Iz ugla pisca: Železnica na margini umetničke svesti
Malo znamo o našoj železnici. Prva mašina industrijske revolucije koja je brzo i potpuno promenila sve vidove ljudskog života na planeti i na kojoj su zasnovani moderno demokratsko društvo, višepartijski sistemi, banke, globalno tržište i ogromna koncentracija kapitala potpuno je na margini naše svesti.
I kolektivne i lične svesti, a posebno umetničke. Železnice gotovo da nema ni u slikarstvu (osim propagandno u periodu izgradnje posle Drugog svetskog rata i na gastarbajterskim slikama Miće Popovića), ni u muzici, ni u literaturi, tek u nekom filmu, a ni u publicistici, niti u pop i masovnoj kulturi (osim Selme kojoj se savetuje da se ne naginje kroz prozor). Koliko sam našao, samo je četvoro ozbiljnih istoričara (Dimitrije Đorđević, Ljiljana Aleksić-Pejković, Latinka Perović, Momir Samardžić) toj temi posvetilo pažnju, nasuprot poplavi tekstova i knjiga desetine njihovih kolega o našim pobedonosnim ratovima, carstvima, junacima, vojvodama, dinastijama, ustancima…
Železnica je zapošljavala hiljade ljudi, od nje je živelo hiljade porodica, ona je u jednu zaostalost donela industrijsku revoluciju, tehnička znanja, železničku bolnicu, red i poslovnu disciplinu. Kada je završena pruga od Beograda do Vranja, a za samo tri godine (!), povezala je sva mesta od Beograda do Vranja sa 584 grada u Evropi. Sagrađeni su mostovi preko Save i Morave, preko njih je putovala masa ljudi, a ne više grupice skelama, čamcima i po kojim parobrodom. Srbija je odjednom dobila pet tunela, a sa onim najdužim, ripanjskim, Branislav Nušić je pravio kalambur kada opisuje početak Jovančinog putovanja oko sveta i „šnelcug“ sa kojim putnica ulazi u tunel kao devojka, a ako je dovoljno dugačak, izlazi kao trudna žena. Železnica je podstakla izvoz i poljoprivredu, otvorile su se evropske pijace za robu – made in Serbia. Sa njom je počelo zapošljavanje i emancipacija žena. Uvedeni su higijenski standardi, ali i pristojnost u komuniciranju i na stranim jezicima. Železnica i PTT bila su dva evropska komunikacijska sistema koji su Srbiju od zaostalog pašaluka usmerili ka izgradnji i moderne države i modernog društva.
Otkud takva nesvest o njoj, nebriga, zašto je to tako, zapitao sam se? Kako je i kada uopšte nastala srpska železnica? Kako je građena? Sa kojim namerama? Otkud ona među nama? Kako je moguće da smo je tako lako zaboravili? Da li je stvarno bila deo nas ili ne? Zašto nas nije unapredila kao što je, recimo, zapadni svet? Morao sam da napišem čitavu knjigu da bih sva ta pitanja objasnio sebi, a nadam se i čitaocima. Pokazalo se da železnica poput kakvog preciznog instrumenta tačno otkriva ko smo i šta smo radili u poslednjih 150 godina, našu stvarnu istoriju.
Istraživanje nije bilo lako, teško sam dolazio do literature, nema spiska knjiga i tekstova. Ali najveći napor je bio da skinem ideološku i „patrijotsku“ interpretaciju i uvidim i rekonstruišem stvarni kontekst građenja železnice. Već na samom početku izgradnje nju su uprljali politikanstvo i jagma oko mita. Na grandiozni poduhvat je otrov nipodaštavanja i negiranja prosuo Nikola Pašić sa drugovima. Osporavanjem železnice on se borio za moć i podsticao sliku o njoj kao demonu, kao o „zmiji u našim nedrima“ i rušio svoje političke protivnike na vlasti koji su je gradili. Oni su njom, po njemu, hteli da pregaze „naš opanak“. Uspeo je da železnicu „ogadi“ za dugi niz godina. Famozni ritam točkova voza nije nam ušao u krv.
Prva moderna partokratija u Srbiji doputovala je paradoksalno upravo kolosekom koji je napravljen da bi Srbija postala moderna ne-partokratska država. Sa železnicom je stigla i ekipa koja je rekonstruisala dotadašnju elitu, likvidirala Obrenoviće, promenila dinastiju na tronu, odigrala farsu „dogodio se narod“ i Srbiju povezla bespućima istorije. Knjiga je, dakle, suočavanje sa nama samima.
Autor: Momčilo Ðorgović
Izvor: Blic
I kolektivne i lične svesti, a posebno umetničke. Železnice gotovo da nema ni u slikarstvu (osim propagandno u periodu izgradnje posle Drugog svetskog rata i na gastarbajterskim slikama Miće Popovića), ni u muzici, ni u literaturi, tek u nekom filmu, a ni u publicistici, niti u pop i masovnoj kulturi (osim Selme kojoj se savetuje da se ne naginje kroz prozor). Koliko sam našao, samo je četvoro ozbiljnih istoričara (Dimitrije Đorđević, Ljiljana Aleksić-Pejković, Latinka Perović, Momir Samardžić) toj temi posvetilo pažnju, nasuprot poplavi tekstova i knjiga desetine njihovih kolega o našim pobedonosnim ratovima, carstvima, junacima, vojvodama, dinastijama, ustancima…
Železnica je zapošljavala hiljade ljudi, od nje je živelo hiljade porodica, ona je u jednu zaostalost donela industrijsku revoluciju, tehnička znanja, železničku bolnicu, red i poslovnu disciplinu. Kada je završena pruga od Beograda do Vranja, a za samo tri godine (!), povezala je sva mesta od Beograda do Vranja sa 584 grada u Evropi. Sagrađeni su mostovi preko Save i Morave, preko njih je putovala masa ljudi, a ne više grupice skelama, čamcima i po kojim parobrodom. Srbija je odjednom dobila pet tunela, a sa onim najdužim, ripanjskim, Branislav Nušić je pravio kalambur kada opisuje početak Jovančinog putovanja oko sveta i „šnelcug“ sa kojim putnica ulazi u tunel kao devojka, a ako je dovoljno dugačak, izlazi kao trudna žena. Železnica je podstakla izvoz i poljoprivredu, otvorile su se evropske pijace za robu – made in Serbia. Sa njom je počelo zapošljavanje i emancipacija žena. Uvedeni su higijenski standardi, ali i pristojnost u komuniciranju i na stranim jezicima. Železnica i PTT bila su dva evropska komunikacijska sistema koji su Srbiju od zaostalog pašaluka usmerili ka izgradnji i moderne države i modernog društva.
Otkud takva nesvest o njoj, nebriga, zašto je to tako, zapitao sam se? Kako je i kada uopšte nastala srpska železnica? Kako je građena? Sa kojim namerama? Otkud ona među nama? Kako je moguće da smo je tako lako zaboravili? Da li je stvarno bila deo nas ili ne? Zašto nas nije unapredila kao što je, recimo, zapadni svet? Morao sam da napišem čitavu knjigu da bih sva ta pitanja objasnio sebi, a nadam se i čitaocima. Pokazalo se da železnica poput kakvog preciznog instrumenta tačno otkriva ko smo i šta smo radili u poslednjih 150 godina, našu stvarnu istoriju.
Istraživanje nije bilo lako, teško sam dolazio do literature, nema spiska knjiga i tekstova. Ali najveći napor je bio da skinem ideološku i „patrijotsku“ interpretaciju i uvidim i rekonstruišem stvarni kontekst građenja železnice. Već na samom početku izgradnje nju su uprljali politikanstvo i jagma oko mita. Na grandiozni poduhvat je otrov nipodaštavanja i negiranja prosuo Nikola Pašić sa drugovima. Osporavanjem železnice on se borio za moć i podsticao sliku o njoj kao demonu, kao o „zmiji u našim nedrima“ i rušio svoje političke protivnike na vlasti koji su je gradili. Oni su njom, po njemu, hteli da pregaze „naš opanak“. Uspeo je da železnicu „ogadi“ za dugi niz godina. Famozni ritam točkova voza nije nam ušao u krv.
Prva moderna partokratija u Srbiji doputovala je paradoksalno upravo kolosekom koji je napravljen da bi Srbija postala moderna ne-partokratska država. Sa železnicom je stigla i ekipa koja je rekonstruisala dotadašnju elitu, likvidirala Obrenoviće, promenila dinastiju na tronu, odigrala farsu „dogodio se narod“ i Srbiju povezla bespućima istorije. Knjiga je, dakle, suočavanje sa nama samima.
Autor: Momčilo Ðorgović
Izvor: Blic
