Iz ugla pisca: Svi smo mi pomalo HAARP
Zloćudna posledica pandemije virusa korona je jedna dugoročno opasnija, mentalna pandemija. Nastala je u atmosferi konstantne neizvesnosti u kojoj se našla civilizacija, sa korenom u strahu od nepoznatog; proizvod je bombardovanja sluđujuće suprostavljenim informacijama a podstaknuta je dubokim sumnjama običnog čoveka u zvanične medije i zvanične verzije dešavanja koje iznose stručnjaci i političari. Mnogobrojne teorije zavere u vezi sa kovid 19 zapljusnule su javnu sferu, uglavnom preko interneta i Jutjub kanala. Pod njihovim uticajem nemali deo stanovništva se otuđio i radikalizovao. Protivnici maski, vakcina i antiepidemijskih mera izašli su na ulice širom sveta. Pre toga, dok vakcine još nisu bile napravljene, organizovani su napadi na stubove mobilne telefonije sa 5G tehnologijom, jer su je konspirolozi optužili da svetskim moćnicima služi za širenje virusa korona i kontrolu narodnih masa.
Pretpremijeru sadašnje mentalne pandemije gledao sam u Srbiji, u maju 2014. godine, i upravo me je ona inspirisala da napišem roman „Poplavljeni um“, u kojem grupica Beograđana organizovanih preko društvenih mreža ide kolima u selo Beljina kod Barajeva da potvrdi tvrdnje konspirologa kako se na toj lokaciji nalazi HAARP antena, navodno klimatsko oružje Amerikanaca i NATO koje izaziva zemljotrese, utiče na ljudske umove, i izaziva nepogode poput strašnih kiša koje su potopile Srbiju.
Tada sam kao novinar naleteo na onlajn peticiju koja je bila treća najpotpisivanija u Srbiji, a zvala se „Uklonimo HAARP sa srpske zemlje“. Peticije sa društveno važnim temama nisu mogle da prebace nekoliko hiljada potpisa, a ova je sakupila 20.000 potpisa za nedelju dana.
Sastavljača peticije je mrzelo da napiše sopstveni tekst, pa je kopipejstovao dve godine star „izveštaj“ jednog onlajn tabloida da je „HAARP 3. maja uključen i nad Srbijom u selu Beljina kod Barajeva“, pri čemu je godinu dešavanja zgodno izostavio. A pisanje dotičnog tabloida je 2012. izazvalo takvu uzbunu da je nekoliko grupa ljudi otišlo do Beljine da nađe HAARP. Iako je priča u međuvremenu više puta demantovana kao suluda i nemoguća, vaskrsnuta je peticijom nakon poplava, pa su se ponovo ka Beljini uputile razne „ekspedicije“.
U mojoj glavi se rodila ideja za novelu. Da bih mogao da je napišem, okupio sam sopstvenu ekspediciju, i u Beljini „otkrio“ ono o čemu su i drugi pisali – običnu antenu mobilne telefonije. A žitelji sela su antenu tretirali maltene kao turističku atrakciju.
Novela „HAARP i druge priče“, objavljena 2014. godine, postala je osnova „Poplavljenog uma“, koji je završni oblik dobio tokom pandemije virusa korona. Shvatite ga kao psihološki roud-triler uronjen u zonu sumraka, koja je direktno proizašla iz mog stava da jedan duboko ranjen, konspirološkom načinu razmišljanja podložan kolektivni um – reprezentovan kroz moje psihološki, socijalno i ideološki raznolike putnike – proizvodi paranoične scenarije i zaplete u duhu one narodne „Život ti je onakav kakve su ti misli“.
Naime, mi smo nesrećni narod koji je usled međunarodne izolacije i bombardovanja izgubio samopouzdanje i poverenje u druge; pa sad istovremeno veruje da se ceo svet urotio protiv njega ali i da su mu neke zemlje prijatelji a neke neprijatelji. Ta dva duboko emotivna iskaza se međusobno isključuju, i moj roman ih sučeljava, posmatrajući teorije zavere kao izraz čovekove težnje da na teška pitanja dobije lake odgovore koji će ga umiriti i učiniti „pametnijim“. To su narodne priče koje se valjaju i rastu poput grudve snega prenošenjem od usta do usta. Ali one mogu biti i sredstvo masovne propagande kojim se utiče na psihu ljudi i usmerava njihovo ponašanje. U tom smislu, valja se prisetiti lika i dela Edvarda Bernejza, nećaka Sigmunda Frojda koji je utemeljio današnje shvatanje propagande kao sredstva podsvesnog uticaja na mase radi manipulisanja njihovim težnjama kako bi se one ponašale u skladu sa željama manipulatora.
Ovakav moj pogled na konspirologiju u tesnoj je vezi sa mojim interesovanjem za ljudsku preopterećenost informacijama, fenomen koji se javlja zato što se informacije danas, naročito na internetu, serviraju fragmentisane i u istoj ravni nezavisno od svoje važnosti, što slabi čovekovu moć selekcije informacija, naročito kad se u obzir uzme brzina kojom on živi, njegova nedovoljna medijska pismenost i zatrpanost egzistencijalnim problemima. Usled toga, čovek je podložan manipulacijama jer se suočen sa lavinom informacija – prečesto propagandnog karaktera – opredeljuje za one koje odgovaraju njegovom sentimentu i ideološkim opredeljenjima. U njegovoj potrazi za istinom u atmosferi nepoverenja prema etabliranim medijima odista mu je lako da „skrene“.
U „Poplavljenom umu“ sam nastojao da pokažem da na ovo „skretanje“ nije imun niko, ali i da smo kao primaoci i odašiljači informacija svi mi ljudi zapravo neka vrsta antena, i da smo u tom smislu svi pomalo HAARP.
Autor: Jovan Ristić
Izvor: Blic
Pretpremijeru sadašnje mentalne pandemije gledao sam u Srbiji, u maju 2014. godine, i upravo me je ona inspirisala da napišem roman „Poplavljeni um“, u kojem grupica Beograđana organizovanih preko društvenih mreža ide kolima u selo Beljina kod Barajeva da potvrdi tvrdnje konspirologa kako se na toj lokaciji nalazi HAARP antena, navodno klimatsko oružje Amerikanaca i NATO koje izaziva zemljotrese, utiče na ljudske umove, i izaziva nepogode poput strašnih kiša koje su potopile Srbiju.
Tada sam kao novinar naleteo na onlajn peticiju koja je bila treća najpotpisivanija u Srbiji, a zvala se „Uklonimo HAARP sa srpske zemlje“. Peticije sa društveno važnim temama nisu mogle da prebace nekoliko hiljada potpisa, a ova je sakupila 20.000 potpisa za nedelju dana.
Sastavljača peticije je mrzelo da napiše sopstveni tekst, pa je kopipejstovao dve godine star „izveštaj“ jednog onlajn tabloida da je „HAARP 3. maja uključen i nad Srbijom u selu Beljina kod Barajeva“, pri čemu je godinu dešavanja zgodno izostavio. A pisanje dotičnog tabloida je 2012. izazvalo takvu uzbunu da je nekoliko grupa ljudi otišlo do Beljine da nađe HAARP. Iako je priča u međuvremenu više puta demantovana kao suluda i nemoguća, vaskrsnuta je peticijom nakon poplava, pa su se ponovo ka Beljini uputile razne „ekspedicije“.
U mojoj glavi se rodila ideja za novelu. Da bih mogao da je napišem, okupio sam sopstvenu ekspediciju, i u Beljini „otkrio“ ono o čemu su i drugi pisali – običnu antenu mobilne telefonije. A žitelji sela su antenu tretirali maltene kao turističku atrakciju.
Novela „HAARP i druge priče“, objavljena 2014. godine, postala je osnova „Poplavljenog uma“, koji je završni oblik dobio tokom pandemije virusa korona. Shvatite ga kao psihološki roud-triler uronjen u zonu sumraka, koja je direktno proizašla iz mog stava da jedan duboko ranjen, konspirološkom načinu razmišljanja podložan kolektivni um – reprezentovan kroz moje psihološki, socijalno i ideološki raznolike putnike – proizvodi paranoične scenarije i zaplete u duhu one narodne „Život ti je onakav kakve su ti misli“.
Naime, mi smo nesrećni narod koji je usled međunarodne izolacije i bombardovanja izgubio samopouzdanje i poverenje u druge; pa sad istovremeno veruje da se ceo svet urotio protiv njega ali i da su mu neke zemlje prijatelji a neke neprijatelji. Ta dva duboko emotivna iskaza se međusobno isključuju, i moj roman ih sučeljava, posmatrajući teorije zavere kao izraz čovekove težnje da na teška pitanja dobije lake odgovore koji će ga umiriti i učiniti „pametnijim“. To su narodne priče koje se valjaju i rastu poput grudve snega prenošenjem od usta do usta. Ali one mogu biti i sredstvo masovne propagande kojim se utiče na psihu ljudi i usmerava njihovo ponašanje. U tom smislu, valja se prisetiti lika i dela Edvarda Bernejza, nećaka Sigmunda Frojda koji je utemeljio današnje shvatanje propagande kao sredstva podsvesnog uticaja na mase radi manipulisanja njihovim težnjama kako bi se one ponašale u skladu sa željama manipulatora.
Ovakav moj pogled na konspirologiju u tesnoj je vezi sa mojim interesovanjem za ljudsku preopterećenost informacijama, fenomen koji se javlja zato što se informacije danas, naročito na internetu, serviraju fragmentisane i u istoj ravni nezavisno od svoje važnosti, što slabi čovekovu moć selekcije informacija, naročito kad se u obzir uzme brzina kojom on živi, njegova nedovoljna medijska pismenost i zatrpanost egzistencijalnim problemima. Usled toga, čovek je podložan manipulacijama jer se suočen sa lavinom informacija – prečesto propagandnog karaktera – opredeljuje za one koje odgovaraju njegovom sentimentu i ideološkim opredeljenjima. U njegovoj potrazi za istinom u atmosferi nepoverenja prema etabliranim medijima odista mu je lako da „skrene“.
U „Poplavljenom umu“ sam nastojao da pokažem da na ovo „skretanje“ nije imun niko, ali i da smo kao primaoci i odašiljači informacija svi mi ljudi zapravo neka vrsta antena, i da smo u tom smislu svi pomalo HAARP.
Autor: Jovan Ristić
Izvor: Blic
