Iz prve ruke: Drugi svet je moguć!
Poezija se u našem društvu još uvek piše i čita, izvodi i cirkuliše, možda više nego ikada pre. O ovoj naizgled šokantnoj činjenici svedoči antologija savremene srpske poezije „Logične pobune“, koju sam priredio za izdavačku kuću Laguna, a koja je upravo izašla iz štampe. U knjizi je zastupljeno 14 pesnika*kinja rođenih od 1980. do 1996. godine, a to su: Maja Solar, Vladimir Stojnić, Jelena Anđelovska, Vitomirka Trebovac, Bojan Vasić, Branislav Živanović, Ivana Maksić, Vladimir Tabašević, Anja Marković, Goran Živković, Srđan Gagić, Maša Seničić, Dejan Kanazir i Radmila Petrović. Prema mom mišljenju, a u skladu sa kriterijumima koje sam izložio u predgovoru, ovo je reprezentativan poetički i generacijski presek naše aktuelne pesničke scene.
Takođe želim da naglasim da je poezija novijih generacija jednako uzbudljiva i izazovna kao i u ma kom drugom periodu naše književnosti. Usled promene okolnosti, sve većeg kruženja tekstova, sve intenzivnijeg javnog govora o savremenom stvaralaštvu (iako ne u klasičnim medijima), i konačno usled olakšanog ulaska teorijske i pesničke literature u našu sredinu (putem interneta), pesnici i pesnikinje novije generacije bili su u mogućnosti da razviju kompleksne i provokativne odgovore na probleme našeg doba, koje ne možemo naći nigde drugde.
U antologiji je zastupljen širok raspon pesničkih postupaka, od eksperimentalnijih zahvata, sa jedne strane, sve do onih koji počivaju na uverenju u potpunu transparentnost pesničke reči. Uprkos razlikama, međutim, svi autori ulaze u dijalog sa društvenom stvarnošću u kojoj se nalazimo. Ona je označena istorijskim, političkim i ekonomskim kontradikcijama koje su nam dobro poznate zato što ih živimo, a u kojima, kako to kaže Maja Solar, svako od nas postaje, „samo-još-jedna-kičma-za-povijanje“, i gde, kako navodi Branislav Živanović, „radno mesto je crkva, / prihod je nafora, / a glad i hladnoća su / stvarniji od Boga“. U ovu smo stvarnost gurnuti bez pitanja, primorani da se suočavamo sa njenim ekstremima, koji se nemilosrdno nižu: „ljubav. jebanje. rastanci. ljubav. rastanci. / rat. između sirupa i vitamina. rastanci. rat.“, kako nam otkriva Srđan Gagić. U njoj nam deluje kao da za humanost nema mesta, ali uprkos tome Vitomirka Trebovac zaključuje „ljubav i dalje je najjača sila“. Upravo zato stvaralaštvo ovih pesnika i pesnikinja ne može biti prosto kopiranje stvarnosti, već, prema rečima Ivane Maksić, „pisati znači lomiti svet“, i zato je ova knjiga neka vrsta uputstva za to lomljenje. Ona je, međutim, i nešto više, zahvaljujući pesničkom eksperimentu Crosspoetry Jelene Anđelovske, koji će svakom čitaocu omogućiti da i sam postane pesnik, pozivajući ga da ispiše sopstvene stihove prateći stvaralačke principe ovog eksperimenta. Ova knjiga, prema tome, osim što „lomi svet“, takođe otvara vrata za njegovo ponovno stvaranje, a sve nas poziva da u njemu učestvujemo.
Zašto, dakle, pesništvo još uvek opstaje u našem svetu? Neki, na primer, smatraju da su glavni razlog za to elektronski mediji i društvene mreže, i u tome svakako ima istine, budući da ono nije moglo pronaći značajniji oslonac u tradicionalnim institucijama kulture, koje mu uglavnom nisu bile naklonjene poslednjih decenija zbog svoje rigidnosti i strančarenja. Čini mi se, međutim, da razlog leži na drugom mestu. Naime, svi mi svesno ili nesvesno znamo da smo nešto više od onoga što nam ovaj nasilni svet poručuje, da nismo prosto izvor profita za korporacije i političare koji rade za njih, kao i da njihovi mediji ne mogu nikada da nam istinski odgovore na pitanje šta uopšte možemo da budemo. Odgovor na ovo pitanje daje nam jedino stvaralaštvo, a to znači, poezija. I nije ovde prosto reč o našim pojedinačnim životima, već o našem zajedničkom postojanju, o onome što čitavo jedno društvo može da postane. Slobodno stvaralaštvo prema tome nije tek dokona igra ili puka zabava već pretpostavka naše budućnosti, ali i svake istinske politike. Ta budućnost nekada je nosila ime utopije. I uprkos tome šta ovaj poredak neprestano ponavlja, jedina zaista šokantna činjenica jeste da je drugi svet moguć. Upravo o tome nam poezija svedoči. I zato je još uvek prisutna.
Autor: Stevan Bradić
Izvor: Blic
Takođe želim da naglasim da je poezija novijih generacija jednako uzbudljiva i izazovna kao i u ma kom drugom periodu naše književnosti. Usled promene okolnosti, sve većeg kruženja tekstova, sve intenzivnijeg javnog govora o savremenom stvaralaštvu (iako ne u klasičnim medijima), i konačno usled olakšanog ulaska teorijske i pesničke literature u našu sredinu (putem interneta), pesnici i pesnikinje novije generacije bili su u mogućnosti da razviju kompleksne i provokativne odgovore na probleme našeg doba, koje ne možemo naći nigde drugde.
U antologiji je zastupljen širok raspon pesničkih postupaka, od eksperimentalnijih zahvata, sa jedne strane, sve do onih koji počivaju na uverenju u potpunu transparentnost pesničke reči. Uprkos razlikama, međutim, svi autori ulaze u dijalog sa društvenom stvarnošću u kojoj se nalazimo. Ona je označena istorijskim, političkim i ekonomskim kontradikcijama koje su nam dobro poznate zato što ih živimo, a u kojima, kako to kaže Maja Solar, svako od nas postaje, „samo-još-jedna-kičma-za-povijanje“, i gde, kako navodi Branislav Živanović, „radno mesto je crkva, / prihod je nafora, / a glad i hladnoća su / stvarniji od Boga“. U ovu smo stvarnost gurnuti bez pitanja, primorani da se suočavamo sa njenim ekstremima, koji se nemilosrdno nižu: „ljubav. jebanje. rastanci. ljubav. rastanci. / rat. između sirupa i vitamina. rastanci. rat.“, kako nam otkriva Srđan Gagić. U njoj nam deluje kao da za humanost nema mesta, ali uprkos tome Vitomirka Trebovac zaključuje „ljubav i dalje je najjača sila“. Upravo zato stvaralaštvo ovih pesnika i pesnikinja ne može biti prosto kopiranje stvarnosti, već, prema rečima Ivane Maksić, „pisati znači lomiti svet“, i zato je ova knjiga neka vrsta uputstva za to lomljenje. Ona je, međutim, i nešto više, zahvaljujući pesničkom eksperimentu Crosspoetry Jelene Anđelovske, koji će svakom čitaocu omogućiti da i sam postane pesnik, pozivajući ga da ispiše sopstvene stihove prateći stvaralačke principe ovog eksperimenta. Ova knjiga, prema tome, osim što „lomi svet“, takođe otvara vrata za njegovo ponovno stvaranje, a sve nas poziva da u njemu učestvujemo.
Zašto, dakle, pesništvo još uvek opstaje u našem svetu? Neki, na primer, smatraju da su glavni razlog za to elektronski mediji i društvene mreže, i u tome svakako ima istine, budući da ono nije moglo pronaći značajniji oslonac u tradicionalnim institucijama kulture, koje mu uglavnom nisu bile naklonjene poslednjih decenija zbog svoje rigidnosti i strančarenja. Čini mi se, međutim, da razlog leži na drugom mestu. Naime, svi mi svesno ili nesvesno znamo da smo nešto više od onoga što nam ovaj nasilni svet poručuje, da nismo prosto izvor profita za korporacije i političare koji rade za njih, kao i da njihovi mediji ne mogu nikada da nam istinski odgovore na pitanje šta uopšte možemo da budemo. Odgovor na ovo pitanje daje nam jedino stvaralaštvo, a to znači, poezija. I nije ovde prosto reč o našim pojedinačnim životima, već o našem zajedničkom postojanju, o onome što čitavo jedno društvo može da postane. Slobodno stvaralaštvo prema tome nije tek dokona igra ili puka zabava već pretpostavka naše budućnosti, ali i svake istinske politike. Ta budućnost nekada je nosila ime utopije. I uprkos tome šta ovaj poredak neprestano ponavlja, jedina zaista šokantna činjenica jeste da je drugi svet moguć. Upravo o tome nam poezija svedoči. I zato je još uvek prisutna.
Autor: Stevan Bradić
Izvor: Blic
