Ako sudbinom nazivamo delovanje nesvesnih sadržaja psihe, nemogućnost da osvestimo i stavimo pod kontrolu ono skriveno što upravlja našim životom, onda je primer nemoći da se „sudbina uzme u svoje ruke“ život junakinje Marte iz romana „Bomboni od meda“ savremene književnice Milane Vlaović, koja ispisuje svojevrsnu istoriju jednog podneblja i teškog ratnog i poratnog vremena. Autorka je prepoznala i posebnim pripovednim glasom osmislila moćnu temu fatalnosti koju neka žena nosi u sebi, privlačeći zlu sreću i muškarce, s početka očarane, a potom pristale da joj na sve načine naude. Nagli životni obrti, od prividnog skoka do katastrofalnog pada, od milosti da te život izdigne van očekivanog a zatim bezdušno baci na dno, prevrat sa antički tragičkim elementima neumitnog u osnovi su ovog romana sa ženskim snom o „slatkom životu“, gde dolče vita medenih bombona zadobija gorak ukus pelina sa dalmatinskog krša.

Rođena u seocetu na Visu, među ćutljivim i nepoverljivim ostrvljanima, koje je genijalno opisao Simo Matavulj, Marta ruši uobičajena očekivanja kada su žene u pitanju: da bude dobra domaćica, supruga i majka, da redovno ide u crkvu i da u eventualnom udovištvu za mužem nosi crninu do kraja života. Ona se olako udaje za žandarma Vjeku, odbacujući mladalačku ljubav koja joj ne imponuje, jer je meštanin Luka sve ono od čega Marta želi da pobegne. Sa naočitim mužem odlazi u grad, verujući da su za sreću žene odgovorni muškarci (oni moćni, u uniformama) i da smer kojim se oni kreću određuje smisao ženinog života.

Odsustvovanjem muža koji je u potpunosti razočarao, medena slatkoća privlačnog omamljujućeg života sa italijanskim oficirom zavodnikom, zatim majorom- partizanskim oslobodiocem, slabost ka uniformisanim licima, njen ćorsokak sa muškarcima izraženih persona iza kojih se kriju slabići i emotivni invalidi, pretvara se u tragičan usud, gubitak priželjkivane bračne ljubavi i materinstva, koje izlazi iz klišea majčinske vezanosti i požrtvovanosti. Marta ostavlja sina u nameri da ga preuzme kad joj se „život sredi“, ali ga gubi zauvek. Nije u stanju da hoda ukorak sa onima koje voli, niti je svesna da svako zaostajanje ili preticanje na tom putu nagoveštavaju veliki gubitak.

Lik Marte, koji do poslednje stranice nosi romanom čitaočevu pomnu pažnju, dočarava ženu s margine, koja poseduje dramatično privlačnu mešavinu krajnosti, a provincijalna atmosfera sa fenomenom „zaleđenosti“ i kompleksima „malog mesta“ predstavljaju za ovu autorku poseban izazov. Analiza „zaleđenosti“ (svojevrsne emotivne kastracije prikazane kao padanje u zanos, ljubavno slepilo, a zatim, slično dejstvu jakog pića, otrežnjenje sa teškim mamurlukom), sigurnom i veštom rukom dočarana slika provincijalnog mentaliteta sa ženama koje od muškarca očekuju da ih, kroz zanos i strast, „odledi“ čine od ovog romana redak primer lagodnog čitanja o složenoj i teškoj temi. Martina ošamućenost čini je nedovoljno živom i nesposobnom da se prene i preduzme značajan korak, tako da nije čudo što utehu pronalazi u alkoholu. U romanu se pojavljuju očigledni znaci koji uporno upozoravaju na slepe prolaze Martinog životnog lavirinta: ljubav prema muškarcima u uniformama, predistorija njenog prvog muža Vjeke, mladića na čije siromaštvo, u imućnoj porodici školskog druga, gledaju s prezirom, muzika i ples kao lajtmotivi čulne opsene i zamene za pravi život.

Iznad moćnika, a zapravo emotivnih šarlatana, izdiže se lik Luke, uspešnog zrelog muškarca koji je jedini voleo Martu i sa kojim je jedino mogla da se ostvari. Na prvom susretu posle duga vremena, istovremeno i poslednjem, u velikom gradu koji treperi svetlećim tragovima bivše ljubavi, Luka joj namenjuje simboličan poklon ispunivši njenu nekadašnju želju o uspehu i bogatstvu. Skupocena bunda od nerca je nežan ali bezuspešan pokušaj da svojom toplotom i toplinom uspomene na ljubav bar malo ublaži Martinu zaleđenost.

Autor: Ljubica Arsić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 33