Hamsin 51 – život i putešestvija
Ako je poznato da se radnja romana napisanog 1993. završava 2022. godine, to može biti prvi podatak koji će privući pažnju, ali i ne mora, jer piščeva smelost da radnju odvede u budućnost, kao i uspeh u predviđanju ljudske i nacionalne sudbine, nije jedini kvalitet romana „Hamsin 51“.
Pažnju, naravno, privlači i neobičan naslov, jer Dragan Velikić je kroz arapsku reč koja označava broj 50, ali se istovremeno odnosi na vetar koji duva danima bez prekida, simbolično predstavio sve što provejava ljudskim životima.
A stavivši broj 51 iza višeznačne reči na čijoj simbolici počiva smisao romana, Velikić kao da je već na naslovnoj strani najavio pogled u budućnost, ali i nadu da će naići pedeset prvi dan, kad će vetrovi konačno stati.
Pišući o precima i potomcima, o prošlosti i budućnosti, o zemlji koja se raspada i zemlji koja tek treba da nastane, o društvu koje se urušava i društvu čije se vrednosti tek formiraju, Velikić je, gledano sa distance od 29 godina, stvorio ovaj roman u momentu koji je zaista predstavljao razmeđu potpuno različitih vremena i sistema, ali i u momentu kad se stvarala kompleksna granica koja je svakome ponaosob nametnula izbor – da li će je preći ili neće.
Odlike trenutka koji nameće fatalan izbor ocrtavaju se na sudbinu pesnika Nikole Gavrića, koji samim svojim životom predstavlja sponu između minulih i predstojećih vremena, ali i generaciju koja na svojim plećima podnosi nametnuto breme.
Stvorivši lik Nikole Gavrića, sa svim njegovim stavovima, interesovanjima, pa i njegovim stihovima, Velikić je dao sliku umetnika u mutnom vremenu, kada se odbijanje prelaska preko moralne granice najčešće završavalo prelaskom preko granice otadžbine i odlaskom u dobrovoljnu emigraciju.
Ne treba posebno napominjati koliko je emigracija univerzalna tema i da se kroz sudbinu jednog emigranta zapravo progovara o milionima ljudi koji su iz raznih razloga bili prinuđeni da napuste rodni kraj, a takođe ne treba ni naglašavati koliko je ovo bila aktuelna tema u danima tokom kojih je Velikić pisao roman, nadajući se da će, još jednom, uslediti posleratni period.
Prodirući u dušu jednog pesnika, Velikić postepeno izjednačava roman sa glavnim likom, tako da je ponekad teško prepoznati granicu između objektivnog pripovedanja i subjektivnih doživljaja, jer se upravo takvim brisanjem formalnih granica stvara suštinski kvalitet samog romana.
Prožet pesnikovim mislima, roman se iz poglavlja u poglavlje pretvara u poetsku prozu, a unošenjem pesnikovih stihova, prozni žanr izrasta u svojevrsno multimedijalno sredstvo komunikacije, i to ne samo sa čitaocima nego i komunikacije sa različitim vremenima.
Interesovanjem za svoje duhovne pretke, a naročito za Dositeja i Njegoša, pesnik kao da sopstvenom dokazuje i njihovu emigraciju, koja ne mora biti samo fizička, ali koja je uglavnom svojstvena velikim stvaraocima, jer i kad su u zavičaju, i kad su u otadžbini, i kad su među svojima, neretko se osećaju izopštenim i prognanim.
Kroz putovanja koja Nikola Gavrić preduzima stvara se kosmopolitski duh romana, ali iskrsavaju i daleki gradovi i predeli koje pesnik pohodi ili koje mašta da će pohoditi, što je takođe svojstveno umetničkim dušama, kojima je život putovanje, a putovanja – život.
Vodeći čitaoce ne samo preko raznih meridijana, „Hamsin 51“ pokazuje da se može emigrirati i iz teškog vremena onako kako se emigrira iz omrznutog društvenog sistema.
Tako jedino i opstaje nada kako će, nakon pedeset vetrovitih dana, sigurno doći dan bez vetra, a koji kao takav opet ne bi postojao da nije bilo onih vetrovitih dana.
Autor: Dušan Milijić
Pažnju, naravno, privlači i neobičan naslov, jer Dragan Velikić je kroz arapsku reč koja označava broj 50, ali se istovremeno odnosi na vetar koji duva danima bez prekida, simbolično predstavio sve što provejava ljudskim životima.
A stavivši broj 51 iza višeznačne reči na čijoj simbolici počiva smisao romana, Velikić kao da je već na naslovnoj strani najavio pogled u budućnost, ali i nadu da će naići pedeset prvi dan, kad će vetrovi konačno stati.
Pišući o precima i potomcima, o prošlosti i budućnosti, o zemlji koja se raspada i zemlji koja tek treba da nastane, o društvu koje se urušava i društvu čije se vrednosti tek formiraju, Velikić je, gledano sa distance od 29 godina, stvorio ovaj roman u momentu koji je zaista predstavljao razmeđu potpuno različitih vremena i sistema, ali i u momentu kad se stvarala kompleksna granica koja je svakome ponaosob nametnula izbor – da li će je preći ili neće.
Odlike trenutka koji nameće fatalan izbor ocrtavaju se na sudbinu pesnika Nikole Gavrića, koji samim svojim životom predstavlja sponu između minulih i predstojećih vremena, ali i generaciju koja na svojim plećima podnosi nametnuto breme.
Stvorivši lik Nikole Gavrića, sa svim njegovim stavovima, interesovanjima, pa i njegovim stihovima, Velikić je dao sliku umetnika u mutnom vremenu, kada se odbijanje prelaska preko moralne granice najčešće završavalo prelaskom preko granice otadžbine i odlaskom u dobrovoljnu emigraciju.
Ne treba posebno napominjati koliko je emigracija univerzalna tema i da se kroz sudbinu jednog emigranta zapravo progovara o milionima ljudi koji su iz raznih razloga bili prinuđeni da napuste rodni kraj, a takođe ne treba ni naglašavati koliko je ovo bila aktuelna tema u danima tokom kojih je Velikić pisao roman, nadajući se da će, još jednom, uslediti posleratni period.
Prodirući u dušu jednog pesnika, Velikić postepeno izjednačava roman sa glavnim likom, tako da je ponekad teško prepoznati granicu između objektivnog pripovedanja i subjektivnih doživljaja, jer se upravo takvim brisanjem formalnih granica stvara suštinski kvalitet samog romana.
Prožet pesnikovim mislima, roman se iz poglavlja u poglavlje pretvara u poetsku prozu, a unošenjem pesnikovih stihova, prozni žanr izrasta u svojevrsno multimedijalno sredstvo komunikacije, i to ne samo sa čitaocima nego i komunikacije sa različitim vremenima.
Interesovanjem za svoje duhovne pretke, a naročito za Dositeja i Njegoša, pesnik kao da sopstvenom dokazuje i njihovu emigraciju, koja ne mora biti samo fizička, ali koja je uglavnom svojstvena velikim stvaraocima, jer i kad su u zavičaju, i kad su u otadžbini, i kad su među svojima, neretko se osećaju izopštenim i prognanim.
Kroz putovanja koja Nikola Gavrić preduzima stvara se kosmopolitski duh romana, ali iskrsavaju i daleki gradovi i predeli koje pesnik pohodi ili koje mašta da će pohoditi, što je takođe svojstveno umetničkim dušama, kojima je život putovanje, a putovanja – život.
Vodeći čitaoce ne samo preko raznih meridijana, „Hamsin 51“ pokazuje da se može emigrirati i iz teškog vremena onako kako se emigrira iz omrznutog društvenog sistema.
Tako jedino i opstaje nada kako će, nakon pedeset vetrovitih dana, sigurno doći dan bez vetra, a koji kao takav opet ne bi postojao da nije bilo onih vetrovitih dana.
Autor: Dušan Milijić
