„Jezero br. 13“: Uznemirujuća meditacija o protoku vremena i gubitku
Zašto je uvek devojčica ta koja nestaje? Zašto baš ovaj arhetip kod čitalaca i gledalaca, nezavisno od pola i uzrasta, pokreće tako snažnu reakciju? Šta ih to fascinira svaki put kada vest o tome kako se nečija ćerka nije vratila kući pokrene novu istragu? Šta u njima budi scena u kojoj devojčica na nekom usamljenom mestu bojažljivo baca pogled preko ramena? Teško je zamisliti kako istu reakciju izaziva roman ili igrani sadržaj koji počinje nestankom dečaka. Čini se da čak ni vest o nestanku muškog deteta ne bi sa takovom neminovnošću prerasla u pomisao o njegovoj smrti, ili u prizor njegovog beživotnog tela na našem ekranu.
U novom romanu Džona Makgregora ime nestale devojčice je Rebeka Šo. Porodica ove trinaestogodišnjakinje je za novogodišnje praznike iznajmila adaptirani ambar u jednom selu u Pik distriktu. „Kada je poslednji put viđena, imala je na sebi belu duksericu s kapuljačom, teget perjani prsluk, crne farmerke i platnene patike. Visoka je sto pedeset dva centimetra, ima ravnu tamnoplavu kosu do ramena.“ Činjenica da je sitne građe takođe igra određenu ulogu u drami, zar ne? A tek bela dukserica, pa možda čak i plava kosa: kada bi ovo bio film ili televizijska serija, pred našim očima bi se pojavio beli odsjaj među drvećem, nezamislivo kratki prizor nečeg čistog i neiskvarenog, što – na zgražavanje gledalaca, koji još uvek nemaju pojma o čemu se radi – mora biti srozano i ukaljano, odvučemo u tamu.
Ipak, „Jezero br. 13“ nije samo još jedna varijacija na istu temu. Džon Makgregor je pisac sa izuzetnom sposobnošću samokontrole, koji mudro koristi moć ovog arhetipa, kao i očekivanja čitalačke publike, kako bi ostvario vlastiti cilj. On nas uvlači u svoju priču već od prve stranice i scene u kojoj su se stanovnici sela „okupili pred samu zoru na parkingu i čekali da im se kaže šta da rade“. Njegove kratke i odsečne rečenice svojom lakonskom ekspresivnošću podižu napetost: pisac nema vremena za gubljenje. Jednolični ritam seoskog života prekinut je zastrašujućim događajem. U prvom trenutku se čini da pretnja dolazi spolja. Za sada, narativ prati uobičajeni šablon. Radnja se odvija u savremenom trenutku: radnik na farmi vozi motor četvorotočkaš, vikar je žena, u selu postoji „hipi“ prodavnica u kojoj se prodaju razni kristali, a mesarska radnja se zatvara zbog slabe prodaje. Ovakvi detalji samo upotpunjuju našu predstavu o okruženju u kome se odigrava glavna priča, zar ne?
Makgregor majstorski koristi potencijal uobičajenih oruđa ovog žanra kako bi nas mamio sve dublje u svoju priču, a mi, kao omađijani, gladno gutamo svaku sledeću stranicu knjige, ne bismo li saznali šta se desilo. Vreme prolazi a policijska potraga ne daje rezultate, ronioci uzalud pretražuju jezera, Rebeka kao da je nestala sa lica zemlje. Čitalac s napetošću očekuje bilo kakav pomak. Čak i najtrivijalniji detalji golicaju nam maštu i bude sumnju. Kada se raščišćava trava u reci, kada se deca na pikniku raspituju za zagrađena okna rudnika olova, kada neko demolira kotlarnicu u školi, a domar se ponaša čudno i nikome ne dozvoljava da uđe: mi očekujemo najgore. Da li je Rebeka tamo? Hoćemo li sada pronaći njen leš? Hoćemo li saznati šta joj se zaista dogodilo, ili ko je zapravo ona? Svako sanja o tome da bude prvi koji je „stigao do nje i umotanu u ćebe je bezbedno doveo kući“.
I onda, kada je naša očekivanja doveo do usijana, počinjemo da uviđamo da ih pisac usmerava u drugom pravcu, uvodeći nas u potpuno drugačiju vrstu romana. Ono što zaista ispunjava stranice ove knjige, i vreme potrebno da se pronađe nestala devojčica, jeste pripovedanje sveznajućeg naratora koji s lakoćom obigrava oko čitavog kolektiva protagonista, zalazi među njih i prati ih kroz njihovu svakodnevicu, ne dozvoljavajući nikome da dominira pričom. Tu je ogorčeni grnčar Džef; Sali sa svojim problematičnim brakom i opasnim bratom; Ajrin koja čisti i stoički se stara o svom sinu; Džons, čija sestra ne izlazi iz kuće (hm, da li je Rebeka tamo?); farmer Džekson koji doživljava infarkt i nastavlja da zapoveda odraslim sinovima čak i iz kreveta. Negde u pozadini primećujemo i Rebekine nesrećne roditelje, koje polako izjedaju bol i neizvesnost (ili je možda otac ubica?). Tu su i tinejdžeri za koje se ispostavlja da su imali veze sa Rebekom dok je bila živa – Džejms ju je poljubio. Ali to je verovatno samo još jedan trag koji vodi u ćorsokak. Siroti Džejms se raspada; ni on ne zna šta se dogodilo sa Rebekom.
Likovi koje upoznajemo su pristojna ljudska bića, koja očigledno poseduju osećanja, želje i ambicije, i koja nisu u stanju da uvek odgovore na očekivanja okoline. Ali sveznajuće oko naracije ostaje na distanci; ono poput bezosećajne kamere ili neke grabljivice kruži iznad sela i nepristrasno prikuplja podatke, ne birajući stranu. Vreme nastavlja da teče, bebe se rađaju, održavaju se sahrane, ljudi dolaze i odlaze iz sela, tinejdžeri odlaze na studije, a neki se i vraćaju. Parovi se zaljubljuju i odljubljuju, brakovi se sklapaju i raspadaju. Lokalni zavodnik donosi utehu usamljenim ženama. Pripremaju se seoske proslave.
Iz rečenice u rečenicu, upoznajemo prirodu ovog mesta i njegovih stanovnika i sve vreme se pitamo da li je baš ovo trenutak u kome će negde iskrsnuti leš nestalog deteta i hoće li njegova tajna uzburkati mirnu površinu svakodnevice. Da li će nešto poremetiti ustaljeni tok vremena? Hoće li doći do erupcije i otkrovenja? Tražimo odgovor na nešto što nas kopka, što nam ne da mira, kao što smo navikli kada je reč o konvencionalnijim predstavnicima žanra. Postepeno, dok se klupko radnje odmotava kroz trinaest poglavlja romana (aha! možda je u jezeru br. 13?), mi uviđamo da ovde uopšte nije reč o misteriji ubistva. Delo Džona Makgregora je zapravo uznemirujuća meditacija o protoku vremena i gubitku koji on donosi. Zbog čega smo svi očarani motivom ženske žrtve? Zašto Agamemnon žrtvuje Ifigeniju na Aulidi? Jedan deo odgovora verovatno leži u činjenici da je nasilje nad ženama duboko ukorenjeno u većini kultura, zakopano u njihovim temeljima i isprepletano sa biologijom. Možda ima nečega i u tome što ženski princip često asocira na nešto za čim se čezne, nešto čemu se vraćamo kući: stalnost i istrajnost koje se suprotstavljaju vremenu i prolaznosti? „Jezero br. 13“ je izvanredna studija zastrašujućih elemenata koji duboko prožimaju našu pripovedačku tradiciju.
Autor: Tesa Hedli
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković
U novom romanu Džona Makgregora ime nestale devojčice je Rebeka Šo. Porodica ove trinaestogodišnjakinje je za novogodišnje praznike iznajmila adaptirani ambar u jednom selu u Pik distriktu. „Kada je poslednji put viđena, imala je na sebi belu duksericu s kapuljačom, teget perjani prsluk, crne farmerke i platnene patike. Visoka je sto pedeset dva centimetra, ima ravnu tamnoplavu kosu do ramena.“ Činjenica da je sitne građe takođe igra određenu ulogu u drami, zar ne? A tek bela dukserica, pa možda čak i plava kosa: kada bi ovo bio film ili televizijska serija, pred našim očima bi se pojavio beli odsjaj među drvećem, nezamislivo kratki prizor nečeg čistog i neiskvarenog, što – na zgražavanje gledalaca, koji još uvek nemaju pojma o čemu se radi – mora biti srozano i ukaljano, odvučemo u tamu.
Ipak, „Jezero br. 13“ nije samo još jedna varijacija na istu temu. Džon Makgregor je pisac sa izuzetnom sposobnošću samokontrole, koji mudro koristi moć ovog arhetipa, kao i očekivanja čitalačke publike, kako bi ostvario vlastiti cilj. On nas uvlači u svoju priču već od prve stranice i scene u kojoj su se stanovnici sela „okupili pred samu zoru na parkingu i čekali da im se kaže šta da rade“. Njegove kratke i odsečne rečenice svojom lakonskom ekspresivnošću podižu napetost: pisac nema vremena za gubljenje. Jednolični ritam seoskog života prekinut je zastrašujućim događajem. U prvom trenutku se čini da pretnja dolazi spolja. Za sada, narativ prati uobičajeni šablon. Radnja se odvija u savremenom trenutku: radnik na farmi vozi motor četvorotočkaš, vikar je žena, u selu postoji „hipi“ prodavnica u kojoj se prodaju razni kristali, a mesarska radnja se zatvara zbog slabe prodaje. Ovakvi detalji samo upotpunjuju našu predstavu o okruženju u kome se odigrava glavna priča, zar ne?
Makgregor majstorski koristi potencijal uobičajenih oruđa ovog žanra kako bi nas mamio sve dublje u svoju priču, a mi, kao omađijani, gladno gutamo svaku sledeću stranicu knjige, ne bismo li saznali šta se desilo. Vreme prolazi a policijska potraga ne daje rezultate, ronioci uzalud pretražuju jezera, Rebeka kao da je nestala sa lica zemlje. Čitalac s napetošću očekuje bilo kakav pomak. Čak i najtrivijalniji detalji golicaju nam maštu i bude sumnju. Kada se raščišćava trava u reci, kada se deca na pikniku raspituju za zagrađena okna rudnika olova, kada neko demolira kotlarnicu u školi, a domar se ponaša čudno i nikome ne dozvoljava da uđe: mi očekujemo najgore. Da li je Rebeka tamo? Hoćemo li sada pronaći njen leš? Hoćemo li saznati šta joj se zaista dogodilo, ili ko je zapravo ona? Svako sanja o tome da bude prvi koji je „stigao do nje i umotanu u ćebe je bezbedno doveo kući“.
I onda, kada je naša očekivanja doveo do usijana, počinjemo da uviđamo da ih pisac usmerava u drugom pravcu, uvodeći nas u potpuno drugačiju vrstu romana. Ono što zaista ispunjava stranice ove knjige, i vreme potrebno da se pronađe nestala devojčica, jeste pripovedanje sveznajućeg naratora koji s lakoćom obigrava oko čitavog kolektiva protagonista, zalazi među njih i prati ih kroz njihovu svakodnevicu, ne dozvoljavajući nikome da dominira pričom. Tu je ogorčeni grnčar Džef; Sali sa svojim problematičnim brakom i opasnim bratom; Ajrin koja čisti i stoički se stara o svom sinu; Džons, čija sestra ne izlazi iz kuće (hm, da li je Rebeka tamo?); farmer Džekson koji doživljava infarkt i nastavlja da zapoveda odraslim sinovima čak i iz kreveta. Negde u pozadini primećujemo i Rebekine nesrećne roditelje, koje polako izjedaju bol i neizvesnost (ili je možda otac ubica?). Tu su i tinejdžeri za koje se ispostavlja da su imali veze sa Rebekom dok je bila živa – Džejms ju je poljubio. Ali to je verovatno samo još jedan trag koji vodi u ćorsokak. Siroti Džejms se raspada; ni on ne zna šta se dogodilo sa Rebekom.
Likovi koje upoznajemo su pristojna ljudska bića, koja očigledno poseduju osećanja, želje i ambicije, i koja nisu u stanju da uvek odgovore na očekivanja okoline. Ali sveznajuće oko naracije ostaje na distanci; ono poput bezosećajne kamere ili neke grabljivice kruži iznad sela i nepristrasno prikuplja podatke, ne birajući stranu. Vreme nastavlja da teče, bebe se rađaju, održavaju se sahrane, ljudi dolaze i odlaze iz sela, tinejdžeri odlaze na studije, a neki se i vraćaju. Parovi se zaljubljuju i odljubljuju, brakovi se sklapaju i raspadaju. Lokalni zavodnik donosi utehu usamljenim ženama. Pripremaju se seoske proslave.
Iz rečenice u rečenicu, upoznajemo prirodu ovog mesta i njegovih stanovnika i sve vreme se pitamo da li je baš ovo trenutak u kome će negde iskrsnuti leš nestalog deteta i hoće li njegova tajna uzburkati mirnu površinu svakodnevice. Da li će nešto poremetiti ustaljeni tok vremena? Hoće li doći do erupcije i otkrovenja? Tražimo odgovor na nešto što nas kopka, što nam ne da mira, kao što smo navikli kada je reč o konvencionalnijim predstavnicima žanra. Postepeno, dok se klupko radnje odmotava kroz trinaest poglavlja romana (aha! možda je u jezeru br. 13?), mi uviđamo da ovde uopšte nije reč o misteriji ubistva. Delo Džona Makgregora je zapravo uznemirujuća meditacija o protoku vremena i gubitku koji on donosi. Zbog čega smo svi očarani motivom ženske žrtve? Zašto Agamemnon žrtvuje Ifigeniju na Aulidi? Jedan deo odgovora verovatno leži u činjenici da je nasilje nad ženama duboko ukorenjeno u većini kultura, zakopano u njihovim temeljima i isprepletano sa biologijom. Možda ima nečega i u tome što ženski princip često asocira na nešto za čim se čezne, nešto čemu se vraćamo kući: stalnost i istrajnost koje se suprotstavljaju vremenu i prolaznosti? „Jezero br. 13“ je izvanredna studija zastrašujućih elemenata koji duboko prožimaju našu pripovedačku tradiciju.
Autor: Tesa Hedli
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković
