Kad Hipokratova deca zaborave zakletvu
Šta se dešava kad se neposlušna Hipokratova deca ogluše o zakletvu koju im je u amanet ostavio njihov duhovni i naučni otac?
U poslednje vreme sve se češće u javnosti mogu čuti priče o deci koja su bila oteta na rođenju tako što su zvanično zavedena kao mrtva, pa je stoga roman „Hipokratova deca“ autora Mladena Stevanovića više nego aktuelan i sigurno je da se pojavio u pravom trenutku, premda se ne bavi samo temom otimanja novorođenčadi, nego i drugim bolnim i potresnim temama koje, iako nam decenijama drže pažnju zahvaljujući istorijskim udžbenicima i sjajnim romanima, ipak nikada neće biti ispričane do kraja, jer neizbrojive su sudbine i sudbine od kojih se ponaosob mogu načiniti posebne priče koje će dirnuti do suza.
Rodom iz Kruševca, autor je odabrao upravo to podneblje za centralno mesto svog romana, a pošto sama radnja teče kroz nekoliko fabularnih linija i pritom se dešava u raznim periodima, „Hipokratova deca“ se mogu okarakterisati i kao hronika kruševačkog kraja tokom druge polovine XX veka – od poslednjih dana Drugog svetskog rata i uspostavljanja komunističke vlasti sve do skliznuća društvene elite u nemoral tridesetak godina docnije.
I pored prave galerije likova pri čemu je svaki podjednako važan i pri čemu svi likovi zajedno čine živopisni svet romana, ipak se glavna nit radnje zasniva na liku doktora Danila Počekovića, čoveka koji svesno i bez skrupula ulazi u kriminal kao u preko potrebnu avanturu iako naizgled deluje da može i mora biti sasvim zadovoljan i svojim poslovnim i svojim bračnim statusom.
Kroz lik doktora Počekovića razotkriva se mračna strana profesije čiji bi predstavnici trebalo da se strogo drže stare Hipokratove zakletve, te da ni pod bilo kakvom pretnjom ne dopuste da njihovo znanje bude iskorišćeno protiv zakona humanosti, ali se kroz doktorovu sudbinu istovremeno otkriva i mračna strana celokupnog sistema koji je iznedrio takve pojave i dopustilo im da se popnu do vrha društvene lestvice, tako da ni Počekovićevi najbliži srodnici i saradnici nisu ništa manje krivi za nepočinstva ovog priznatog i uglednog ginekologa.
Iskorišćavajući medicinske sestre kao svoje ljubavnice i upisujući živu decu kao mrtvu, doktor se, u stvari, na savršen način uklapa u društvo koje je samo po sebi toliko ogrezlo u nemoral da i oni malobrojni pošteni koji su preostali unapred znaju da je bilo kakva borba protiv gnusnih zločina izgubljena čak i ako bi sumnjivog ginekologa prijavili službi bezbednosti.
Ne treba se, međutim, čuditi što je kriminal zahvatio svaku poru državnih organa, jer drugačije i nije moglo biti u ideologiji koja je svoju vladavinu otpočela strogim presudama zasnovanim na potkazivanjima, glasinama i nasumičnim procenama onih koji su se zahvaljujući partijskoj knjižici domogli odgovornih funkcija – i upravo da bi pokazao koliko su nezdravi temelji na kojima počiva celo društvo, autor se služi tehnikom pseudodokumentarnosti predstavljajući nam do detalja jednu presudu, za čiji bismo tekst mogli pomisliti da je autentičan, jer zaista verno podražava i oslikava odluke prekih sudova iz dotičnog perioda.
Neprestano se krećući po krajnjoj granici realizma, autor je rešio da se malo poigra i sa čitaocima i sa samom pričom tako što će iskoristiti lik jednog strastvenog kockara iz verovatno najpoznatijeg srpskog romana, pa stoga u „Hipokratovoj deci“ srećemo ime koje je odavno postalo sinonim za fanatičnu igru na sreću, te se nije ni moglo očekivati da će susret doktora Počekovića sa dotičnim kockarom proći bez katastrofalnih posledica.
Počevši kao sasvim obična priča o jednom običnom lekaru, ovaj se roman postepeno pretvara u triler koji izgleda kao da do samog kraja ne može biti rešen na pravi način – da bi se maltene u poslednjim rečenicama ukazalo rešenje koje je, videćemo, vredelo čekati.
U društvu gde se mogućnost za destrukciju i autodestrukciju pruža na svakom koraku i gde se raste kao drvo bez korena, ipak i u takvom drvetu postoje bar dve grane koje će se međusobno štititi baš zato što znaju da se ne mogu osloniti na svoje izgubljene korene.
Autor: Dušan Milijić
U poslednje vreme sve se češće u javnosti mogu čuti priče o deci koja su bila oteta na rođenju tako što su zvanično zavedena kao mrtva, pa je stoga roman „Hipokratova deca“ autora Mladena Stevanovića više nego aktuelan i sigurno je da se pojavio u pravom trenutku, premda se ne bavi samo temom otimanja novorođenčadi, nego i drugim bolnim i potresnim temama koje, iako nam decenijama drže pažnju zahvaljujući istorijskim udžbenicima i sjajnim romanima, ipak nikada neće biti ispričane do kraja, jer neizbrojive su sudbine i sudbine od kojih se ponaosob mogu načiniti posebne priče koje će dirnuti do suza.
Rodom iz Kruševca, autor je odabrao upravo to podneblje za centralno mesto svog romana, a pošto sama radnja teče kroz nekoliko fabularnih linija i pritom se dešava u raznim periodima, „Hipokratova deca“ se mogu okarakterisati i kao hronika kruševačkog kraja tokom druge polovine XX veka – od poslednjih dana Drugog svetskog rata i uspostavljanja komunističke vlasti sve do skliznuća društvene elite u nemoral tridesetak godina docnije.
I pored prave galerije likova pri čemu je svaki podjednako važan i pri čemu svi likovi zajedno čine živopisni svet romana, ipak se glavna nit radnje zasniva na liku doktora Danila Počekovića, čoveka koji svesno i bez skrupula ulazi u kriminal kao u preko potrebnu avanturu iako naizgled deluje da može i mora biti sasvim zadovoljan i svojim poslovnim i svojim bračnim statusom.
Kroz lik doktora Počekovića razotkriva se mračna strana profesije čiji bi predstavnici trebalo da se strogo drže stare Hipokratove zakletve, te da ni pod bilo kakvom pretnjom ne dopuste da njihovo znanje bude iskorišćeno protiv zakona humanosti, ali se kroz doktorovu sudbinu istovremeno otkriva i mračna strana celokupnog sistema koji je iznedrio takve pojave i dopustilo im da se popnu do vrha društvene lestvice, tako da ni Počekovićevi najbliži srodnici i saradnici nisu ništa manje krivi za nepočinstva ovog priznatog i uglednog ginekologa.
Iskorišćavajući medicinske sestre kao svoje ljubavnice i upisujući živu decu kao mrtvu, doktor se, u stvari, na savršen način uklapa u društvo koje je samo po sebi toliko ogrezlo u nemoral da i oni malobrojni pošteni koji su preostali unapred znaju da je bilo kakva borba protiv gnusnih zločina izgubljena čak i ako bi sumnjivog ginekologa prijavili službi bezbednosti.
Ne treba se, međutim, čuditi što je kriminal zahvatio svaku poru državnih organa, jer drugačije i nije moglo biti u ideologiji koja je svoju vladavinu otpočela strogim presudama zasnovanim na potkazivanjima, glasinama i nasumičnim procenama onih koji su se zahvaljujući partijskoj knjižici domogli odgovornih funkcija – i upravo da bi pokazao koliko su nezdravi temelji na kojima počiva celo društvo, autor se služi tehnikom pseudodokumentarnosti predstavljajući nam do detalja jednu presudu, za čiji bismo tekst mogli pomisliti da je autentičan, jer zaista verno podražava i oslikava odluke prekih sudova iz dotičnog perioda.
Neprestano se krećući po krajnjoj granici realizma, autor je rešio da se malo poigra i sa čitaocima i sa samom pričom tako što će iskoristiti lik jednog strastvenog kockara iz verovatno najpoznatijeg srpskog romana, pa stoga u „Hipokratovoj deci“ srećemo ime koje je odavno postalo sinonim za fanatičnu igru na sreću, te se nije ni moglo očekivati da će susret doktora Počekovića sa dotičnim kockarom proći bez katastrofalnih posledica.
Počevši kao sasvim obična priča o jednom običnom lekaru, ovaj se roman postepeno pretvara u triler koji izgleda kao da do samog kraja ne može biti rešen na pravi način – da bi se maltene u poslednjim rečenicama ukazalo rešenje koje je, videćemo, vredelo čekati.
U društvu gde se mogućnost za destrukciju i autodestrukciju pruža na svakom koraku i gde se raste kao drvo bez korena, ipak i u takvom drvetu postoje bar dve grane koje će se međusobno štititi baš zato što znaju da se ne mogu osloniti na svoje izgubljene korene.
Autor: Dušan Milijić
