Brigita, Katja, Nada, Mina, Suzana, Marija, Živa... i još nekoliko njih – da nije to malo previše za jednog Matjaža, pa čak i za Matjaža koji ne namerava da sedi skrštenih ruku nakon razlaza od dugogodišnje devojke Sare?

Da treba dobro paziti šte se želi baš zbog toga što se želje mogu i ostvariti – ta se misao neprestano nameće čitaocu dok jednu za drugom prati Matjažove ljubavne avanture, od kojih je slovenačka književnica Jela Krečič načinila uzbudljiv roman „Nema druge“.

Iako u prvom planu jeste ljubavni život glavnog junaka, pri čemu je gotovo svako poglavlje naslovljeno ličnim imenom jedne Matjažove avanture, ovaj je roman ipak mnogo više od toga, jer se upravo kroz raznorazne susrete, zavođenja, sukobe, nesuglasice i raskide na slikovit način daje presek savremenog društva i čoveka kao jedinke u njemu, tako da Matjaž kao književni lik zapravo izrasta u metaforu koja prevazilazi granice podneblja u kome obitava i u kome neprestano traži svoja fizička i emotivna zadovoljenja.

Krećući se u rasponu od romantike do erotike i balansirajući na večitoj suprotstavljenosti između neurednog samačkog života i ukalupljene porodične sigurnosti, roman „Nema druge“ zadire do najdubljih slojeva duše, i to ne samo duše glavnog junaka, nego i duše svakoga od nas, jer Jela Krečič je priče o Matjažovim nestalnim ljubavima koncipirala tako da čitalac bar u jednoj od njih može pronaći svoje iskustvo, svoje nedoumice, svoje želje, svoje strahove, a možda i rešenja za svoje teskobne a ipak slatke probleme.

Upoznajući devojke različitih karaktera, Matjaž kao da putuje kroz samosvojne univerzume koji se oduvek bili tu pored njega i pred njegovim očima, ali ih nije zapažao niti je mario za njih, pa koliko će nakon svake nove-stare ljubavi biti bogatiji za jedan korak na spoznaji samoga sebe, toliko će biti bogatiji i na spoznaji neposrednog okruženja, na spoznaji društva i sistema, na spoznaji najbližih prijatelja.

Zbog toga je „Nema druge“ prvenstveno roman o Matjažu i tajnama njegove ličnosti bez obzira na to što naslovi upućuju na Matjažove ljubavi kao istaknute likove.

U stvari, svaki novi susret razotkriva nam po jedan skriveni detalj koji je glavni junak tajio i od samoga sebe, a tom otkrivanju neće doprineti samo nova poznanstva sa ženama, nego i sa muškarcima, makar to bili jedan travestit i jedan sveštenik.

I kao što je Matjažova ličnost tako slikovito prikazana da čitaoci bez rezerve imaju u vidu da je pred njima živ čovek, tako su i njegove kratkotrajne ljubavi načinjene živim i upečatljivim bojama, a to što se jedna od njih zove Živa – to bi mogla biti jasna poruka da sve one jesu od krvi i mesa, štaviše da ih i mi sami možemo pronaći u našem neposrednom okruženju.

Raspoređene po Matjažovoj životnoj putanji, devojke na čija imena nailazimo već u sadržaju neodoljivo podsećaju na klopke u minskom polju – a na kraju krajeva, šta je drugo svačiji život nego jedno minsko polje kroz koje se mora pažljivo koračati.

Međutim, Matjaž uopšte ne želi da pažljivo i oprezno korača, nego svesno ide pravo na nagazne mine, znajući da će samo iz naglih i razornih eksplozija izaći još jači, pa možda i preboleti onu prvu, najjaču i najtežu eksploziju, koja je došla nakon dugogodišnjeg mirnog i sređenog života.

Da li je onda slučajno što će Matjaž u jednom trenutku naleteti i nagaziti baš na Minu – jer tako se zove jedna od njegovih ljubavnih avantura.

Teško da u romanu koji je prepun zanimljivih i lascivnih aluzija, ali i konkretnih erotskih momenata, išta može biti slučajno, pa tako ni raspored nagaznih mina ne može biti slučajan.

Autor: Dušan Milijić