Ideja, idealizam, ideologija – Povodom knjige „50 velikih ideja koje bi stvarno trebalo da znate“
Kapitalizam, liberalizam, ateizam, fašizam, utopija, feminizam, konzervativizam, romantizam, komunizam, skepticizam, demokratija – ove i još mnoge druge slične pojmove čujemo gotovo svakodnevno i u najrazličitijim prilikama, tim pre što se takve reči neretko potežu olako, pa i nekritički, radi trenutne odbrane ili napada, a da se ponekad i ne zna njihovo pravo, odnosno izvorno značenje.
Naravno, kad neko danas za sebe kaže da je demokrata, on to svakako ističe u pozitivnom svetlu, a kad nekoga etiketira kao fašistu, razume se da ima u vidu negativnu konotaciju koju taj pojam nosi – ali i pored toga što se ova dva pojma zaista mogu uzeti kao antonimi i kao tipični primeri pozitivne i negativne političke ideologije, ipak je malo onih koji bi dotične termine mogli tačno da definišu, a kamoli da iznesu njihov razvoj i transformacije kroz istoriju.
Čitajući knjigu „50 velikih ideja koje bi stvarno trebalo da znate“, stiče se utisak da je autor Ben Dupre sakupio i na jednom mestu objasnio pojmove iz oblasti filozofije, religije, politike, ekonomije, umetnosti i nauke prvenstveno stoga da bi pokazao koliko se o njima suštinski malo zna, ali i zbog toga da bi čak i njihova uopštena značenja relativizovao, pri čemu nije zaobiđen ni sâm pojam relativizma kao filozofske ideje.
Ako bismo malopređašnji primer demokratije i fašizma preneli na nivo religije i ateizma, videli bismo da već u tom slučaju stvari nisu tako jednostavne, jer ako bi vernik rekao svom sagovorniku da je ateista, a ateista mu uzvratio opaskom „ti si vernik“ – jasno je da bi obojica imala u vidu samo negativnu konotaciju, ali da su umesto toga sebe predstavljali pa rekli „ja sam vernik“, odnosno „ja sam ateista“, više je nego jasno da bi tada dotični pojmovi bili iskorišćeni u pozitivnom smislu.
Stoga navedeni primeri predstavljaju samo vrh ledenog brega sačinjenog od problematike kojoj izgleda nema kraja, pogotovu što se kod većine pojmova čini da ulazimo u začarane krugove prouzrukovane time što većina naučnih pravaca i političkih ideologija opstaju na večitim suprotnostima i nedoumicama koje bi se u drugim prilikama međusobno potirale, ali koje u datim slučajevima uopšte ne bi mogle jedna bez druge.
I zbog toga nad ovom knjigom lebdi čuveno pitanje: šta je starije – kokoška ili jaje?
Da li je Bog stvorio čoveka ili je čovek stvorio Boga?
Da li se demokratija može sačuvati bez terora?
Da li bi dobro uopšte postojalo da nije njegove suprotnosti – zla?
Da li je čovek nagrađen ili osuđen kad mu je data sloboda?
Da li je gori rat ili kad se misli da ništa nije vredno ratovanja?
Da li liberal neće postati konzervativac već onog trenutka kad smeni dotadašnju konzervativnu ideologiju i uspostavi liberalizam kao novi politički sistem?
Da li rat protiv fundamentalizma nije sâm po sebi fundamentalan?
Suočavajući i međusobno poredeći naizgled nespojive i nepomirljive kulturološke fenomene, autor pokazuje na konkretnim istorijskim primerima kako su prvobitne plemenite ideje često znale da prerastu u najmračnije ideologije samo zato što su u međuvremenu bile preterano idealizovane i kao takve silom nametnute, čime se zapravo izgubio – ili je svesno bio skrajnut – njihov izvorni smisao i cilj.
Počevši od filozofije platonizma, a završivši sa teorijom o velikom prasku, autor nas i na taj način drži u jednom začaranom krugu ne dozvoljavajući nam da donesemo konačne i jednostrane zaključke koji bi mogli odvesti u nove nesporazume, nego nam ukazujući da treba neprestano da se vraćamo suštinama tih ideja, te da ih tumačimo u skladu sa njihovim istorijskim kontekstom, ali da ih primenjujemo u skladu sa našim vremenom i prilikama.
Autor: Dušan Milijić
Naravno, kad neko danas za sebe kaže da je demokrata, on to svakako ističe u pozitivnom svetlu, a kad nekoga etiketira kao fašistu, razume se da ima u vidu negativnu konotaciju koju taj pojam nosi – ali i pored toga što se ova dva pojma zaista mogu uzeti kao antonimi i kao tipični primeri pozitivne i negativne političke ideologije, ipak je malo onih koji bi dotične termine mogli tačno da definišu, a kamoli da iznesu njihov razvoj i transformacije kroz istoriju.
Čitajući knjigu „50 velikih ideja koje bi stvarno trebalo da znate“, stiče se utisak da je autor Ben Dupre sakupio i na jednom mestu objasnio pojmove iz oblasti filozofije, religije, politike, ekonomije, umetnosti i nauke prvenstveno stoga da bi pokazao koliko se o njima suštinski malo zna, ali i zbog toga da bi čak i njihova uopštena značenja relativizovao, pri čemu nije zaobiđen ni sâm pojam relativizma kao filozofske ideje.
Ako bismo malopređašnji primer demokratije i fašizma preneli na nivo religije i ateizma, videli bismo da već u tom slučaju stvari nisu tako jednostavne, jer ako bi vernik rekao svom sagovorniku da je ateista, a ateista mu uzvratio opaskom „ti si vernik“ – jasno je da bi obojica imala u vidu samo negativnu konotaciju, ali da su umesto toga sebe predstavljali pa rekli „ja sam vernik“, odnosno „ja sam ateista“, više je nego jasno da bi tada dotični pojmovi bili iskorišćeni u pozitivnom smislu.
Stoga navedeni primeri predstavljaju samo vrh ledenog brega sačinjenog od problematike kojoj izgleda nema kraja, pogotovu što se kod većine pojmova čini da ulazimo u začarane krugove prouzrukovane time što većina naučnih pravaca i političkih ideologija opstaju na večitim suprotnostima i nedoumicama koje bi se u drugim prilikama međusobno potirale, ali koje u datim slučajevima uopšte ne bi mogle jedna bez druge.
I zbog toga nad ovom knjigom lebdi čuveno pitanje: šta je starije – kokoška ili jaje?
Da li je Bog stvorio čoveka ili je čovek stvorio Boga?
Da li se demokratija može sačuvati bez terora?
Da li bi dobro uopšte postojalo da nije njegove suprotnosti – zla?
Da li je čovek nagrađen ili osuđen kad mu je data sloboda?
Da li je gori rat ili kad se misli da ništa nije vredno ratovanja?
Da li liberal neće postati konzervativac već onog trenutka kad smeni dotadašnju konzervativnu ideologiju i uspostavi liberalizam kao novi politički sistem?
Da li rat protiv fundamentalizma nije sâm po sebi fundamentalan?
Suočavajući i međusobno poredeći naizgled nespojive i nepomirljive kulturološke fenomene, autor pokazuje na konkretnim istorijskim primerima kako su prvobitne plemenite ideje često znale da prerastu u najmračnije ideologije samo zato što su u međuvremenu bile preterano idealizovane i kao takve silom nametnute, čime se zapravo izgubio – ili je svesno bio skrajnut – njihov izvorni smisao i cilj.
Počevši od filozofije platonizma, a završivši sa teorijom o velikom prasku, autor nas i na taj način drži u jednom začaranom krugu ne dozvoljavajući nam da donesemo konačne i jednostrane zaključke koji bi mogli odvesti u nove nesporazume, nego nam ukazujući da treba neprestano da se vraćamo suštinama tih ideja, te da ih tumačimo u skladu sa njihovim istorijskim kontekstom, ali da ih primenjujemo u skladu sa našim vremenom i prilikama.
Autor: Dušan Milijić
