Kako koristiti knjigu „Vizuelna inteligencija“ i šta nas posmatranje vizuelne umetnosti može naučiti o snalaženju u gradu?
Za početak da budemo svesni okoline, tvrdi knjiga „Vizuelna inteligencija“ Ejmi E. Herman. A evo i kako, objašnjava autorka:
Tokom svog puta na posao svakoga jutra, vaš mozak se igra sa vama.
To je reakcija na stanje poznato svim stanovnicima gradova – opterećenost čula. „Kada živite u gradu, zatrpani svim tim znacima i zvucima, vaš mozak ne može da primi toliko informacija“, kaže Ejmi E. Herman.
Zato stavljamo naočnjake poput onih za konje: „Fokusirate sa na ono šta vam je potrebno da stignete iz tačke A u tačku B“.
Zvuči efikasno ali „ignorisanje suvišnih informacija, nije uvek dobro“, tvrdi ona. U knjizi „Vizuelna inteligencija“ Hermanova kaže da „Kad prolazimo svetom na autopilotu, možda se čini da naše oči vide sve, ali u stvarnosti vidimo manje nego što bismo mogli, da potpuno obraćamo pažnju.“
Hermanova zna trik koji nam pomaže da se oslobodimo takvog načina razmišljanja, i to ima veze sa posmatranjem umetničkih dela. Nije dovoljno samo baciti pogled na nekoliko sekundi, već je potrebno istinsko posmatranje: skladištenje svih detalja i stvaranje šire slike.
Advokat i bivši muzejski pedagog, Hermanova je dugo bila fascinirana umetnošću ali i jazom koji postoji između stvarnosti i svedočenja očevidaca. Kako ljudi ne uspevaju da vide stvari koje su očigledno prisutne? Počela je da se bavi neuronaukom opažanja, i otkrila da je zapravo moguće istrenirati mozak da bolje i jasnije vidi detalje, uz pomoć strpljive analize i posmatranja, naročito kada gledamo stvari za koje pretpostavljamo da su nam poznate ili neupečatljive.
U knjizi Hermanova priznaje da „Gledanje starih slika i skulptura definitivno nije ono prvo na šta većina ljudi najpre pomisli kad im kažem da ćemo im potpaliti neurone i ubrzati obradu u mozgu.“ Oni zamišljaju nešto visokotehnološko, u najmanju ruku nešto kao „Gugl“ naočare. Ali Hermanova kaže da je suština u tome što „umetničko delo se neće udaljiti od vas.“ Ona je stacionirano, rastuće skladište vizuelnog materijala, koje traži ista sredstva kao što su ona neophodna za procenu nekih naizgled kompleksnijih situacija.
Tokom svog puta na posao svakoga jutra, vaš mozak se igra sa vama.
To je reakcija na stanje poznato svim stanovnicima gradova – opterećenost čula. „Kada živite u gradu, zatrpani svim tim znacima i zvucima, vaš mozak ne može da primi toliko informacija“, kaže Ejmi E. Herman.
Zato stavljamo naočnjake poput onih za konje: „Fokusirate sa na ono šta vam je potrebno da stignete iz tačke A u tačku B“.
Zvuči efikasno ali „ignorisanje suvišnih informacija, nije uvek dobro“, tvrdi ona. U knjizi „Vizuelna inteligencija“ Hermanova kaže da „Kad prolazimo svetom na autopilotu, možda se čini da naše oči vide sve, ali u stvarnosti vidimo manje nego što bismo mogli, da potpuno obraćamo pažnju.“
Hermanova zna trik koji nam pomaže da se oslobodimo takvog načina razmišljanja, i to ima veze sa posmatranjem umetničkih dela. Nije dovoljno samo baciti pogled na nekoliko sekundi, već je potrebno istinsko posmatranje: skladištenje svih detalja i stvaranje šire slike.
Advokat i bivši muzejski pedagog, Hermanova je dugo bila fascinirana umetnošću ali i jazom koji postoji između stvarnosti i svedočenja očevidaca. Kako ljudi ne uspevaju da vide stvari koje su očigledno prisutne? Počela je da se bavi neuronaukom opažanja, i otkrila da je zapravo moguće istrenirati mozak da bolje i jasnije vidi detalje, uz pomoć strpljive analize i posmatranja, naročito kada gledamo stvari za koje pretpostavljamo da su nam poznate ili neupečatljive.
U knjizi Hermanova priznaje da „Gledanje starih slika i skulptura definitivno nije ono prvo na šta većina ljudi najpre pomisli kad im kažem da ćemo im potpaliti neurone i ubrzati obradu u mozgu.“ Oni zamišljaju nešto visokotehnološko, u najmanju ruku nešto kao „Gugl“ naočare. Ali Hermanova kaže da je suština u tome što „umetničko delo se neće udaljiti od vas.“ Ona je stacionirano, rastuće skladište vizuelnog materijala, koje traži ista sredstva kao što su ona neophodna za procenu nekih naizgled kompleksnijih situacija.
Rembrantova „Noćna straža“
„Da biste opisali šta vidite na slici žene koja nosi uštirkan četvoroslojni okovratnik dugačak jednu stopu“, kaže Hermanova, „potrebna je ista veština kao i za opisivanje onoga što ste videli na stranom tržištu ili međunarodnom aerodromu.“
Ali aktivno opažanje, kaže nam Hermanova, ne treba da bude ograničeno samo na neuobičajene situacije. Isključivanje autopilota je najteže kada idete dobro utabanim putem, ali ta sklonost može dovesti do propuštenih prilika. U knjizi „Vizuelna inteligencija“ Hermanova opisuje kako je jedna od njenih učenica svaki dan hodala istim putem po susedstvu, slušajući muziku i samo pokušavala da odradi svojih 30 minuta vežbe. Kada je skinula slušalice i odlučila da ponovo uključi svoja čula na toj istoj ruti: „Primećivala je pukotine u pločniku, otiske šaka u betonu koje nikada nije videla, tajnu stazu za bicikle.“
A takođe postoji i bezbednosni element aktivne percepcije. Kada znate mesta i ljude pored kojih svaki dan prolazite, onda primetite kada nisu tu, što može da ukaže da nešto nije u redu, dodaje Hermanova. Ona ima običaj da se upoznaje sa okolinom uz pomoć saobraćaja. U susedstvu svog apartmana na J skveru, ona zna gde se nalaze svi ulazi za podzemnu, koji autobusi prolaze tuda i gde su im stanice. Takođe zna imena kasirki u lokalnoj prodavnici i čoveka koji deli kopije besplatnih dnevnih novina na njenom putu do voza. Taj stepen poznavanja svog okruženja, kaže Hermanova, „stvara vašu sopstvenu vizuelnu mapu“. Sa tom čvrstom vizuelnom osnovom „možete da razvijete povećanu osetljivost za druge stvari koje se dešavaju oko vas,“ kaže ona.
I dok možda deluje previše da se bavite ovim, u vašoj grozničavoj urbanoj sredini, Hermanova kaže da je ključno da predrasude ostavite po strani i „koristite usklađeno svoju sposobnost posmatranja i opažanja“. Da biste to učinili, autorka predlaže trik iz „Vizuelne inteligencije“:
Idite za vreme ručka negde, smestite se i posmatrajte svaku stvar koja se nađe u vašem vidnom polju. To će vam pomoći da istrenirate oči da vide dalje od onoga što je neposredno ispred vas ili onoga što ste navikli da vidite.
„Da biste opisali šta vidite na slici žene koja nosi uštirkan četvoroslojni okovratnik dugačak jednu stopu“, kaže Hermanova, „potrebna je ista veština kao i za opisivanje onoga što ste videli na stranom tržištu ili međunarodnom aerodromu.“
Ali aktivno opažanje, kaže nam Hermanova, ne treba da bude ograničeno samo na neuobičajene situacije. Isključivanje autopilota je najteže kada idete dobro utabanim putem, ali ta sklonost može dovesti do propuštenih prilika. U knjizi „Vizuelna inteligencija“ Hermanova opisuje kako je jedna od njenih učenica svaki dan hodala istim putem po susedstvu, slušajući muziku i samo pokušavala da odradi svojih 30 minuta vežbe. Kada je skinula slušalice i odlučila da ponovo uključi svoja čula na toj istoj ruti: „Primećivala je pukotine u pločniku, otiske šaka u betonu koje nikada nije videla, tajnu stazu za bicikle.“
A takođe postoji i bezbednosni element aktivne percepcije. Kada znate mesta i ljude pored kojih svaki dan prolazite, onda primetite kada nisu tu, što može da ukaže da nešto nije u redu, dodaje Hermanova. Ona ima običaj da se upoznaje sa okolinom uz pomoć saobraćaja. U susedstvu svog apartmana na J skveru, ona zna gde se nalaze svi ulazi za podzemnu, koji autobusi prolaze tuda i gde su im stanice. Takođe zna imena kasirki u lokalnoj prodavnici i čoveka koji deli kopije besplatnih dnevnih novina na njenom putu do voza. Taj stepen poznavanja svog okruženja, kaže Hermanova, „stvara vašu sopstvenu vizuelnu mapu“. Sa tom čvrstom vizuelnom osnovom „možete da razvijete povećanu osetljivost za druge stvari koje se dešavaju oko vas,“ kaže ona.
I dok možda deluje previše da se bavite ovim, u vašoj grozničavoj urbanoj sredini, Hermanova kaže da je ključno da predrasude ostavite po strani i „koristite usklađeno svoju sposobnost posmatranja i opažanja“. Da biste to učinili, autorka predlaže trik iz „Vizuelne inteligencije“:
Idite za vreme ručka negde, smestite se i posmatrajte svaku stvar koja se nađe u vašem vidnom polju. To će vam pomoći da istrenirate oči da vide dalje od onoga što je neposredno ispred vas ili onoga što ste navikli da vidite.
To je isto kao kada gledate neko umetničko delo: priđete blizu i posmatrate detalje, a onda zakoračite unazad i pred vama se ukaže šira slika koja je mnogo jasnija. „Ljudi ne razmišljaju o umetnosti kao o podacima“, kaže Hermanova. „Ali pogledajte koliko dobijamo iz nje! Osvrnite se samo na uličnu umetnost, grafite, imamo muzeje – sve nam to daje novi pogled na svet.“
Izvor: citylab.com
Izvor: citylab.com
