Kao žanrovi, putopis i dnevnik često su morali da dokazuju svoje pravo na pripadnost lepoj književnosti, ali takva se potreba pokazala i kao srećna okolnost, jer oni su se tokom svog razvoja preoblikovali u umetničku prozu koja zna da bude zanimljivija od mnogih pripovedaka i romana, uprkos tome što i u putopisu i u dnevniku ne ostaje mnogo prostora za fikciju koja bi bila prilagođena aktuelnom ukusu publike.

Stoga se taj nedostatak prostora za fiktivne događaje i likove mora nadomestiti isključivo onim stvarnim događajima i ličnostima koji će biti toliko uzbudljivi i privlačni kao da zaista jesu plod bujne piščeve mašte.

Ako su za kvalitetan putopis i dnevnik uslovi da piščev tekst ima umetničku vrednost i da pritom daje stvarnost viđenu na autentičan i zanimljiv način, može se reći da knjiga „Brojčanik“ Mira Vuksanovića ispunjava oba uslova, jer iako su u štampano izdanje ušle originalne autorove beleške bez naknadnih intervencija, one su opet prožete svojevrsnom poetskom notom, pa se čini da takve i jesu upravo zbog toga što u međuvremenu nisu korigovane, ali i što nisu prilagođavane novim piščevim stavovima i saznanjima, nego su ostale na nivou trenutnog i prvobitnog utiska.

Tako će one rečenice koje na prvi pogled možda deluju haotično pružiti neposrednost i iskrenost, dok će one kratke rečenice, koje se brzo nižu jedna za drugom, zapravo na taj način najbolje dočarati trenutne autorove misli i utiske.

Sastavivši „Brojčanik“ od numerisanih dnevničkih zapisa, Vuksanović je knjigu definisao kao zbirku putopisnih dnevnika, spojivši dva ionako veoma srodna žanra, ali zadržavši i od jednog i od drugog samo ono što je za cilj njegovih putovanja i svrhu njegovog svedočenja bilo potrebno.

Izraz hodočašće koristi se kao sinonim za pohođenje značajnih svetih mesta, a pošto su za pisca takva mesta ona koja su proslavili velikani književne umetnosti, dok su književne tribine i besede ravne blagdanima iz crkvenog kalendara, stoga se putovanja i događaji opisani u „Brojčaniku“ mogu razumeti kao svojevrsna autorova hodočašća, jer pohodeći prostore na kojima su nekada obitavali ili ih takođe pohodili Dositej, Vuk, Njegoš, Šantić, Dučić, Andrić, Desnica – pisac Miro Vuksanović i sâm doprinosi da ova mesta zadrže svoj istorijski značaj i da trajno ostanu na mapi srpske književnosti.

Sa još većim pravom se put u zavičaj može nazvati hodočašćem, a Vuksanović je unošenjem beleški koje je načinio tokom boravka u svom rodnom mestu doprineo da se i Krnja Jela nađe na mapi sa Dositejevim Lajpcigom, Vukovim Bečom i Dučićevim Trebinjem.

Prateći iz minuta u minut događaje kojima prisustvuje, a pritom iznoseći prvobitne utiske koje je stekao o svom saputniku ili sagovorniku, Vuksanović daje toliko slikovit prikaz da će čitalac i sâm pomisliti kako je bio piščev saputnik i kako je prisustvovao opisanim putovanjima, manifestacijama i obilascima evropskih metropola i hercegovačkih zaselaka.

Naišavši na zemljake koji su se svuda osuli mada afirmaciju traže i dobijaju jedino u otadžbini, shvativši da je često na najmanjem prostoru zapravo najviše suprotstavljenih i nepomirljivih književnih kružoka, pisac se nije otimao ni gorkim utiscima i zaključcima, osvrnuvši se ponekad i na politički kontekst, što nije bilo moguće izbeći s obzirom na to da su beleške nastale u jednom turbulentnom vremenu od 2000. do 2003. godine.

A pošto na putovanjima, ponekad, zna da bude i hladno, Miro Vuksanović se ogrnuo rečenicama od kojih je sačinio „Brojčanik“.

Autor: Dušan Milijić