Edijem Belgelom“ u kome se obračunava sa svojom, ne tako bajkovitom, prošlošću. Knjiga je odmah po objavljivanju postala književni i društveni fenomen koji je preveden na više od dvadeset jezika.
Osim socijalne analize društva i klasnog sistema i fascinantnog odnosa buržoazije prema proleterima ovo je i dalje u svojoj biti knjiga o odrastanju, o sazrevanju jednog gej momka u neprijateljskoj sredini, o njegovim prvim susretima sa nasiljem, netolerancijom, o njegovim prvim i neveštim romantičnim i seksualnim iskustvima, o sticanju samopouzdanja, hrabrosti da se suprotstavi ili, makar, pobegne i spase ono što je ostalo od njega nakon što onaj čuveni Nušićev svet pređe preko njega. Ko preživi, pisaće!
Piše: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs
