Iz beležnice Lutajućeg Bokelja
(Nikola Malović: Prugastoplave storije, Laguna, Beograd, 2010)
Romanom Lutajući Bokelj koji originalnom obradom prepoznatljive teme odisejevskog lutanja i morsko-obalskih, bokokotorskih priključenija, pretočenih u 24 poglavlja, zavodljivošću stila, kitnjastim i bogatim rečenicama – miksovima lokalnog govora, žargona, anglicizama i arhaizama – uspeva da održi čitalačku pažnju do samog kraja, Nikola Malović postao je značajni protagonista savremene srpske i srpsko-crnogorske (ako to ne zvuči kao oksimoron) književne pozornice. Međutim, autor ovog hvaljenog i nagrađivanog romana nije imao lak zadatak kada je pisao Prugastoplave storije, koje su važan ispit njegove spisateljske zrelosti i test umešnosti. Ostajući dosledan primorskom, uglavnom bokeljskom hronotopu, šokantnosti prizora, leksičkom bogatstvu i fi ligranskoj brizi za gotovo svaku napisanu reč, Malović je sa lakoćom prevalio žanrovske granice, zgušnjavajući pripovedanje koje se u Storijama, kao i u Bokelju, odvija u prvom ili trećem licu.
Knjiga broji dvanaest pripovedaka, sadržajem određenih kao „bele“ i „plave“ storije, tematski i kompoziciono neujednačenih – od parabola i antiutopija do nešto realističnijih. No, ova je granica nestabilna i uglavnom se lako prelazi, pa se stiče utisak simultanog praćenja fantazije i stvarnosti, isprepletenih do neprepoznavanja.
Na početku prve, „bele“ storije Demokrasi, čitamo: „Načuo sam nešto o tome u gradu, ali informaciji isprva nisam pridavao značaja. Govorkalo se i na poslu da je demokratija u zadnje vrijeme napredovala, i da se, dok traju borbe na istočnim frontovima, uzdigla na viši nivo.“ Uvodeći, dakle, čitaoca u priču in medias res, pisac gotovo odmah počinje sa ironizovanjem sopstvenog iskaza, stvarajući jedan vid autodemantija, dvostruke perspektive, double coding-a kojem će ostati veran do kraja knjige. U čemu se ogleda demokratija? U tome da svaka osoba na svetu, rob novog poretka, ima pravo na usluge private dancer-a, na svog klona kome lično osmišljava život i aktivnosti i formuliše usluge koje od njega očekuje. Naravno, pitanje robovlasništva time se usložnjava: „slugin sluga“ može biti isključen, perforiran, kao i svaka roba, kao, uostalom, i svaka sloboda, na koju se junak poziva. I dok mu se žena, dobrano u depresiji, baca sa sprata, bilo kakva humana reakcija izostaje, jedno telo zamenjuje se drugim, unapred okvalifi kovanim kao „skot“. „Bela“ je i priča ani musmah meuniversitet olbrajt, čiji junak-narator studira i usavršava tatoo veštinu crtajući po svom telu, tj. polnim organima, nestabilne političke prilike – atentate, ratove i dr. Bizarni, ali u isti mah i krajnje provokativni crteži, izvajani bolom i odlučnošću, jednim vidom fanatizma koji naslućujemo u imenima protagonista, nisu samo omaž body art-a koji je bio prisutan na neoavangardnoj umetničkoj sceni diljem sveta sedamdesetih godina minulog stoleća – oni su u isti mah i političko ovaploćenje same umetnosti, koja širi svoje polje uticaja i moći kreirajući sve nove i nove generacije posvećenika-žrtava, u isti mah osvajajući nove teritorije, ali i ukidajući umetničku slobodu. Usled potrebe da se odgovori na zahteve strogih moćnih predavača, umetnik nastoji jedino da se što bolje pozicionira u društvu. Među najostvarenije, najmračnije i najpesimističnije priče u zbirci ubraja se Čarobni štapić. Nimbus 2012. Soul, koja, posredstvom glavnog junaka koji priča, uvodi motiv gej prostitucije, ali je šire, tematski, fokusirana na ispitivanje granica manipulacije. Sa elementima fantastike, pri čemu čudo tehnike XX veka, mobilni telefon, postaje gotovo magična sprava sposobna da prodire u misli drugih ljudi, ova storija, poput već oprobanih recepata emisija koje nam serviraju sa malih ekrana, govori o narušavanju intime malih ljudi koji se navode na najgnusnije radnje, tretirani kao predmeti za jednokratnu upotrebu. Rekviziti moći predstavljani su u najvišim tehnološkim dostignućima, čiju izvesnost čitalac sa nelagodom naslućuje.
Tri „bele“ storije od ukupno šest događaju se u Kotorskom zalivu. Pripovetka U starom Rozopeku, primitivnim diskursom, pričom o svedenosti plemenskih obaveza na jednake časti i strogom ustrojstvu, odaje paraboličan karakter, pri čemu se pojedinac, narator, suprotstavlja kolektivu i njegovim pravilima. Od početne pozicije, oličene rečenicom: „Jedan sam od onih koji su odmalena znali da će postati ime“, pa sve do potajne žudnje za ženom, koja će se, po vertikalnoj tradiciji, „saviti do zemlje“, odvija se radnja koja sugeriše da je život opervažen determinizmom. U priči O. od bezbroj mogućnosti da se predstavi preljubnički čin jedne bezimene žene (znamo samo njen inicijal, O.), Malović bira niz boja, opisa, simbola, smeštajući događaj na samu obalu mora, montirajući pitoreskne detalje sa lokalnom, primorskom atmosferom, vrhunski predočenoj obiljem dijalektoloških rešenja. Dok je prvi deo priče u znaku nasilnog pokušaja meštana Prčnja da u O. vide preljubnicu i bludnicu, drugi deo je u isti mah i demanti i potvrda njihovih sumnji. Rijaliti koji se s početka odvija daleko od očiju javnosti ovog mesta, postaje polako javnom tajnom, a susret sa piscem kao iskustvo „skuplje vijeka“, događaj je koji će trajno obeležiti život glavne junakinje. Kao i u Lutajućem Bokelju, pisac je mogućna projekcija Milorada Pavića, na tragu čijeg je kitnjastog i precioznog stila i rečeničnog perfekcionizma Malović utemeljio književni izraz. U isti mah i aktuelan i univerzalan, pisac Storija je intrigantnošću radnje, smelom političkom provokativnošću i jezičkom bravuroznošću „belih“ storija nagovestio mogućnost da implicitnim parodijskim tretmanom čak i nadmaši Pavićev izvornik.
www.kotor.com je središnja „bela“ storija i jedna od najostvarenijih u inače odlično ukomponovanoj knjizi. Od parabolične slike, mestimice prožete realističkim detaljima koji pre svega potiču od opisa Kotora i njegovih žitelja (naročito junaka u malim sredinama), sve više se daje zamajac antiutopiji, zasnovanoj na očiglednoj propasti grada pošto u njega uplovi brod, u praskozorje rata koji se „osjećao kao na suncu ostavljena riba“. Grad se naočigled naratora, vlasnika uglednog restorana, menja iz dana u dan. Propast je iskazana nizom gradirajućih slika; od javnih žena, koje dolaze na obalu, preko nehigijenskih uslova koji vladaju u gradu (nesnosan smrad), do ekološke katastrofe (pomor riba, bolest, patnja i smrt ljudi). Preko noći ljudi svlače stara lica i stavljaju nova, što je prilika da se razvije kvazidemokratija, tj. sve ono što se pod njenim imenom pogrešno podrazumeva. Onemoćao da govori, konačno, da odgovori na provokativna pitanja novinara o ljudskim pravima, javno osramoćen i vezan na trgu, narator se glasom bokeljskog radio-dramaturga, odjavljuje u sumornoj atmosferi.
„Plave“ storije otvara travestija Bajka o ribaru čija se radnja dešava u Kotorskom zalivu. Glavni junak, ribar Petar, u isti mah je i zaštitnik morske flore i faune, njen neodvojivi deo i njen simbol. Njegova smrt je pesimistička vizija praznog mora, odumiranje tradicije i zamena oblika života veštačkom tvorevinom: bolan jaz između prirode i novog poretka odražava se na vesceli živi svet koji se, u većoj ili manjoj meri, pod plaštom demokratije, umeća, hiperrazvoja tehnologije uvlači u ljudske živote menjajući ih do neprepoznavanja.
Dehumanizacija društva, otuđenje i priznanje poraza, koji se, dalje, reflektuje i na odnose sa drugim ljudima, pa i onima najbližima, tema je priče Slika u ulju, koja, iako smeštena u Kotoru, može da se dogodi bilo gde na planeti. Iz perspektive Olivere, Zrenjaninke koja se obrela u Herceg-Novom kako bi primila nagradu za najbolju SMS priču, protagonistkinje storije Rečenica s maslinom, Bokokotorski zaliv je mesto uživanja, gotovo izmaštani prostor. Žena je opipala koliko je želim govori o životu prezauzetog japija, te danku koji njegove poslovne obaveze uzimaju njegovom privatnom, pa i seksualnom životu. Naslućeni koitus na kraju, baš kao i u Božićnoj priči, mogućna je relativizacija zla nataloženog u „belim“ storijama, nagoveštaj da se spas pronalazi u zagrljaju i bliskosti sa drugim ljudima. Kada se uporedi sa Demokrasima, ova priča deluje gotovo prenaglašeno humano. U optimistične vizije ubraja se i plava storija Kornelija, sa slikom virtuelne ljubavi, koja, premda s početka problematizuje on line vezu, njenu iskrenost i spremnost da se igra otvorenih karata, na kraju ipak završava vedrom atmosferom prevazilaženja konflikta i sumnje.
Dosta se polemisalo oko teme hrišćanstva u romanu Lutajući Bokelj; sama činjenica da se Prugastoplave storije završavaju Božićnom pričom mogla bi tezi o propagiranju pravoslavlja biti vetar u jedra: no, ipak, ostaje neizvesno, nije li priča u znaku slavlja zbog bezazlenog otkrića retke vrste školjke, te se tako jedan svakidašnji događaj pretpostavlja neverovatnim, fantastičnim priključenijima koja u sebi nose negativan naboj i uglavnom deluju destruktivno na ljudsku psihu.
Ubedljiva je i zanosna piščeva briga za knjigu kao celinu koja nije uvek prisutna kod autora zbirki priča, kao i kontrapunktalna kompozicija gde na pesimizam „belih“ odgovara izvesna vedrina „plavih“ pruga. Bolji kada je jedak i ciničan, sa osmehom satirika i britkom rečitošću glasnika apokalipse, a nešto manje ubedljiv u blagim i toplim zalivskim pričama, koje pokatkad ne poseduju više od šarma agenata turističkih agencija, Malović je uspeo da većinu storija nadahne novom energijom, koja se pre svega zasniva na provokativnosti, na ubedljivoj obradi nekih od savremenih društvenih opsesija, složenih međuljudskih odnosa u vremenu tranzicije i kapitalizacije svega postojećeg. Kada se u obzir uzme i činjenica da u srpskoj književnosti roman kao žanr suvereno vlada niz godina, postaje jasno da je, pored Priče o malaksalosti Lasla Blaškovića, Malovićeva knjiga reanimirajući poljubac prošlogodišnjem životu srpske pripovetke.
Izvor: Polja
Autor: Dragana Beleslijin
Romanom Lutajući Bokelj koji originalnom obradom prepoznatljive teme odisejevskog lutanja i morsko-obalskih, bokokotorskih priključenija, pretočenih u 24 poglavlja, zavodljivošću stila, kitnjastim i bogatim rečenicama – miksovima lokalnog govora, žargona, anglicizama i arhaizama – uspeva da održi čitalačku pažnju do samog kraja, Nikola Malović postao je značajni protagonista savremene srpske i srpsko-crnogorske (ako to ne zvuči kao oksimoron) književne pozornice. Međutim, autor ovog hvaljenog i nagrađivanog romana nije imao lak zadatak kada je pisao Prugastoplave storije, koje su važan ispit njegove spisateljske zrelosti i test umešnosti. Ostajući dosledan primorskom, uglavnom bokeljskom hronotopu, šokantnosti prizora, leksičkom bogatstvu i fi ligranskoj brizi za gotovo svaku napisanu reč, Malović je sa lakoćom prevalio žanrovske granice, zgušnjavajući pripovedanje koje se u Storijama, kao i u Bokelju, odvija u prvom ili trećem licu.
Knjiga broji dvanaest pripovedaka, sadržajem određenih kao „bele“ i „plave“ storije, tematski i kompoziciono neujednačenih – od parabola i antiutopija do nešto realističnijih. No, ova je granica nestabilna i uglavnom se lako prelazi, pa se stiče utisak simultanog praćenja fantazije i stvarnosti, isprepletenih do neprepoznavanja.
Na početku prve, „bele“ storije Demokrasi, čitamo: „Načuo sam nešto o tome u gradu, ali informaciji isprva nisam pridavao značaja. Govorkalo se i na poslu da je demokratija u zadnje vrijeme napredovala, i da se, dok traju borbe na istočnim frontovima, uzdigla na viši nivo.“ Uvodeći, dakle, čitaoca u priču in medias res, pisac gotovo odmah počinje sa ironizovanjem sopstvenog iskaza, stvarajući jedan vid autodemantija, dvostruke perspektive, double coding-a kojem će ostati veran do kraja knjige. U čemu se ogleda demokratija? U tome da svaka osoba na svetu, rob novog poretka, ima pravo na usluge private dancer-a, na svog klona kome lično osmišljava život i aktivnosti i formuliše usluge koje od njega očekuje. Naravno, pitanje robovlasništva time se usložnjava: „slugin sluga“ može biti isključen, perforiran, kao i svaka roba, kao, uostalom, i svaka sloboda, na koju se junak poziva. I dok mu se žena, dobrano u depresiji, baca sa sprata, bilo kakva humana reakcija izostaje, jedno telo zamenjuje se drugim, unapred okvalifi kovanim kao „skot“. „Bela“ je i priča ani musmah meuniversitet olbrajt, čiji junak-narator studira i usavršava tatoo veštinu crtajući po svom telu, tj. polnim organima, nestabilne političke prilike – atentate, ratove i dr. Bizarni, ali u isti mah i krajnje provokativni crteži, izvajani bolom i odlučnošću, jednim vidom fanatizma koji naslućujemo u imenima protagonista, nisu samo omaž body art-a koji je bio prisutan na neoavangardnoj umetničkoj sceni diljem sveta sedamdesetih godina minulog stoleća – oni su u isti mah i političko ovaploćenje same umetnosti, koja širi svoje polje uticaja i moći kreirajući sve nove i nove generacije posvećenika-žrtava, u isti mah osvajajući nove teritorije, ali i ukidajući umetničku slobodu. Usled potrebe da se odgovori na zahteve strogih moćnih predavača, umetnik nastoji jedino da se što bolje pozicionira u društvu. Među najostvarenije, najmračnije i najpesimističnije priče u zbirci ubraja se Čarobni štapić. Nimbus 2012. Soul, koja, posredstvom glavnog junaka koji priča, uvodi motiv gej prostitucije, ali je šire, tematski, fokusirana na ispitivanje granica manipulacije. Sa elementima fantastike, pri čemu čudo tehnike XX veka, mobilni telefon, postaje gotovo magična sprava sposobna da prodire u misli drugih ljudi, ova storija, poput već oprobanih recepata emisija koje nam serviraju sa malih ekrana, govori o narušavanju intime malih ljudi koji se navode na najgnusnije radnje, tretirani kao predmeti za jednokratnu upotrebu. Rekviziti moći predstavljani su u najvišim tehnološkim dostignućima, čiju izvesnost čitalac sa nelagodom naslućuje.
Tri „bele“ storije od ukupno šest događaju se u Kotorskom zalivu. Pripovetka U starom Rozopeku, primitivnim diskursom, pričom o svedenosti plemenskih obaveza na jednake časti i strogom ustrojstvu, odaje paraboličan karakter, pri čemu se pojedinac, narator, suprotstavlja kolektivu i njegovim pravilima. Od početne pozicije, oličene rečenicom: „Jedan sam od onih koji su odmalena znali da će postati ime“, pa sve do potajne žudnje za ženom, koja će se, po vertikalnoj tradiciji, „saviti do zemlje“, odvija se radnja koja sugeriše da je život opervažen determinizmom. U priči O. od bezbroj mogućnosti da se predstavi preljubnički čin jedne bezimene žene (znamo samo njen inicijal, O.), Malović bira niz boja, opisa, simbola, smeštajući događaj na samu obalu mora, montirajući pitoreskne detalje sa lokalnom, primorskom atmosferom, vrhunski predočenoj obiljem dijalektoloških rešenja. Dok je prvi deo priče u znaku nasilnog pokušaja meštana Prčnja da u O. vide preljubnicu i bludnicu, drugi deo je u isti mah i demanti i potvrda njihovih sumnji. Rijaliti koji se s početka odvija daleko od očiju javnosti ovog mesta, postaje polako javnom tajnom, a susret sa piscem kao iskustvo „skuplje vijeka“, događaj je koji će trajno obeležiti život glavne junakinje. Kao i u Lutajućem Bokelju, pisac je mogućna projekcija Milorada Pavića, na tragu čijeg je kitnjastog i precioznog stila i rečeničnog perfekcionizma Malović utemeljio književni izraz. U isti mah i aktuelan i univerzalan, pisac Storija je intrigantnošću radnje, smelom političkom provokativnošću i jezičkom bravuroznošću „belih“ storija nagovestio mogućnost da implicitnim parodijskim tretmanom čak i nadmaši Pavićev izvornik.
www.kotor.com je središnja „bela“ storija i jedna od najostvarenijih u inače odlično ukomponovanoj knjizi. Od parabolične slike, mestimice prožete realističkim detaljima koji pre svega potiču od opisa Kotora i njegovih žitelja (naročito junaka u malim sredinama), sve više se daje zamajac antiutopiji, zasnovanoj na očiglednoj propasti grada pošto u njega uplovi brod, u praskozorje rata koji se „osjećao kao na suncu ostavljena riba“. Grad se naočigled naratora, vlasnika uglednog restorana, menja iz dana u dan. Propast je iskazana nizom gradirajućih slika; od javnih žena, koje dolaze na obalu, preko nehigijenskih uslova koji vladaju u gradu (nesnosan smrad), do ekološke katastrofe (pomor riba, bolest, patnja i smrt ljudi). Preko noći ljudi svlače stara lica i stavljaju nova, što je prilika da se razvije kvazidemokratija, tj. sve ono što se pod njenim imenom pogrešno podrazumeva. Onemoćao da govori, konačno, da odgovori na provokativna pitanja novinara o ljudskim pravima, javno osramoćen i vezan na trgu, narator se glasom bokeljskog radio-dramaturga, odjavljuje u sumornoj atmosferi.
„Plave“ storije otvara travestija Bajka o ribaru čija se radnja dešava u Kotorskom zalivu. Glavni junak, ribar Petar, u isti mah je i zaštitnik morske flore i faune, njen neodvojivi deo i njen simbol. Njegova smrt je pesimistička vizija praznog mora, odumiranje tradicije i zamena oblika života veštačkom tvorevinom: bolan jaz između prirode i novog poretka odražava se na vesceli živi svet koji se, u većoj ili manjoj meri, pod plaštom demokratije, umeća, hiperrazvoja tehnologije uvlači u ljudske živote menjajući ih do neprepoznavanja.
Dehumanizacija društva, otuđenje i priznanje poraza, koji se, dalje, reflektuje i na odnose sa drugim ljudima, pa i onima najbližima, tema je priče Slika u ulju, koja, iako smeštena u Kotoru, može da se dogodi bilo gde na planeti. Iz perspektive Olivere, Zrenjaninke koja se obrela u Herceg-Novom kako bi primila nagradu za najbolju SMS priču, protagonistkinje storije Rečenica s maslinom, Bokokotorski zaliv je mesto uživanja, gotovo izmaštani prostor. Žena je opipala koliko je želim govori o životu prezauzetog japija, te danku koji njegove poslovne obaveze uzimaju njegovom privatnom, pa i seksualnom životu. Naslućeni koitus na kraju, baš kao i u Božićnoj priči, mogućna je relativizacija zla nataloženog u „belim“ storijama, nagoveštaj da se spas pronalazi u zagrljaju i bliskosti sa drugim ljudima. Kada se uporedi sa Demokrasima, ova priča deluje gotovo prenaglašeno humano. U optimistične vizije ubraja se i plava storija Kornelija, sa slikom virtuelne ljubavi, koja, premda s početka problematizuje on line vezu, njenu iskrenost i spremnost da se igra otvorenih karata, na kraju ipak završava vedrom atmosferom prevazilaženja konflikta i sumnje.
Dosta se polemisalo oko teme hrišćanstva u romanu Lutajući Bokelj; sama činjenica da se Prugastoplave storije završavaju Božićnom pričom mogla bi tezi o propagiranju pravoslavlja biti vetar u jedra: no, ipak, ostaje neizvesno, nije li priča u znaku slavlja zbog bezazlenog otkrića retke vrste školjke, te se tako jedan svakidašnji događaj pretpostavlja neverovatnim, fantastičnim priključenijima koja u sebi nose negativan naboj i uglavnom deluju destruktivno na ljudsku psihu.
Ubedljiva je i zanosna piščeva briga za knjigu kao celinu koja nije uvek prisutna kod autora zbirki priča, kao i kontrapunktalna kompozicija gde na pesimizam „belih“ odgovara izvesna vedrina „plavih“ pruga. Bolji kada je jedak i ciničan, sa osmehom satirika i britkom rečitošću glasnika apokalipse, a nešto manje ubedljiv u blagim i toplim zalivskim pričama, koje pokatkad ne poseduju više od šarma agenata turističkih agencija, Malović je uspeo da većinu storija nadahne novom energijom, koja se pre svega zasniva na provokativnosti, na ubedljivoj obradi nekih od savremenih društvenih opsesija, složenih međuljudskih odnosa u vremenu tranzicije i kapitalizacije svega postojećeg. Kada se u obzir uzme i činjenica da u srpskoj književnosti roman kao žanr suvereno vlada niz godina, postaje jasno da je, pored Priče o malaksalosti Lasla Blaškovića, Malovićeva knjiga reanimirajući poljubac prošlogodišnjem životu srpske pripovetke.
Izvor: Polja
Autor: Dragana Beleslijin
Autor: Nikola Malović
