Još jedna, poslednja šansa za Zemlju
Knjiga i film pod nazivom „Život na našoj planeti – Moje svedočenje i vizija budućnosti“ najnoviji su projekat ser Dejvida Atenboroa, BBC TV maga, prirodnjaka – geologa i zoologa, u nekim definicijama i istoričara prirode, zahvaljujući kome su mnoge generacije širom naše tačke Sunčevog sistema upoznale živi svet Zemlje.
Reč je o njegovom zajedničkom naučnom poduhvatu sa rediteljem Džonijem Hjuzom u kome upozorava svet na dramatične posledice savremenog konformizma koje celu planetu vode ka prirodnoj katastrofi.
Knjiga se u Velikoj Britaniji pojavila prošlog oktobra, a izdavačka kuća Laguna je početkom ove nedelje objavila njeno srpsko izdanje u prevodu Titjane Bižić.
„Svet prirode izdiše. Dokazi su svuda oko nas. To se sve događa za mog životnog veka. Gledao sam rođenim očima. Doneće nam propast. Ipak, imamo još vremena da isključimo reaktor. Postoji valjana alternativa. Ova knjiga je priča o tome kako smo napravili svoju najveću grešku, i kako, pređemo li na delo smesta, možemo da je ispravimo… Imamo samo još jednu, poslednju šansu da obezbedimo sebi savršeno mesto za život i obnovimo onaj divni svet koji smo nasledili. Potrebna je samo volja za to“, poručuje Atenboro (1926) u uvodu u ovo putovanje prirodom i njenim fenomenima kroz vreme i prostor, sa ciljem da se spreči ekološka apokalipsa.
Nova knjiga Dejvida Atenboroa zato je i neka vrsta alarma koji savremenog čoveka treba da osvesti i suoči sa činjenicama da Černobilj više nije najskuplja ekološka katastrofa u čitavoj istoriji, iako su vetrovi 1986. iz Ukrajine samo nad večim delom Evrope razneli četiri stotine puta više radioaktivnog materijala nego što su izbacile bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki, koji je preko kiše dospeo u tlo i vodotoke.
Knjiga je napisana kao neka vrsta prepleta scenarija i naučnog rada sa uvodom i zaključkom, čija tematska razrada ima tri dela sa naslovima Moje svedočenje, Šta je pred nama i Vizija budućnosti – kako da vratimo divljinu svetu.
Naravno da nisu izostale ni fotografije, grafikoni, objašnjenja i tumačenja.
Prvi deo je gotovo istraživački.
U rasponu od 1937. do 2020. Atneboro pravi određene vremenske preseke u kojima se osim svojih svedočenja o stanju planete i pojednih njenih delova konstantno prate promene tri parametra: broja stanovnika, sadržaja ugljen-dioksida u atmosferi i preostale netaknute prirode.
Samo ti pokazatelji govore da je od 1937, kad je na Zemlji živelo 2,3 milijarde ljudi, ugljen-dioksid u atmosferi pokazivao vrednost od 280 u milion molekula, a 66 posto planete smatralo se netaknutom prirodom, pa do prošle godine došlo do porasta broja stanovnika na 7,8 milijardi i sadržaja ugljen-dioksida na 415 u milion molekula, dok se prostor netaknute prirode sveo na 35 posto planete.
Na osnovu toga Atenboro zaključujuje da je „ljudski uticaj stekao sada istinski globalne razmere i da ti slepi nasrtaji na našu planetu menjaju same temelje živog sveta“.
On u naredna dva poglavlja pokušava da mudrost prikupljanu čitavog svog životnog veka usmeri na opamećenje ljudske vrste i stvaranje neke optimističnije vizije budućnosti, ukoliko savremeni čovek shvati razmere opasnosti.
Autor: J. T.
Izvor: Danas
Reč je o njegovom zajedničkom naučnom poduhvatu sa rediteljem Džonijem Hjuzom u kome upozorava svet na dramatične posledice savremenog konformizma koje celu planetu vode ka prirodnoj katastrofi.
Knjiga se u Velikoj Britaniji pojavila prošlog oktobra, a izdavačka kuća Laguna je početkom ove nedelje objavila njeno srpsko izdanje u prevodu Titjane Bižić.
„Svet prirode izdiše. Dokazi su svuda oko nas. To se sve događa za mog životnog veka. Gledao sam rođenim očima. Doneće nam propast. Ipak, imamo još vremena da isključimo reaktor. Postoji valjana alternativa. Ova knjiga je priča o tome kako smo napravili svoju najveću grešku, i kako, pređemo li na delo smesta, možemo da je ispravimo… Imamo samo još jednu, poslednju šansu da obezbedimo sebi savršeno mesto za život i obnovimo onaj divni svet koji smo nasledili. Potrebna je samo volja za to“, poručuje Atenboro (1926) u uvodu u ovo putovanje prirodom i njenim fenomenima kroz vreme i prostor, sa ciljem da se spreči ekološka apokalipsa.
Nova knjiga Dejvida Atenboroa zato je i neka vrsta alarma koji savremenog čoveka treba da osvesti i suoči sa činjenicama da Černobilj više nije najskuplja ekološka katastrofa u čitavoj istoriji, iako su vetrovi 1986. iz Ukrajine samo nad večim delom Evrope razneli četiri stotine puta više radioaktivnog materijala nego što su izbacile bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki, koji je preko kiše dospeo u tlo i vodotoke.
Knjiga je napisana kao neka vrsta prepleta scenarija i naučnog rada sa uvodom i zaključkom, čija tematska razrada ima tri dela sa naslovima Moje svedočenje, Šta je pred nama i Vizija budućnosti – kako da vratimo divljinu svetu.
Naravno da nisu izostale ni fotografije, grafikoni, objašnjenja i tumačenja.
Prvi deo je gotovo istraživački.
U rasponu od 1937. do 2020. Atneboro pravi određene vremenske preseke u kojima se osim svojih svedočenja o stanju planete i pojednih njenih delova konstantno prate promene tri parametra: broja stanovnika, sadržaja ugljen-dioksida u atmosferi i preostale netaknute prirode.
Samo ti pokazatelji govore da je od 1937, kad je na Zemlji živelo 2,3 milijarde ljudi, ugljen-dioksid u atmosferi pokazivao vrednost od 280 u milion molekula, a 66 posto planete smatralo se netaknutom prirodom, pa do prošle godine došlo do porasta broja stanovnika na 7,8 milijardi i sadržaja ugljen-dioksida na 415 u milion molekula, dok se prostor netaknute prirode sveo na 35 posto planete.
Na osnovu toga Atenboro zaključujuje da je „ljudski uticaj stekao sada istinski globalne razmere i da ti slepi nasrtaji na našu planetu menjaju same temelje živog sveta“.
On u naredna dva poglavlja pokušava da mudrost prikupljanu čitavog svog životnog veka usmeri na opamećenje ljudske vrste i stvaranje neke optimističnije vizije budućnosti, ukoliko savremeni čovek shvati razmere opasnosti.
Autor: J. T.
Izvor: Danas
