„Grad devojaka“ Elizabet Gilbert: Glamur Njujorka
Postoje pisci koji su osuđeni na to da im se sva kasnija dela ocenjuju prema najvećem uspehu. Dafne di Morije je prezirala „Rebeku“ do smrti, a Dž. K. Rouling nije bez razloga postala Robert Galbrajt. Ali u slučaju Elizabet Gilbert, autorke planetarnog bestselera „Jedi, moli, voli“, reakcije su ekstremne: publika je ili obožava ili prezire, retko ko ostane ravnodušan.
U svom trećem romanu, Gilbertova piše o proleću 1940. godine kada devetnaestogodišnja Vivijan Moris napušta fakultet, „proterana“ u Njujork, u atmosferi velike neodlučnosti – „hoćemo ili nećemo da se uključimo u rat“. Vivijan shvata da „progon u Njujork uopšte nije progon“. Grad cepti od glamura i uzbuđenja dok u Evropi besni rat. Poslata da živi u boemsko pozorište tetke Peg, Vivijan počinje da čezne za životom koji ima vrlo malo dodirnih tačaka sa onim na šta je do tada navikla.
Svetski poznata šou-gerla Silija Rej, glavni dasa na njujorškim ulicama Entoni Ročela, velika dama Edna Parker Votson i njen prelepi-ali-glupi muž glumac Artur, zajedno sa holivudskim prevarantom Bilijem Bjuelom, nisu ni nalik ljudima koje je Vivijan do tada poznavala. Ali nije joj potrebno mnogo vremena da odbaci moralne i emocionalne okove svog ukočenog i zategnutog vaspitanja, i upusti se u niz afera stičući potpuno drugu vrstu obrazovanja od onog koje bi njeni roditelji smatrali prikladnim.
Ako sve ovo zvuči kao da je izašlo pravo iz vodvilja, i jeste. I to sa namerom. Ovo je istorijska fikcija i Gilbertova nam uspešno dočarava raspoloženje tog vremena. Priča je na nekim mestima toliko uverljiva da se povremeno čini da je reč o pastišu.
Ali Gilbertova poseduje neverovatnu emotivnu intuiciju, i dok je roman „Grad devojaka“ nesumnjivo seksi i glamurozno delo, sve sličnosti sa vodviljom se tu završavaju. Uvod je ispunjen moralnom napetošću: Vivijanin pad, koji je neminovan, u potpunosti je očekivan i posledice će se osećati do kraja života. Ipak Gilbertova ne bi bila žena kakva jeste – ona koja je „iznela svoju istinu“ i ostavila muža da bi bila u vezi sa svojom najboljom drugaricom koja je umirala od raka pankreasa – kad bi dozvolila da neodobravanje društva uništi sudbinu njene glavne junakinje. I u tom trenutku otkrićemo skriveno blago ovog romana.
Sramota i skandal poprimili su sasvim novo značenje u doba internet ere: skoro da je potpuni kliše izneti mišljenje u vezi sa pokretom #MeToo, politikom Donalda Trampa, aferom Harvi Vajnstajn, Bili Kozbi i slično. U isto vreme, nemoguće je razdvojiti umetnike od klime u kojoj stvaraju, pa je tako Gilbertova u ovom romanu izrazila zabrinutost da je ženska seksualnost, tradicionalno pod pritiskom, sada naročito ugrožena. „Živimo u trenutku kada ženski bes i otpor eksplodiraju na sam pomen zlostavljanja“, izjavila je. „Ne bih volela da se žene odreknu potrage za seksom, jer mi to stvarno želimo.“
Gilbertova je odavno izgubila vezu sa svojom sramotom – i hvala nebesima na tome. Sa druge strane, ovaj roman je mogao da sadrži raznorazne pikantne avanture i zabavu, ali da nema dubinu; umesto toga, Elizabet Gilbert nam je podarila veličanstvenu, višeslojnu, osećajnu i pronicljivu odu ženskom rodu.
Bilo bi tako lako da se „Grad devojaka“ svede na zabavni beg od stvarnosti, a sam bog zna da je toga i previše oko nas. Ali pogledajte malo bliže i videćete ubedljivu, rečitu studiju o osudi i kažnjavanju žena, kao i srdačni poziv da se oslobodi ženska seksualnost. „U svakom slučaju, u nekom trenutku života žena se umori od toga da se sve vreme stidi sebe“, govori Vivijan dok se osvrće na život iza sebe. „Onda je slobodna da postane ono što zaista jeste.“ Nadamo se da je Gilbertova u pravu!
Autor: Sam Bejker
Prevod: Dragan Matković
Izvor: theguardian.com
U svom trećem romanu, Gilbertova piše o proleću 1940. godine kada devetnaestogodišnja Vivijan Moris napušta fakultet, „proterana“ u Njujork, u atmosferi velike neodlučnosti – „hoćemo ili nećemo da se uključimo u rat“. Vivijan shvata da „progon u Njujork uopšte nije progon“. Grad cepti od glamura i uzbuđenja dok u Evropi besni rat. Poslata da živi u boemsko pozorište tetke Peg, Vivijan počinje da čezne za životom koji ima vrlo malo dodirnih tačaka sa onim na šta je do tada navikla.
Svetski poznata šou-gerla Silija Rej, glavni dasa na njujorškim ulicama Entoni Ročela, velika dama Edna Parker Votson i njen prelepi-ali-glupi muž glumac Artur, zajedno sa holivudskim prevarantom Bilijem Bjuelom, nisu ni nalik ljudima koje je Vivijan do tada poznavala. Ali nije joj potrebno mnogo vremena da odbaci moralne i emocionalne okove svog ukočenog i zategnutog vaspitanja, i upusti se u niz afera stičući potpuno drugu vrstu obrazovanja od onog koje bi njeni roditelji smatrali prikladnim.
Ako sve ovo zvuči kao da je izašlo pravo iz vodvilja, i jeste. I to sa namerom. Ovo je istorijska fikcija i Gilbertova nam uspešno dočarava raspoloženje tog vremena. Priča je na nekim mestima toliko uverljiva da se povremeno čini da je reč o pastišu.
Ali Gilbertova poseduje neverovatnu emotivnu intuiciju, i dok je roman „Grad devojaka“ nesumnjivo seksi i glamurozno delo, sve sličnosti sa vodviljom se tu završavaju. Uvod je ispunjen moralnom napetošću: Vivijanin pad, koji je neminovan, u potpunosti je očekivan i posledice će se osećati do kraja života. Ipak Gilbertova ne bi bila žena kakva jeste – ona koja je „iznela svoju istinu“ i ostavila muža da bi bila u vezi sa svojom najboljom drugaricom koja je umirala od raka pankreasa – kad bi dozvolila da neodobravanje društva uništi sudbinu njene glavne junakinje. I u tom trenutku otkrićemo skriveno blago ovog romana.
Sramota i skandal poprimili su sasvim novo značenje u doba internet ere: skoro da je potpuni kliše izneti mišljenje u vezi sa pokretom #MeToo, politikom Donalda Trampa, aferom Harvi Vajnstajn, Bili Kozbi i slično. U isto vreme, nemoguće je razdvojiti umetnike od klime u kojoj stvaraju, pa je tako Gilbertova u ovom romanu izrazila zabrinutost da je ženska seksualnost, tradicionalno pod pritiskom, sada naročito ugrožena. „Živimo u trenutku kada ženski bes i otpor eksplodiraju na sam pomen zlostavljanja“, izjavila je. „Ne bih volela da se žene odreknu potrage za seksom, jer mi to stvarno želimo.“
Gilbertova je odavno izgubila vezu sa svojom sramotom – i hvala nebesima na tome. Sa druge strane, ovaj roman je mogao da sadrži raznorazne pikantne avanture i zabavu, ali da nema dubinu; umesto toga, Elizabet Gilbert nam je podarila veličanstvenu, višeslojnu, osećajnu i pronicljivu odu ženskom rodu.
Bilo bi tako lako da se „Grad devojaka“ svede na zabavni beg od stvarnosti, a sam bog zna da je toga i previše oko nas. Ali pogledajte malo bliže i videćete ubedljivu, rečitu studiju o osudi i kažnjavanju žena, kao i srdačni poziv da se oslobodi ženska seksualnost. „U svakom slučaju, u nekom trenutku života žena se umori od toga da se sve vreme stidi sebe“, govori Vivijan dok se osvrće na život iza sebe. „Onda je slobodna da postane ono što zaista jeste.“ Nadamo se da je Gilbertova u pravu!
Autor: Sam Bejker
Prevod: Dragan Matković
Izvor: theguardian.com
