Hilda i njena majka uživaju u životu u maloj kući na imanju koje je u njihovoj porodici već generacijama. Čini se, međutim, da njihovo prisustvo na tom mestu nekome smeta. Taj neko im šalje minijaturna preteća pisma u kojima zahteva da se odsele. Budući da ne žele da odu, one ignorišu ova upozorenja. A onda jednog dana dolazi do napada. Problem je u tome što one ne vide ko (ili šta) ih napada.

Ubrzo saznajemo da je kuća u kojoj žive izgrađena na zemlji sićušnih nevidljivih vilenjaka, kojima se smučilo to što Hilda i njena majka svakodnevno gaze po njihovim malim nevidljivim kućama. Kada joj jedan vilenjak otkrije ovu tajnu, Hilda preuzima na sebe zadatak da reši problem koegzistencije i upušta se u pustolovinu tokom koje upoznaje misterioznog džina.

Crteži i likovi u ovoj priči podsetili su me na radove Mijazakija – naročito na „Princezu Mononoke“. Likovi i stvorenja su, doduše, manje uvrnuti, ali čini se da mašte dvojice animatora rade na sličnoj talasnoj dužini. Hilda je veoma zanimljiva junakinja – ona nije „slatka mala devojčica“ kakvu obično srećemo u dečjim pričama, već samostalna, oštroumna heroina koja se lako prilagođava svakoj situaciji i uvek donosi prave odluke.

Od ostalih likova, koji su takođe sjajno osmišljeni i nacrtani, na mene su poseban utisak ostavili džinovi i njihova priča.

„Hilda i ponoćni džin“ je zabavna priča o fantastičnim bićima i komplikacijama do kojih dolazi kada živite u njihovom svetu. Namenjena je prvenstveno deci, ali ja je toplo preporučujem čitaocima svih uzrasta.

Izvor: goodreads.com
Prevod: Jelena Tanasković