Internet kao ponor, iskušenje i obećanje: novinarsko putovanje kroz Deep Web
Kad se povede reč o Deep Webu, većina verovatno pomisli na trgovinu oružjem, pornografiju i drogu. A pritom se, po definiciji, radi samo o onom području interneta koji nijedan uobičajeni pretraživač ne nalazi, jer su podaci šifrovani, ili zaštićeni lozinkama. Deep Webu pripadaju i najtajniji algoritmi Gugla, NASA-ine banke podataka, veb sajtovi tajnih službi i ustanova koje i te kako imaju smisla, kao što su čet forumi za disidente i žrtve zlostavljanja. Činjenica da se o šiframa zaštićenom ili drugačije nepristupačnom internetu, uprkos svemu, misli toliko negativno - a procene govore da je on višestruko veći od mreže koju vidimo na površini - pritom već i sama po sebi zaslužuje pažnju.
Naročito veliku radoznalost izaziva ona oblast Deep Weba u kojoj se planski stvara anonimnost. Predrasuda glasi da onaj ko uz veliki utrošak energije i razrađenu internet tehniku šifruje svoje podatke mora imati neke loše namere. Tu se onda često čuje i pojam Darknet, a gubi se iz vida činjenica da je verovatno najpoznatija mreža za postizanje anonimnosti, Tor, prvobitno razvijena za američko ministarstvo odbrane. To je paradoks: s jedne strane Tor kao mreža koja zadaje brige policiji i koja ugrožava sadašnji model poslovanja vodećeg pretraživača Gugla, a s druge strane, činjenica da dalji razvoj Tora, kako se na njegovoj početnoj strani tvrdi, podržavaju i američka vlada i kalifornijski gigant interneta. To nameće sledeće pitanje: hoće li oba ova donatora zaista opravdati svoju odgovornost za bezbednost osnovne mreže i obezbede zadnja vrata, za svaki slučaj - kako Tomas Pinčon prikazuje Deep Web svojoj najnovijoj knjizi „Probna faza“ ‒ ili naprosto hoće sa osiguraju odškrinuta vrata koja vode ka skrivenom bogatstvu podataka?
U kontekstu Deep Weba kao bauka iznenada nov smisao dobija i Guglov princip „ne budi zao“. Nečitljivi podaci ugrožavaju samu suštinu ovog pretraživača, a što je pretraživačka hobotnica radoznalija, to će kod korisnika brže rasti spremnost na šifrovanje. Time se Guglova sfera uticaja smanjuje. Ovo preduzeće je stoga, baš kao i FBI i CIA, spolja gledano veoma zainteresovano da se Deep Web demonizuje. Zato je Guglu, da bi sam sebe mogao da definiše, potrebno nešto poput „zle mreže“. Ali to što Gugl u novije vreme polaže pravo na dostupnost informacija deluje upravo smešno u kontekstu njegove sopstvene tajnovitosti i bezbroj već danas nedostupnih informacija.
Deep Web je, kako (anonimni) autor nedavno objavljene istoimene knjige veoma jednostavno piše, nešto što se može uporediti s čekićem: njime možete da ukucate ekser u zid, ali možete da počinite i zločin. Oblik ove knjige najpre deluje šarmantno, ali tokom daljeg čitanja postaje sve polemičniji. Reč je o nekoj vrsti subjektivne novinarske „gonzo reportaže“ o „mračnoj strani interneta“. Dok su novinari kao što su Hanter S. Tompson, Tom Vulf, ili Truman Kapot svojim subjektivnim knjigama-reportažama zaranjali u mračne ponore bandi motorista, eksperimenata sa drogom ili psihe ubica, njihov najnoviji učenik mračne dubine interneta istražuje prvenstveno za svojim pisaćim stolom. On softver za mrežu Tor daunlouduje preko „skrivene vikipedije“ s blagom jezom posećuje prodajne platforme trgovaca drogom i plaćenih ubica, razgovara s policajcima i internet aktivistima, ali dosledno izbegava svaku fizičku blizinu kriminalnoj energiji.
Rezultat je, uprkos svim „gonzo“ nagoveštajima, novinarstvo koje rizikuje da za neke stvari ostane slepo. Ostaje otvoreno pitanje koliko je mreža Tor zaista bezbedna. Koje ponude na njenim prodajnim platformama su zaista kriminalne, i koliki je udeo slučajeva za policiju?
Pitanje je, piše anonimni autor kad je reč o ovim spornim pitanjima, da li neutralizujući karakter mreže Tor kao brane stvara nove oblike kriminala. Ali to što autor, uz brojne nagoveštaje o svojim navikama koje u knjizi daje, i dalje veruje u moć pseudonima, može delovati naivno. Pa ipak, neka pitanja ostaju otvorena da čitalac na njih sam da odgovor ili se pokrene i sam uleti u mračnu stranu interneta kako bi stekao svoj utisak. Srećan put!
Autor: Uve Ebinghaus
Izvor. welt.de
Naročito veliku radoznalost izaziva ona oblast Deep Weba u kojoj se planski stvara anonimnost. Predrasuda glasi da onaj ko uz veliki utrošak energije i razrađenu internet tehniku šifruje svoje podatke mora imati neke loše namere. Tu se onda često čuje i pojam Darknet, a gubi se iz vida činjenica da je verovatno najpoznatija mreža za postizanje anonimnosti, Tor, prvobitno razvijena za američko ministarstvo odbrane. To je paradoks: s jedne strane Tor kao mreža koja zadaje brige policiji i koja ugrožava sadašnji model poslovanja vodećeg pretraživača Gugla, a s druge strane, činjenica da dalji razvoj Tora, kako se na njegovoj početnoj strani tvrdi, podržavaju i američka vlada i kalifornijski gigant interneta. To nameće sledeće pitanje: hoće li oba ova donatora zaista opravdati svoju odgovornost za bezbednost osnovne mreže i obezbede zadnja vrata, za svaki slučaj - kako Tomas Pinčon prikazuje Deep Web svojoj najnovijoj knjizi „Probna faza“ ‒ ili naprosto hoće sa osiguraju odškrinuta vrata koja vode ka skrivenom bogatstvu podataka?
U kontekstu Deep Weba kao bauka iznenada nov smisao dobija i Guglov princip „ne budi zao“. Nečitljivi podaci ugrožavaju samu suštinu ovog pretraživača, a što je pretraživačka hobotnica radoznalija, to će kod korisnika brže rasti spremnost na šifrovanje. Time se Guglova sfera uticaja smanjuje. Ovo preduzeće je stoga, baš kao i FBI i CIA, spolja gledano veoma zainteresovano da se Deep Web demonizuje. Zato je Guglu, da bi sam sebe mogao da definiše, potrebno nešto poput „zle mreže“. Ali to što Gugl u novije vreme polaže pravo na dostupnost informacija deluje upravo smešno u kontekstu njegove sopstvene tajnovitosti i bezbroj već danas nedostupnih informacija.
Deep Web je, kako (anonimni) autor nedavno objavljene istoimene knjige veoma jednostavno piše, nešto što se može uporediti s čekićem: njime možete da ukucate ekser u zid, ali možete da počinite i zločin. Oblik ove knjige najpre deluje šarmantno, ali tokom daljeg čitanja postaje sve polemičniji. Reč je o nekoj vrsti subjektivne novinarske „gonzo reportaže“ o „mračnoj strani interneta“. Dok su novinari kao što su Hanter S. Tompson, Tom Vulf, ili Truman Kapot svojim subjektivnim knjigama-reportažama zaranjali u mračne ponore bandi motorista, eksperimenata sa drogom ili psihe ubica, njihov najnoviji učenik mračne dubine interneta istražuje prvenstveno za svojim pisaćim stolom. On softver za mrežu Tor daunlouduje preko „skrivene vikipedije“ s blagom jezom posećuje prodajne platforme trgovaca drogom i plaćenih ubica, razgovara s policajcima i internet aktivistima, ali dosledno izbegava svaku fizičku blizinu kriminalnoj energiji.
Rezultat je, uprkos svim „gonzo“ nagoveštajima, novinarstvo koje rizikuje da za neke stvari ostane slepo. Ostaje otvoreno pitanje koliko je mreža Tor zaista bezbedna. Koje ponude na njenim prodajnim platformama su zaista kriminalne, i koliki je udeo slučajeva za policiju?
Pitanje je, piše anonimni autor kad je reč o ovim spornim pitanjima, da li neutralizujući karakter mreže Tor kao brane stvara nove oblike kriminala. Ali to što autor, uz brojne nagoveštaje o svojim navikama koje u knjizi daje, i dalje veruje u moć pseudonima, može delovati naivno. Pa ipak, neka pitanja ostaju otvorena da čitalac na njih sam da odgovor ili se pokrene i sam uleti u mračnu stranu interneta kako bi stekao svoj utisak. Srećan put!
Autor: Uve Ebinghaus
Izvor. welt.de
