Iz prve ruke: „Logične pobune – Antologija savremene srpske poezije“
Kakva se poezija danas piše? Ko su pesnici i pesnikinje koji još uvek i uprkos svemu istrajavaju u ovom neobičnom poslu, koji je možda najkompleksniji način da se suočimo sa svetom oko sebe i sa nama samima? Tokom proleća 2020. godine urednica Lagune Jasmina Radojičić pozvala me je da sastavim antologiju savremene srpske poezije koja bi ujedno bila i odgovor na ova pitanja. „Logične pobune“ su rezultat ove saradnje. U knjizi je zastupljeno 14 pesnika/kinja rođenih od 1980. do 1996. godine, a to su: Maja Solar, Vladimir Stojnić, Jelena Anđelovska, Vitomirka Trebovac, Bojan Vasić, Branislav Živanović, Ivana Maksić, Vladimir Tabašević, Anja Marković, Goran Živković, Srđan Gagić, Maša Seničić, Dejan Kanazir i Radmila Petrović. Prema mom mišljenju, a u skladu sa kriterijumima koje sam izložio u predgovoru antologije, ovo je reprezentativan poetički i generacijski presek naše aktuelne pesničke scene.
Stvaralaštvo zastupljenih pesnika/kinja svrstao sam u tri različite poetičke formacije: pevanu misao, stilizovani impresionizam i tautološku poeziju, koje delimično predstavljaju i razvoj pesničkog izraza tokom protekle dve decenije, ali koji ovde, nažalost, nemam prostora da objašnjavam. Sa druge strane, želim da naglasim da je poezija novijih generacija jednako dobra kao i u ma kom drugom periodu, a možda i bolja od npr. značajnog dela poezije nastale tokom devedesetih godina. Usled promene okolnosti, sve većeg kruženja tekstova, sve intenzivnijeg javnog govora o savremenom stvaralaštvu (iako ne u klasičnim medijima), i konačno usled olakšanog ulaska teorijske i pesničke literature u našu sredinu (putem interneta), pesnici i pesnikinje novije generacije bili su u mogućnosti da razviju kompleksne i provokativne odgovore na probleme našeg doba, koje ne možemo naći nigde drugde.
Istovremeno, sa svih strana nas uveravaju da više nema mesta za poeziju i da jedino vredi ono što se prodaje. Neki čak smatraju da je prošlo vreme pesništva, a možda i same umetnosti. Da li to znači da su nam jedino ostali tržni centri i ovaj svet u kome vlada nezapamćeno vojno i ekonomsko iskorišćavanje, praćeno zavodljivom retorikom vlastodržaca i pesmom reklame? U ovakvom svetu više ne može biti reči o našoj ljubavi, strasti, ogorčenju, očaju, bedi, borbi, radosti i nadi da je drugi svet moguć. Poezija zastupljena ovim izborom, međutim, još uvek svedoči o pomenutim stvarima. Ako je već tako, onda ona predstavlja logičnu pobunu protiv sveta koji ju je poništio, poništavajući time i nas same. Ova poezija to čini na različite načine, ponekad ozbiljno, a ponekad sa humorom, ali uvek sa nepokolebljivim uverenjem i jezičkom veštinom koja predstavlja autentični razvoj sposobnosti našeg jezika da progovori o stvarnosti u kojoj smo se zatekli. Ona je jedno od poslednjih mesta na kome se suočavamo sa ništavilom koje preti da nas sve proguta. Ali ona nije tužaljka nad tegobom koja nas je zadesila, nego borba sa njom i radost ove borbe. Upravo zato je moramo čitati.
Autor: Stevan Bradić, priređivač knjige
Izvor: Nedeljnik
Stvaralaštvo zastupljenih pesnika/kinja svrstao sam u tri različite poetičke formacije: pevanu misao, stilizovani impresionizam i tautološku poeziju, koje delimično predstavljaju i razvoj pesničkog izraza tokom protekle dve decenije, ali koji ovde, nažalost, nemam prostora da objašnjavam. Sa druge strane, želim da naglasim da je poezija novijih generacija jednako dobra kao i u ma kom drugom periodu, a možda i bolja od npr. značajnog dela poezije nastale tokom devedesetih godina. Usled promene okolnosti, sve većeg kruženja tekstova, sve intenzivnijeg javnog govora o savremenom stvaralaštvu (iako ne u klasičnim medijima), i konačno usled olakšanog ulaska teorijske i pesničke literature u našu sredinu (putem interneta), pesnici i pesnikinje novije generacije bili su u mogućnosti da razviju kompleksne i provokativne odgovore na probleme našeg doba, koje ne možemo naći nigde drugde.
Istovremeno, sa svih strana nas uveravaju da više nema mesta za poeziju i da jedino vredi ono što se prodaje. Neki čak smatraju da je prošlo vreme pesništva, a možda i same umetnosti. Da li to znači da su nam jedino ostali tržni centri i ovaj svet u kome vlada nezapamćeno vojno i ekonomsko iskorišćavanje, praćeno zavodljivom retorikom vlastodržaca i pesmom reklame? U ovakvom svetu više ne može biti reči o našoj ljubavi, strasti, ogorčenju, očaju, bedi, borbi, radosti i nadi da je drugi svet moguć. Poezija zastupljena ovim izborom, međutim, još uvek svedoči o pomenutim stvarima. Ako je već tako, onda ona predstavlja logičnu pobunu protiv sveta koji ju je poništio, poništavajući time i nas same. Ova poezija to čini na različite načine, ponekad ozbiljno, a ponekad sa humorom, ali uvek sa nepokolebljivim uverenjem i jezičkom veštinom koja predstavlja autentični razvoj sposobnosti našeg jezika da progovori o stvarnosti u kojoj smo se zatekli. Ona je jedno od poslednjih mesta na kome se suočavamo sa ništavilom koje preti da nas sve proguta. Ali ona nije tužaljka nad tegobom koja nas je zadesila, nego borba sa njom i radost ove borbe. Upravo zato je moramo čitati.
Autor: Stevan Bradić, priređivač knjige
Izvor: Nedeljnik
