Islednik - Dragan Velikić
Zašto da se držimo svih činjenica kad ono što možda i više čini jedan život jeste ono što ostane oblikovano u sećanju, zapamćeno i prepričano, možda i pogrešno.
“Islednika” sam pročitala dva puta. Prvi put letos, drugi put sada, kad sam odlučila da pišem recenziju. Razmišljala sam da mi je krivo što nisam negde zapisivala te pojedinosti romana – imena likova, mesta radnje, baš taj hronološki momenat, da li je junak prvo živeo u Puli ili na Novom Beogradu, gde ono nisu kupili kuću…
Već posle desetak pročitanih stranica u ponovnom čitanju, shvatila sam da mi je ono prvo čitanje romana ostavilo samo nekoliko tragova koje je Velikić posejao u ovom sjajnom delu. Znala sam da je odnos narator-junak potpuno specifičan, da je pripovedač istovremeno i pisac, možda, možda jeste ovaj roman ispovest, i nije nikakva novina da književnost druge polovine dvadesetog a posebno dvadesetprvog veka ruši granicu između memoara i romana, između ličnog i izmaštanog, i sve se stapa u jednog, uglavnom bezimenog junaka koji postaje piščev alter-ego. Međutim, potkrala mi se finesa. Kao što junaka majka optužuje da u svojim romanima izmišlja, i da ona ne prepoznaje ljude o kojima on piše, tako i ovaj postupak, naizgled ispovednog romana može biti fikcija. Velikićev junak ne mora biti on sam, niti sam Velikić mora biti sopstveni junak. Ima taj sjajni deo romana, kojeg se sećam još iz prvog čitanja, koji govori o tome kako je samom sebi treće lice. Jer pisac, onaj koji rečima oživljava delove sebe koji na papiru postaju neko drugi, sa strane posmatra sad stvari iz sebe. Ni na jedan trenutak u romanu ne može da se oseti trunka patetike ili nekog pesničkog zaplakivanja nad sopstvenim životom. Majstorski Velikić piše, objektivno o jednom subjektivnom svetu.
Nije samo ta pozicija narator-junak-pisac izvanredna u ovom delu. Pre nego što sam opet uzela roman u ruke, sećala sam se da junak romana, nakon majčine smrti, zapravo rekonstruiše njen život. I ostala mi je ta figura Majke, žene koja je želela da ceo život drži pod kontrolom, koja je vodila zabeleške o svojim putovanjima, odsedanjima u hotelima, te osobe koja je govorila da ne treba izmišljati već zapravo pisati onako kao što jeste. I znala sam da je bitno to što su im u Vinkovcima, kad su se selili iz Beograda za Pulu, obili vagon, i ukrali stvari. Majka je najviše žalila za njenim uspomenama, za kutijom i sveskom. I kao što to obično vešto život uradi, kada je osoba koja je zapisivala sve što joj se dešavalo, izgubila to gde je zapisivala, nije bilo više načina da se tačno seti svih pojedinosti, pogotovu ne pred kraj života, jer tad je već demencija gospodarila njome. Ovde sam se zamislila. Da li je to Velikić želeo da kaže da je uzaludno da navodimo tačno svaku pojedinost iz našeg života, da se držimo svih činjenica, kada zapravo ono što možda i više čini jedan život jeste ono što ostane oblikovano u sećanju, zapamćeno i prepričano, možda i pogrešno? Kao što ja nisam uspela da se nakon prvog čitanja setim svih pojedinosti koje su mi bile potrebne za ovu recenziju, već je ostao samo jedan dominantan osećaj o knjizi, nekoliko dominantnih misli, tako i svaki čovek, pored onog činjenicama zapisanog života, kroz nekoliko godina, dana, sati, ima jedan drugi život zasnovan na tom. Jer naša mašta, sklop naše ličnosti idu zajedno sa onim što je bilo istina u trenutku kad se dogilo.
Jedna od osnovnih niti romana je vreme. Nije samo ono dato u mozaičkoj strukturi, svaka priča ovog romana je jedan oblik slagalice. Ali, vreme je opisano sjajno. Njegov protok i njegov uticaj. Vraća nas pisac, iz stranice u stranicu, na dečačke godine u Puli, na sadašnji trenutak pisanja u Budimpešti, na majku u stračkom domu. I kao što svaki grad, hotel, svaka plaža, gde se odvija roman ima svoje vreme dešavanja, tako to vreme i mesto imaju svoju priču. Iskrsavaju pred nama majčine priče o Lizeti, o Hiterovima. Zatim junakove priče o njima koje upotpunjuju slagalicu, one čine roman unutar romana. Kao što je junak na tragu rekonstrukcije života svoje majke, tako je i majka čitavog života povezivala tih nekoliko ljudi oko sebe. Tražila im mesto. O Hiterovima su se ispredale legende. Sam junak-pisac u jednom trenutku dolazi do podataka koji dokumentuju život ove porodice tužne sudbine. Pitanje izvan ove knjige jeste šta je od toga istina. Majčina priča, priča lokalaca, arhivska građa? Ali, Velikić apsolutno nepogrešivo nalazi prostor u kom se sabiraju sva znanja, i u kom istina vredi isto koliko i laž – to je književno delo, on smešta Hiterove rame uz rame sa svojom porodičnom pričom, jer šta je život jedne porodice do priča za vreme porodičnih ručkova, do onih priča izgovorenih u pola glasa pred decom.
Nije samo majka umetnica u ovom delu. Nasuprot njenom realizmu (bar realizmu u koji je ona verovala) stoji Lizete, Solunka koja je našem junaku-pripovedaču-piscu bila onaj drugi teg na vagi. Pričala je o Solunu, njenom Solunu koji je izgoreo u požaru i koji više ne postoji. Nigde, sem u njenoj priči. Majka je smatrala da je Lizetin život sam dovoljan da bude jedno književno delo. A dok god ona živi, kroz priču romana „Islednik“ živeće i njen Solun, izmaštan ili ne.
Junak je krenuo da piše roman jer je majka umrla. Napisao je priču o jednom životu, koji je otvorio još mnoga polja. Jer nije ovo samo priča o jednoj porodici. Ovo je priča koja u sebi, nenametljivo, a bitno, neosuđujuće, a opet tegobno govori o propasti Jugoslavije. Neverovatnim rečenicama, u samo nekoliko opisanih junaka, i zaista kroz ugao desetogodišnjaka, piše Velikić o propasti Jugoslavije, od njenog nastanka posle Drugog svetskog rata, do trenutka dok nisu dobili obaveštenje da neko živi sada u njihovoj vikendici ’92-93. Ali, kao što se podvlači na više mesta u ovoj knjizi, sve ima svoje mesto, te junak iz iste te Pule, nesuđene Rijeke i Rovinja sklapa svoj i majčin život. Ide tragovima svoje prošlosti, gazi istim ulicama kojima je gazio pre nekoliko decenija, i objašnjava nam da jedino što se nastavlja na ovom svetu jeste život.
Kao što je nekada maštao o tom preseljenju u Rijeku, koje se nije desilo jer majka nije baš volela promene, tako sada, iz pozicije dvehiljaditih piše roman o onom životu koji se u stvari dešavao dok je on želeo da bude negde drugde. I to su ta opšteljudska prokletstva – potrebe da sve bude drugačije, a opet, da se ne izdvaja. Jer naš junak se stideo majke koja je glasno komentarisala ljude koji bacaju ostatke hrane, semenki, sokova u bioskopu, brecala se na divljaštvo na plažama, i tek iz sigurne udaljenosti starijeg čoveka, junak vidi koliko je majka bila u pravu. Ti neosetljivi, uskogrudi ljudi koji žive samo za trenutak, sada vladaju svetom. I postoje neka divlja, prilično primitivna pravila. Ovo me je podstaklo na razmišljanje koliko smo svi, dok smo bili mlađi, želeli da naši roditelji ne odudaraju od roditelja naših vršnjaka, a sad cenimo svaku reč koju su izgovorili i koja je drugačija od onih koje su bile govorene ostaloj deci.
U ovom mozaičkom romanu, tako precizno napisanom, čitalac neće moći ni na trenutak da skrene misli sa onog što pisac opisuje. Junaci su opisani jednom, dvema, trima sjanim rečenicama, i ostaju vam urazani kao oči nekog portreta. Velikić je krenuo tragom života svoje majke a došao je do rekonstrukcije lokalnih mitova, rekonstrukcije jedne države, i obajsnio čitaocima da su bitni, jer svaki život ima svoje mesto.
O ovoj knjizi bih mogla još mnogo da pišem. Postoji još nebrojeno slojeva i motiva. “Islednik” je inteligentno delo napisano majstorski.
Autor: Ljiljana D. Ćuk
Izvor: CitajMe.com
“Islednika” sam pročitala dva puta. Prvi put letos, drugi put sada, kad sam odlučila da pišem recenziju. Razmišljala sam da mi je krivo što nisam negde zapisivala te pojedinosti romana – imena likova, mesta radnje, baš taj hronološki momenat, da li je junak prvo živeo u Puli ili na Novom Beogradu, gde ono nisu kupili kuću…
Već posle desetak pročitanih stranica u ponovnom čitanju, shvatila sam da mi je ono prvo čitanje romana ostavilo samo nekoliko tragova koje je Velikić posejao u ovom sjajnom delu. Znala sam da je odnos narator-junak potpuno specifičan, da je pripovedač istovremeno i pisac, možda, možda jeste ovaj roman ispovest, i nije nikakva novina da književnost druge polovine dvadesetog a posebno dvadesetprvog veka ruši granicu između memoara i romana, između ličnog i izmaštanog, i sve se stapa u jednog, uglavnom bezimenog junaka koji postaje piščev alter-ego. Međutim, potkrala mi se finesa. Kao što junaka majka optužuje da u svojim romanima izmišlja, i da ona ne prepoznaje ljude o kojima on piše, tako i ovaj postupak, naizgled ispovednog romana može biti fikcija. Velikićev junak ne mora biti on sam, niti sam Velikić mora biti sopstveni junak. Ima taj sjajni deo romana, kojeg se sećam još iz prvog čitanja, koji govori o tome kako je samom sebi treće lice. Jer pisac, onaj koji rečima oživljava delove sebe koji na papiru postaju neko drugi, sa strane posmatra sad stvari iz sebe. Ni na jedan trenutak u romanu ne može da se oseti trunka patetike ili nekog pesničkog zaplakivanja nad sopstvenim životom. Majstorski Velikić piše, objektivno o jednom subjektivnom svetu.
Nije samo ta pozicija narator-junak-pisac izvanredna u ovom delu. Pre nego što sam opet uzela roman u ruke, sećala sam se da junak romana, nakon majčine smrti, zapravo rekonstruiše njen život. I ostala mi je ta figura Majke, žene koja je želela da ceo život drži pod kontrolom, koja je vodila zabeleške o svojim putovanjima, odsedanjima u hotelima, te osobe koja je govorila da ne treba izmišljati već zapravo pisati onako kao što jeste. I znala sam da je bitno to što su im u Vinkovcima, kad su se selili iz Beograda za Pulu, obili vagon, i ukrali stvari. Majka je najviše žalila za njenim uspomenama, za kutijom i sveskom. I kao što to obično vešto život uradi, kada je osoba koja je zapisivala sve što joj se dešavalo, izgubila to gde je zapisivala, nije bilo više načina da se tačno seti svih pojedinosti, pogotovu ne pred kraj života, jer tad je već demencija gospodarila njome. Ovde sam se zamislila. Da li je to Velikić želeo da kaže da je uzaludno da navodimo tačno svaku pojedinost iz našeg života, da se držimo svih činjenica, kada zapravo ono što možda i više čini jedan život jeste ono što ostane oblikovano u sećanju, zapamćeno i prepričano, možda i pogrešno? Kao što ja nisam uspela da se nakon prvog čitanja setim svih pojedinosti koje su mi bile potrebne za ovu recenziju, već je ostao samo jedan dominantan osećaj o knjizi, nekoliko dominantnih misli, tako i svaki čovek, pored onog činjenicama zapisanog života, kroz nekoliko godina, dana, sati, ima jedan drugi život zasnovan na tom. Jer naša mašta, sklop naše ličnosti idu zajedno sa onim što je bilo istina u trenutku kad se dogilo.
Jedna od osnovnih niti romana je vreme. Nije samo ono dato u mozaičkoj strukturi, svaka priča ovog romana je jedan oblik slagalice. Ali, vreme je opisano sjajno. Njegov protok i njegov uticaj. Vraća nas pisac, iz stranice u stranicu, na dečačke godine u Puli, na sadašnji trenutak pisanja u Budimpešti, na majku u stračkom domu. I kao što svaki grad, hotel, svaka plaža, gde se odvija roman ima svoje vreme dešavanja, tako to vreme i mesto imaju svoju priču. Iskrsavaju pred nama majčine priče o Lizeti, o Hiterovima. Zatim junakove priče o njima koje upotpunjuju slagalicu, one čine roman unutar romana. Kao što je junak na tragu rekonstrukcije života svoje majke, tako je i majka čitavog života povezivala tih nekoliko ljudi oko sebe. Tražila im mesto. O Hiterovima su se ispredale legende. Sam junak-pisac u jednom trenutku dolazi do podataka koji dokumentuju život ove porodice tužne sudbine. Pitanje izvan ove knjige jeste šta je od toga istina. Majčina priča, priča lokalaca, arhivska građa? Ali, Velikić apsolutno nepogrešivo nalazi prostor u kom se sabiraju sva znanja, i u kom istina vredi isto koliko i laž – to je književno delo, on smešta Hiterove rame uz rame sa svojom porodičnom pričom, jer šta je život jedne porodice do priča za vreme porodičnih ručkova, do onih priča izgovorenih u pola glasa pred decom.
Nije samo majka umetnica u ovom delu. Nasuprot njenom realizmu (bar realizmu u koji je ona verovala) stoji Lizete, Solunka koja je našem junaku-pripovedaču-piscu bila onaj drugi teg na vagi. Pričala je o Solunu, njenom Solunu koji je izgoreo u požaru i koji više ne postoji. Nigde, sem u njenoj priči. Majka je smatrala da je Lizetin život sam dovoljan da bude jedno književno delo. A dok god ona živi, kroz priču romana „Islednik“ živeće i njen Solun, izmaštan ili ne.
Junak je krenuo da piše roman jer je majka umrla. Napisao je priču o jednom životu, koji je otvorio još mnoga polja. Jer nije ovo samo priča o jednoj porodici. Ovo je priča koja u sebi, nenametljivo, a bitno, neosuđujuće, a opet tegobno govori o propasti Jugoslavije. Neverovatnim rečenicama, u samo nekoliko opisanih junaka, i zaista kroz ugao desetogodišnjaka, piše Velikić o propasti Jugoslavije, od njenog nastanka posle Drugog svetskog rata, do trenutka dok nisu dobili obaveštenje da neko živi sada u njihovoj vikendici ’92-93. Ali, kao što se podvlači na više mesta u ovoj knjizi, sve ima svoje mesto, te junak iz iste te Pule, nesuđene Rijeke i Rovinja sklapa svoj i majčin život. Ide tragovima svoje prošlosti, gazi istim ulicama kojima je gazio pre nekoliko decenija, i objašnjava nam da jedino što se nastavlja na ovom svetu jeste život.
Kao što je nekada maštao o tom preseljenju u Rijeku, koje se nije desilo jer majka nije baš volela promene, tako sada, iz pozicije dvehiljaditih piše roman o onom životu koji se u stvari dešavao dok je on želeo da bude negde drugde. I to su ta opšteljudska prokletstva – potrebe da sve bude drugačije, a opet, da se ne izdvaja. Jer naš junak se stideo majke koja je glasno komentarisala ljude koji bacaju ostatke hrane, semenki, sokova u bioskopu, brecala se na divljaštvo na plažama, i tek iz sigurne udaljenosti starijeg čoveka, junak vidi koliko je majka bila u pravu. Ti neosetljivi, uskogrudi ljudi koji žive samo za trenutak, sada vladaju svetom. I postoje neka divlja, prilično primitivna pravila. Ovo me je podstaklo na razmišljanje koliko smo svi, dok smo bili mlađi, želeli da naši roditelji ne odudaraju od roditelja naših vršnjaka, a sad cenimo svaku reč koju su izgovorili i koja je drugačija od onih koje su bile govorene ostaloj deci.
U ovom mozaičkom romanu, tako precizno napisanom, čitalac neće moći ni na trenutak da skrene misli sa onog što pisac opisuje. Junaci su opisani jednom, dvema, trima sjanim rečenicama, i ostaju vam urazani kao oči nekog portreta. Velikić je krenuo tragom života svoje majke a došao je do rekonstrukcije lokalnih mitova, rekonstrukcije jedne države, i obajsnio čitaocima da su bitni, jer svaki život ima svoje mesto.
O ovoj knjizi bih mogla još mnogo da pišem. Postoji još nebrojeno slojeva i motiva. “Islednik” je inteligentno delo napisano majstorski.
Autor: Ljiljana D. Ćuk
Izvor: CitajMe.com
Autor: Dragan Velikić
