U kulturi u kojoj su očevi često predstavljeni kao mumlajući idioti, nešto poput glave porodice Šalabajzerići (predstava kojoj je i sam Gejmen doprineo), Gejmenova knjiga za decu „Srećom, mleko“ obrnula je stvari naglavačke, ostavši pritom šarmantno samosvesna. Glavni junak romana je tata sa misijom – veoma lakrdijaškom, doduše – ali upravo u pripovedanju priče on se dokazuje svojoj deci. Izdavač opisuje knjigu kao „odu zadovoljstvima i čudima samog pripovedanja“, a Gejmen ju je nazvao „najšašavijom knjigom koju je napisao“. Knjiga je i jedno i drugo, i u tome leži njena magična privlačnost.

„Srećom, mleko“ počinje odsustvovom ličnosti koja je autoritet; majka je odsutna: „Izlagala je svoj naučni rad o gušterima“ kao što to majke znaju da rade. Tata i deca se snalaze sasvim dobro do trenutka kada otkriju da su ostali bez mleka. To znači da ne mogu jesti pahuljice i što je još gore ne mogu piti čaj sa mlekom. Otac odlazi u potragu za Svetim Gralom doručka, ali završi sa nečim mnogo većim.

Prvo, tu su vanzemaljci, a onda i još užasnija kraljica gusara. Srećom, kada je otac spasen šetnje po dasci, uz pomoć stegosaurusa i njegovog dirižabla („Osobnotransportne lebdilopte“) u džepu je imao bocu sa mlekom. Gejmen se, kao što je obećao, nije ustezao od šašavosti i spisak očevih avantura kao i opstanak mleka ne deluju nimalo verovatni. Suvišno je reći da je u priči dinosaurus prateći glavni junak, da ima putovanja kroz vreme i da se tu muvaju neki veoma gladni vumpiri (i srećom, mleko).

U središtu ove ekscentrične knjige pune avantura leži pouka da je porodica na prvom mestu, bez obzira na to kakve sve fantastične smetnje mogu da nam se nađu na putu. Najbolja stvar  – i tu je ključ za svaku dobru dečju knjigu – jeste to da je roman lišen pridikovanja. Pripovedanje – usmene priče, priče za laku noć, čak i sve one dosadne priče koje roditelji znaju da pričaju – nisu samo pomagala za roditelje, one su i zabavne, smešne a pomalo i opasne.

Gejmen je postigao svoj cilj – da napiše „knjigu u kojoj otac radi svakakve uzbudljive stvari koje očevi inače i rade u stvarnom svetu“ – sa sudarima, eksplozijama i malim procepom u vremenu i prostoru. To je urnebesna knjiga za koju sam siguran da bih u uživao u njoj kao dete.

Ali šta je dečja knjiga bez ilustracija? Skoti Jang je slikama postigao ono što je Gejmen uradio rečima. Ekscentričnim i neobuzdanim potezima, on upada u pripovedanje poput galaktičkog policajca dinosaurusa. Kao i otac u knjizi, Jang koristi čvrste temelje priče da dostigne vrhunce ekscentrične blesavosti. Ovo su neke od najžešćih ilustracija koje sam ikada video i u svemu ravne Gejmenovom tekstu.

Izvor: tor.com    
Prevod: Vladimir Martinović