„Homerove sestre“ i antika iz ženskog ugla
Poslednjih godina se, uporedo sa jačanjem svesti o rodnoj ravnopravnosti i potrebe za ispravljanjem nepravdi izazvanih njenim viševekovnim odsustvom, razvio sve upadljiviji trend obrade dobro poznatih književnih, legendarnih i društveno-istorijskih tema, ali iz novog ugla. Zahvaljujući tome, došlo je do pojave u različitoj meri preoblikovanih priča koje, za promenu, izlažu žene. Razumljivo, u zavisnosti od pristupa autora, nisu svi poduhvati od jednake vrednosti. Koliko su probuđene Homerove sestre na dobrom putu ili su možda pogrešno shvatile sada već svojevrsnu tematsko-ideološku modu, pokazuju primeri dva popularna romana.
Sudeći prema intermeco-poglavljima muze Kaliope, gde cinično i na svoju ruku odgovara na Homerove kontinuirane molbe za nadahnuće, ideja Natali Hejns bila je da stvori proznu, feminističku reinterpretaciju slavnog epa. Navedeni odeljci su u najvećoj meri autopoetički, a pripovedni glas nedvosmisleno iznosi nameru da se već jednom stane na put muškim pričama koje jedni (o) drugima govore muškarci. Zbog toga odlučuje da glasove, tačnije hiljadu glasova različitih žena (Trojanki, Grkinja ili boginja) oživi u čas retrospektivnoj, čas hronološki pravolinijskoj priči o ratu, uzrocima i posledicama. Naslovljen „Hiljadu brodova“, ovaj polifonični roman se temelji na tvrdnji da je muška istorija možda epska, ali jedino ženska je zaista tragična i nastavlja se dugo pošto utihnu zvuci sa bojišta.
Neke naratorke upoznajemo u samoj završnici njihovih života (Enejina prva supruga Kreusa prilikom pada Troje; Ifigenija uoči žrtvovanja), druge projure pričom kratko i upečatljivo (amazonska kraljica Pentesileja u samoubilačkom dvoboju s Ahilom; neutešna mlada udovica Laodamija kroz priču prožetu pigmalionskim elementima). Prisutni su kolektivni portreti (Trojanke među kojima uvek dominiraju gorda Hekaba i bočni, ali najživopisniji lik Kasandre), duet-poglavlja (Hriseida i Briseida), takoreći apokrifni delovi priče (planinska nimfa Enona, Parisova zaboravljena prva supruga) i epistolarna poglavlja kojima Penelopa odsutnom bračnom drugu prenosi glasine o njegovim doživljajima.
Iako je naslov, posredstvom aluzije na famoznih hiljadu brodova porinutih njenom lepotom, direktno povezan sa Helenom, ova junakinja ipak nema svoje poglavlje. Autorka ne krije da joj je omražena koliko i ostalim likovima iz priče, smatra da „nije dovoljno patila“ i zato ne zaslužuje pravo glasa. Nasuprot tome, kao nezvanične heroine ove policentrične ženske priče nagoveštene su tragične princeze Poliksena i Kasandra, tim pre što se na sudbinu potonje nadovezuje tragedija u Agamemnonovom domu – trenutak kada priča iz ratničkog najupadljivije prelazi u tragički štimung.
Koliko god verno stereotipnim viđenjima, boginje su zanimljivije profilisane nego smrtnice. Posebno se izdvaja Temida, Zevsova prva supruga i „kreator iz senke“ ideje o jabuci razdora. Kretanjem još dalje unatrag, Gea ili Majka Zemlja se obelodanjuje kao prainicijator rata, ne mogavši više da (pod)nosi težinu i pohlepu čovečanstva. Afrodita, Hera i Atina su prikazane nešto humorističnije u reminiscenciji epizode pridobijanja Parisa. Sam fenomen upravljanja više sile ljudskim životima efektno je istaknut čestim variranjem motiva tkanja, najupadljivije kroz Mojre kao prave pripovedačice – budući da određuju dužinu tuđeg postojanja, glavni uslov za bilo koju priču. Tkalje su i Penelopa i Andromaha, pri čemu Hektorova supruga oličava sudar dualiteta zastupljenog kroz svaki od prethodnih primera. Dok kod nekih junakinja pobeđuje želja za smrću, a kod drugih nagon za preživljavanjem, Andromaha u Epiru dramatično bira da ih pomiri. Žene su, dakle, pokretači radnje iz senke ili zasede, prećutane ili one koje iz različitih razloga prećutkuju.
Poglavlja se smisleno nadovezuju jedno na drugo i vode priču u jasnom smeru tako da, meandrirajući od dalje prošlosti do trenutka u kome se pripovedna situacija odigrava (zarobljenice iz Troje na obali čekaju da ih raspodele kao ratni plen), svejedno uspelo odmiče napred. Pa, ipak, uprkos raznovrsnosti iskustava žena, težište uporno ostaje na – muškarcima. Neosporno je da Hejnsova izuzetno dobro poznaje izabranu mitsko-epsku građu, međutim, da li su sudbine junakinja kroz njenu vizuru samo prepričane, možda čak i pojednostavljene uz neznatnu razliku posmatranja ženskim očima, prosudite sami. Ostaje utisak da je ipak uključen preveliki broj junakinja, sa premalo pojedinačnog prostora da bi se postiglo njihovo psihološko produbljivanje ili iznijansiranost.
Prema izvoru se nešto drugačije odnosi Madlin Miler. Kao što je izuzetnim romanom „Ahilova pesma“ uspela da epsku priču preobrati u lirsku temu, ponovo iz mita izvodi slojevitost, emociju i nešto drugačiju stranu ličnosti protagoniste od naširoko prihvaćene. „Kirka“ je povest figure u antičku tradiciju upisane kao veštica koja suvereno vlada ostrvom Eja, pretvara muškarce u svinje, kroti lavove i vukove. Milerova joj daje glas, tačku gledišta, predistoriju i intrigirajuće otvoren završetak, proširujući portret novim dimenzijama. Legendarna čarobnica je u njenoj interpretaciji ponekad isuviše ljudska, ali nikad nedovoljno božanski opasna.
Kirka je jedina naratorka i neprikosnoven glavni lik, svedok i krivac, saučesnik i žrtva. Od magičnog početka koji pokriva njeno stasavanje na dvoru oca, titana Helija, najstarija kći od četvoro dece koju je dobio sa morskom nimfom Perseidom bila je nedovoljno blistava i dobra, nedorasla porodici, predmet stalne poruge. „Jastreb“ (što je izvorno značenje njenog imena) ne samo da se ne uklapa u standard uzvišenog roda već je neobično privlači svet smrtnika. Otuda sjajno funkcioniše početni uvodni paralelizam sa Prometejem, rođakom kažnjenim zbog slične bolećivosti, baš kao što motiv junakinjine „neprijatne“ boje glasa dobija logično objašnjenje.
Neobično usamljena i uvek setna, dugo se trudila da se nametne, udovolji svojima ili barem pronađe alternativnu porodicu kao mogućnost za ostvarenje pripadanja (ribar Glauk). Fatalna greška (epizoda sa nimfom Scilom) dovodi do Kirkinog progonstva na pusto ostrvo, „prerobinzonovske“ celine kojom priča izlazi iz faze odrastanja, a junakinja započinje proces učenja. On se sastoji u dugom, mukotrpnom ovladavanju činima i postepenom stvaranju vlastitog mikrosveta. Cena nastanka tako prilagođenog prostora obuhvata poneko drastično iskustvo (iznevereno poverenje u smrtnike), sablažnjujuće tajne (rođenje Minotaura) i obespokojavajuće sudbine srodnika (Medejino bekstvo). Iznad svega je spoznavanje kategorije vremena, (bes)konačnosti koja produbljuje strašnu izolaciju i predstavlja istinsko prokletstvo.
Kroz neke izmaštane, a druge dobro poznate kanonske epizode, Milerova sklapa i ubedljivo razvija povest života čiji su gotovo podjednako važni i zadivljujući deo ostali učesnici. Tu su legendarni graditelj Dedal, Kirkin moćni brat Ejet, nemoralna sestra Pasifaja, prevrtljivi Hermes, uvek preteća Atina i, naravno, ravnopravno prisutni Odisej čiju je priču nemoguće odvojiti od Kirkine. Izuzetno je važna svest o smrtnicima, koju Kirka uporedo sa empatijom stiče putem priče o astronomima što umiru ukoliko daju pogrešnu prognozu, odnosno, ako hirovito Sunce zakasni. Umesto razvijanja osećaja superiornosti, junakinja ih doživljava kao sapatnike. Sa druge strane, svest o sopstvenoj prirodi joj dugo ostaje raspolućena: ni boginja, ni titanka, pokušava da obesmrti Glauka ne bi li stekla adekvatnog partnera. Kirka, zapravo, sebe otkriva i počinje da voli tek skrajnuta na ostrvu, uz Odisejevu harizmu i zajedništvo koje uspostavljaju.
Nisu retke zamerke čitateljki na račun „nedovoljno feminističkog“ Kirkinog narativa, te da njenom pričom isuviše brzo preovladava Odisejeva harizma. Istina je da u velikoj meri čak i pošto je napusti, eho njegovog uticaja ostaje izrazito jak. Međutim, to nije nelogično, niti junakinji oduzima osobenost – uostalom, tek sledi rečenim direktno uslovljeno prikazivanje iskustva Kirke kao majke. Briga i prkos zbog Telegona vrhune u epizodi zadobijanja Trigonovog repa, dok trpeljivost biva stavljena na dramatičnu probu kada joj obrt sudbine na prag dovede Penelopu i Telemaha. Sve zajedno znači da Kirka neprekidno prekoračuje granice vlastite psihičke i emocionalne izdržljivosti. Prikazana je kao dete i roditelj, ljubavnica i otpadnica, hrabra i ranjiva, dok traži i kada konačno otkriva samu sebe. Suštinsko pitanje njene priče, prema tome, glasi: ko sam, za šta sam rođena, gde mi je mesto? – i svojstveno je svakome od nas. Otuda, između ostalog, tako ubedljivo deluje kontrast, naposletku skoro poistovećivanje, a u najmanju ruku rotiranje Kirkine pozicije sa Penelopinom.
Za junakinju već spomenuta kategorija vremena ne važi u smrtničkom kontekstu. Stoga su ljudi sa čijim joj se sudbinama ukrsti staza, ma koliko izuzetni bili i ostavljali duboke tragove, nepopravljivo izvan Kirkinog domašaja. Arijadna, Dedal, Medeja, Odisej, a tako će neizostavno jednoga dana biti i sa Telegonom, jesu tek kratki bleskovi u večnosti njene osame. O njihovim kasnijim doživljajima i kobi osuđena je da nemoćno sluša sa beznadežnog odstojanja.
U izvesnom smislu, Kirka simbolizuje samosvest i prkos. Birajući vlastiti put, iz odbačenosti gradi jedinstvenost, iz razočaranja dobija snagu i stalno uči lekcije. Zato izrazito pogrešno zvuči radikalna premisa savremenih „feminističkih revidiranja“ i „novih čitanja“, prema kojima su jedino negacija i ostrašćena gorčina način da se predstavi ženska perspektiva iz antike. Pre svega, nepošteno je ignorisati činjenicu da žene u klasičnoj književnosti nikada zaista nisu bile neme, ni prećutkivane figure. O pogrešnosti suprotne tvrdnje dovoljno govori niz tragedija sa ženskim imenima u naslovu, kao i prisustvo istih junakinja u predanjima iz kojih današnje spisateljice, uostalom, crpe inspiraciju.
Drugo veliko ogrešenje i potencijalni rizik sastoji se u držanju pretpostavke da muški likovi moraju biti poniženi, umanjeni ili čak sasvim izbrisani radi uzdizanja ženskog ugla. Kirkina priča i lik bez Odisejevog uticaja nikada ne bi bili isti, ali ni njen udeo i značaj u obrnutom smeru nikada nisu poricani. Naposletku, treća stavka glasi: biti jaka ne znači mrzeti, inatiti se i uništavati, kao što biti krhka i na momente „ženski“ osećajna ne podrazumeva uvek slabost.
Ako je „Hiljadu brodova“ po rasutosti glasova i većem broju fokalizatora ženski pokušaj „Ilijade“, kompaktna i na jednu ličnost usredsređena, čudnovatostima ispunjena „Kirka“ najviše odgovara ženskoj „Odiseji“, upravo koliko se njena heroina pokazuje kao ravnopravna čuvenom Itačaninu. Na čitaocima je da procene koji se od dva pristupa pokazao uspelijim.
Autor: Isidora Đolović
Neke naratorke upoznajemo u samoj završnici njihovih života (Enejina prva supruga Kreusa prilikom pada Troje; Ifigenija uoči žrtvovanja), druge projure pričom kratko i upečatljivo (amazonska kraljica Pentesileja u samoubilačkom dvoboju s Ahilom; neutešna mlada udovica Laodamija kroz priču prožetu pigmalionskim elementima). Prisutni su kolektivni portreti (Trojanke među kojima uvek dominiraju gorda Hekaba i bočni, ali najživopisniji lik Kasandre), duet-poglavlja (Hriseida i Briseida), takoreći apokrifni delovi priče (planinska nimfa Enona, Parisova zaboravljena prva supruga) i epistolarna poglavlja kojima Penelopa odsutnom bračnom drugu prenosi glasine o njegovim doživljajima.
Iako je naslov, posredstvom aluzije na famoznih hiljadu brodova porinutih njenom lepotom, direktno povezan sa Helenom, ova junakinja ipak nema svoje poglavlje. Autorka ne krije da joj je omražena koliko i ostalim likovima iz priče, smatra da „nije dovoljno patila“ i zato ne zaslužuje pravo glasa. Nasuprot tome, kao nezvanične heroine ove policentrične ženske priče nagoveštene su tragične princeze Poliksena i Kasandra, tim pre što se na sudbinu potonje nadovezuje tragedija u Agamemnonovom domu – trenutak kada priča iz ratničkog najupadljivije prelazi u tragički štimung.
Koliko god verno stereotipnim viđenjima, boginje su zanimljivije profilisane nego smrtnice. Posebno se izdvaja Temida, Zevsova prva supruga i „kreator iz senke“ ideje o jabuci razdora. Kretanjem još dalje unatrag, Gea ili Majka Zemlja se obelodanjuje kao prainicijator rata, ne mogavši više da (pod)nosi težinu i pohlepu čovečanstva. Afrodita, Hera i Atina su prikazane nešto humorističnije u reminiscenciji epizode pridobijanja Parisa. Sam fenomen upravljanja više sile ljudskim životima efektno je istaknut čestim variranjem motiva tkanja, najupadljivije kroz Mojre kao prave pripovedačice – budući da određuju dužinu tuđeg postojanja, glavni uslov za bilo koju priču. Tkalje su i Penelopa i Andromaha, pri čemu Hektorova supruga oličava sudar dualiteta zastupljenog kroz svaki od prethodnih primera. Dok kod nekih junakinja pobeđuje želja za smrću, a kod drugih nagon za preživljavanjem, Andromaha u Epiru dramatično bira da ih pomiri. Žene su, dakle, pokretači radnje iz senke ili zasede, prećutane ili one koje iz različitih razloga prećutkuju.
Poglavlja se smisleno nadovezuju jedno na drugo i vode priču u jasnom smeru tako da, meandrirajući od dalje prošlosti do trenutka u kome se pripovedna situacija odigrava (zarobljenice iz Troje na obali čekaju da ih raspodele kao ratni plen), svejedno uspelo odmiče napred. Pa, ipak, uprkos raznovrsnosti iskustava žena, težište uporno ostaje na – muškarcima. Neosporno je da Hejnsova izuzetno dobro poznaje izabranu mitsko-epsku građu, međutim, da li su sudbine junakinja kroz njenu vizuru samo prepričane, možda čak i pojednostavljene uz neznatnu razliku posmatranja ženskim očima, prosudite sami. Ostaje utisak da je ipak uključen preveliki broj junakinja, sa premalo pojedinačnog prostora da bi se postiglo njihovo psihološko produbljivanje ili iznijansiranost.
Prema izvoru se nešto drugačije odnosi Madlin Miler. Kao što je izuzetnim romanom „Ahilova pesma“ uspela da epsku priču preobrati u lirsku temu, ponovo iz mita izvodi slojevitost, emociju i nešto drugačiju stranu ličnosti protagoniste od naširoko prihvaćene. „Kirka“ je povest figure u antičku tradiciju upisane kao veštica koja suvereno vlada ostrvom Eja, pretvara muškarce u svinje, kroti lavove i vukove. Milerova joj daje glas, tačku gledišta, predistoriju i intrigirajuće otvoren završetak, proširujući portret novim dimenzijama. Legendarna čarobnica je u njenoj interpretaciji ponekad isuviše ljudska, ali nikad nedovoljno božanski opasna.
Kirka je jedina naratorka i neprikosnoven glavni lik, svedok i krivac, saučesnik i žrtva. Od magičnog početka koji pokriva njeno stasavanje na dvoru oca, titana Helija, najstarija kći od četvoro dece koju je dobio sa morskom nimfom Perseidom bila je nedovoljno blistava i dobra, nedorasla porodici, predmet stalne poruge. „Jastreb“ (što je izvorno značenje njenog imena) ne samo da se ne uklapa u standard uzvišenog roda već je neobično privlači svet smrtnika. Otuda sjajno funkcioniše početni uvodni paralelizam sa Prometejem, rođakom kažnjenim zbog slične bolećivosti, baš kao što motiv junakinjine „neprijatne“ boje glasa dobija logično objašnjenje.
Neobično usamljena i uvek setna, dugo se trudila da se nametne, udovolji svojima ili barem pronađe alternativnu porodicu kao mogućnost za ostvarenje pripadanja (ribar Glauk). Fatalna greška (epizoda sa nimfom Scilom) dovodi do Kirkinog progonstva na pusto ostrvo, „prerobinzonovske“ celine kojom priča izlazi iz faze odrastanja, a junakinja započinje proces učenja. On se sastoji u dugom, mukotrpnom ovladavanju činima i postepenom stvaranju vlastitog mikrosveta. Cena nastanka tako prilagođenog prostora obuhvata poneko drastično iskustvo (iznevereno poverenje u smrtnike), sablažnjujuće tajne (rođenje Minotaura) i obespokojavajuće sudbine srodnika (Medejino bekstvo). Iznad svega je spoznavanje kategorije vremena, (bes)konačnosti koja produbljuje strašnu izolaciju i predstavlja istinsko prokletstvo.
Kroz neke izmaštane, a druge dobro poznate kanonske epizode, Milerova sklapa i ubedljivo razvija povest života čiji su gotovo podjednako važni i zadivljujući deo ostali učesnici. Tu su legendarni graditelj Dedal, Kirkin moćni brat Ejet, nemoralna sestra Pasifaja, prevrtljivi Hermes, uvek preteća Atina i, naravno, ravnopravno prisutni Odisej čiju je priču nemoguće odvojiti od Kirkine. Izuzetno je važna svest o smrtnicima, koju Kirka uporedo sa empatijom stiče putem priče o astronomima što umiru ukoliko daju pogrešnu prognozu, odnosno, ako hirovito Sunce zakasni. Umesto razvijanja osećaja superiornosti, junakinja ih doživljava kao sapatnike. Sa druge strane, svest o sopstvenoj prirodi joj dugo ostaje raspolućena: ni boginja, ni titanka, pokušava da obesmrti Glauka ne bi li stekla adekvatnog partnera. Kirka, zapravo, sebe otkriva i počinje da voli tek skrajnuta na ostrvu, uz Odisejevu harizmu i zajedništvo koje uspostavljaju.
Nisu retke zamerke čitateljki na račun „nedovoljno feminističkog“ Kirkinog narativa, te da njenom pričom isuviše brzo preovladava Odisejeva harizma. Istina je da u velikoj meri čak i pošto je napusti, eho njegovog uticaja ostaje izrazito jak. Međutim, to nije nelogično, niti junakinji oduzima osobenost – uostalom, tek sledi rečenim direktno uslovljeno prikazivanje iskustva Kirke kao majke. Briga i prkos zbog Telegona vrhune u epizodi zadobijanja Trigonovog repa, dok trpeljivost biva stavljena na dramatičnu probu kada joj obrt sudbine na prag dovede Penelopu i Telemaha. Sve zajedno znači da Kirka neprekidno prekoračuje granice vlastite psihičke i emocionalne izdržljivosti. Prikazana je kao dete i roditelj, ljubavnica i otpadnica, hrabra i ranjiva, dok traži i kada konačno otkriva samu sebe. Suštinsko pitanje njene priče, prema tome, glasi: ko sam, za šta sam rođena, gde mi je mesto? – i svojstveno je svakome od nas. Otuda, između ostalog, tako ubedljivo deluje kontrast, naposletku skoro poistovećivanje, a u najmanju ruku rotiranje Kirkine pozicije sa Penelopinom.
Za junakinju već spomenuta kategorija vremena ne važi u smrtničkom kontekstu. Stoga su ljudi sa čijim joj se sudbinama ukrsti staza, ma koliko izuzetni bili i ostavljali duboke tragove, nepopravljivo izvan Kirkinog domašaja. Arijadna, Dedal, Medeja, Odisej, a tako će neizostavno jednoga dana biti i sa Telegonom, jesu tek kratki bleskovi u večnosti njene osame. O njihovim kasnijim doživljajima i kobi osuđena je da nemoćno sluša sa beznadežnog odstojanja.
U izvesnom smislu, Kirka simbolizuje samosvest i prkos. Birajući vlastiti put, iz odbačenosti gradi jedinstvenost, iz razočaranja dobija snagu i stalno uči lekcije. Zato izrazito pogrešno zvuči radikalna premisa savremenih „feminističkih revidiranja“ i „novih čitanja“, prema kojima su jedino negacija i ostrašćena gorčina način da se predstavi ženska perspektiva iz antike. Pre svega, nepošteno je ignorisati činjenicu da žene u klasičnoj književnosti nikada zaista nisu bile neme, ni prećutkivane figure. O pogrešnosti suprotne tvrdnje dovoljno govori niz tragedija sa ženskim imenima u naslovu, kao i prisustvo istih junakinja u predanjima iz kojih današnje spisateljice, uostalom, crpe inspiraciju.
Drugo veliko ogrešenje i potencijalni rizik sastoji se u držanju pretpostavke da muški likovi moraju biti poniženi, umanjeni ili čak sasvim izbrisani radi uzdizanja ženskog ugla. Kirkina priča i lik bez Odisejevog uticaja nikada ne bi bili isti, ali ni njen udeo i značaj u obrnutom smeru nikada nisu poricani. Naposletku, treća stavka glasi: biti jaka ne znači mrzeti, inatiti se i uništavati, kao što biti krhka i na momente „ženski“ osećajna ne podrazumeva uvek slabost.
Ako je „Hiljadu brodova“ po rasutosti glasova i većem broju fokalizatora ženski pokušaj „Ilijade“, kompaktna i na jednu ličnost usredsređena, čudnovatostima ispunjena „Kirka“ najviše odgovara ženskoj „Odiseji“, upravo koliko se njena heroina pokazuje kao ravnopravna čuvenom Itačaninu. Na čitaocima je da procene koji se od dva pristupa pokazao uspelijim.
Autor: Isidora Đolović
