„Kao voda za čokoladu“ – čarobno štivo autorke Laure Eskivel
Sitnim slovima ispisano, na naslovnoj strani mog primerka knjige „Kao voda za čokoladu“, debitantskog romana Laure Eskivel, nalazi se upozorenje: „Recepti u ovoj knjizi zasnovani su na tradicionalnim receptima iz meksičke kuhinje i izdavač ih nije isprobao.“
Zašto bi roman istovremeno bio i knjiga sa receptima? Kad već postoje romani u formi dnevnika, mejlova ili poeme sa komentarima ubijenog naučnika, zašto ne obogatiti narativ receptima za sušene paprike u sosu od oraha, čorbu od goveđeg repa ili uštipke sa kremom? Zar nije Frensis Bejkon rekao da se neke knjige jednostavno moraju okusiti?
Na prvi pogled, recepti naglašavaju dramatičnost priče – posebno u situacijama kada opise događaja nabijenih emocijama autorka prekine opisom načina na koji se kuva pasulj ili priprema savršeno začinjena piletina. Svako poglavlje romana Laure Eskivel sadrži bar jednu ovakvu digresiju. Ono što bi, međutim, u drugoj knjizi delovalo kao krajnje nezgrapan umetak, u ovom romanu, koji govori o hrani, porodici i vatrenim aferama, ima skoro pa ritualni značaj.
Stara poslovica koja kaže da si „ono što jedeš“ svakako je primenjiva na ovaj dragulj. Heroina priče Tita de la Garsa entuzijastična je kuvarica, pri čemu njene emocije postaju sastavni deo jela koja priprema. Kada njene suze padnu u smešu za svadbenu tortu, goste obuzima osećanje tuge i nostalgije. Kada zbog uboda trna nekoliko kapi njene krvi završi u sosu od ružinih latica, jelo, zbog njene sputane strasti, dobija svojstva afrodizijaka. Afrodizijaka koji navodi njenu sestru Gertrudu da pobegne od kuće sa vojnikom iz revolucionarne bande Panča Vilje. Nije ni čudo što je izdavač odlučio da unapred upozori čitaoce na sadržaj ove knjige!
Svi ovi pojedinačni incidenti pokazuju da je Eskivelova čvrsto prigrlila okvire magijskog realizma, stvarajući izuzetno dopadljiv roman. Knjiga je do sada prodata u približno pet miliona primeraka, prevedena na trideset i pet jezika, a 1992. godine je adaptirana i za veliko platno. Ovaj film je imao najveću zaradu u SAD kao ostvarenje na španskom jeziku. U knjizi očekujte da se dogodi maltene bilo šta. Žena je sposobna da isplete prekrivač površine tri hektara, ljubavnici mogu svojom strašću da izazovu erupciju vulkana, a ljudi vas mogu posavetovati i sa one strane, iz zagrobnog života.
Likovi u ovom romanu jednostavno odbijaju da nestanu. Titu ponižava i teroriše dominantna majka Elena, koja uporno insistira na tome da se Tita ne može udati, pošto porodična tradicija nalaže da se mlađa ćerka brine o staroj majci. Kada Elena iznenada umre negde na sredini knjige, čitaoci će sa olakšanjem uzdahnuti, zajedno sa izmučenom heroinom. Tiranin se, međutim, uskoro vraća kao duh i nastavlja da joj zvoca i preti na potpuno isti način kao i dok je bila živa.
Na samom početku knjige „Kao voda za čokoladu“ Elenine intervencije sprečavaju Titu da se uda za svog udvarača Pedra. Pedro, umesto nje, odlučuje da oženi Titinu sestru Rosauru, što će mu omogućiti da bar bude u blizini žene koju voli. Skrivena romansa nastavlja da cveta između Tite i njenog zeta, mada je mama Elena krajnje dosledna u nastojanju da ih razdvoji. Konačno, Titi počinje da se udvara drugi muškarac, stariji doktor Džon Braun, koji je poziva da se uda za njega i napusti ranč De la Garsa, potpuno ignorišući zamerke mama Elene.
Tita mora da donese odluku. Može biti supruga, preljubnica ili usedelica, u zavisnosti od toga čiji će savet poslušati. Hoće li pronaći ljubav i ispunjen život ili samo bol i frustraciju? Ovaj „ljubavni trougao“ u zapletu mogao bi da se svede na stereotipe kakvi se mogu naći u romanima koje možete kupiti u supermarketu da Eskivelova ne uspeva da pobegne od konvencija, jer se romansa u ovom romanu neizbežno ispostavlja čudnovatom i opasnom, koliko i samo kuvanje.
Iako ovaj roman uglavnom više deluje kao bajka, odlikuje ga određena ljupkost koja, sa jedne strane, nadomešta sve nedostatke, a sa druge jasnijom čini njegovu privlačnost.
Čitajući ovu knjigu, uvek mi je iznova na pamet padala moja majka, koja je, u poslednjih nekoliko dana svog života, ono energije koliko je još imala uložila u sastavljanje kuvara sa porodičnim receptima. Ovom se kuvaru posvetila na način na koji se ničemu nije mogla posvetiti godinama unazad. Ubrzo pošto je po jedan primerak kuvara poklonila svojoj deci, prekinula je sa hemoterapijom i, nekoliko nedelja kasnije, preminula. Njena porodica, njena biografija i njeno zaveštanje, sve je neraskidivo povezano sa hranom koju je pripremala decenijama. U ovom romanu osećam nešto slično. Eskivelova nije sa nama jednostavno podelila priču, već nešto vrlo duboko i emotivno, inspirisano njenim iskustvima. Kao gosti za švedskim stolom, i mi smo pozvani da učestvujemo i, ukoliko vas odlikuje imalo smisla za zdravo rasuđivanje, možete osetiti ljubav koja je kao glavni sastojak prisutna u svakom njenom receptu i svakoj reči na papiru.
Autor: Ted Đoja
Izvor: conceptualfiction.com
Prevod: Milan Radovanović
Zašto bi roman istovremeno bio i knjiga sa receptima? Kad već postoje romani u formi dnevnika, mejlova ili poeme sa komentarima ubijenog naučnika, zašto ne obogatiti narativ receptima za sušene paprike u sosu od oraha, čorbu od goveđeg repa ili uštipke sa kremom? Zar nije Frensis Bejkon rekao da se neke knjige jednostavno moraju okusiti?
Na prvi pogled, recepti naglašavaju dramatičnost priče – posebno u situacijama kada opise događaja nabijenih emocijama autorka prekine opisom načina na koji se kuva pasulj ili priprema savršeno začinjena piletina. Svako poglavlje romana Laure Eskivel sadrži bar jednu ovakvu digresiju. Ono što bi, međutim, u drugoj knjizi delovalo kao krajnje nezgrapan umetak, u ovom romanu, koji govori o hrani, porodici i vatrenim aferama, ima skoro pa ritualni značaj.
Stara poslovica koja kaže da si „ono što jedeš“ svakako je primenjiva na ovaj dragulj. Heroina priče Tita de la Garsa entuzijastična je kuvarica, pri čemu njene emocije postaju sastavni deo jela koja priprema. Kada njene suze padnu u smešu za svadbenu tortu, goste obuzima osećanje tuge i nostalgije. Kada zbog uboda trna nekoliko kapi njene krvi završi u sosu od ružinih latica, jelo, zbog njene sputane strasti, dobija svojstva afrodizijaka. Afrodizijaka koji navodi njenu sestru Gertrudu da pobegne od kuće sa vojnikom iz revolucionarne bande Panča Vilje. Nije ni čudo što je izdavač odlučio da unapred upozori čitaoce na sadržaj ove knjige!
Svi ovi pojedinačni incidenti pokazuju da je Eskivelova čvrsto prigrlila okvire magijskog realizma, stvarajući izuzetno dopadljiv roman. Knjiga je do sada prodata u približno pet miliona primeraka, prevedena na trideset i pet jezika, a 1992. godine je adaptirana i za veliko platno. Ovaj film je imao najveću zaradu u SAD kao ostvarenje na španskom jeziku. U knjizi očekujte da se dogodi maltene bilo šta. Žena je sposobna da isplete prekrivač površine tri hektara, ljubavnici mogu svojom strašću da izazovu erupciju vulkana, a ljudi vas mogu posavetovati i sa one strane, iz zagrobnog života.
Likovi u ovom romanu jednostavno odbijaju da nestanu. Titu ponižava i teroriše dominantna majka Elena, koja uporno insistira na tome da se Tita ne može udati, pošto porodična tradicija nalaže da se mlađa ćerka brine o staroj majci. Kada Elena iznenada umre negde na sredini knjige, čitaoci će sa olakšanjem uzdahnuti, zajedno sa izmučenom heroinom. Tiranin se, međutim, uskoro vraća kao duh i nastavlja da joj zvoca i preti na potpuno isti način kao i dok je bila živa.
Na samom početku knjige „Kao voda za čokoladu“ Elenine intervencije sprečavaju Titu da se uda za svog udvarača Pedra. Pedro, umesto nje, odlučuje da oženi Titinu sestru Rosauru, što će mu omogućiti da bar bude u blizini žene koju voli. Skrivena romansa nastavlja da cveta između Tite i njenog zeta, mada je mama Elena krajnje dosledna u nastojanju da ih razdvoji. Konačno, Titi počinje da se udvara drugi muškarac, stariji doktor Džon Braun, koji je poziva da se uda za njega i napusti ranč De la Garsa, potpuno ignorišući zamerke mama Elene.
Tita mora da donese odluku. Može biti supruga, preljubnica ili usedelica, u zavisnosti od toga čiji će savet poslušati. Hoće li pronaći ljubav i ispunjen život ili samo bol i frustraciju? Ovaj „ljubavni trougao“ u zapletu mogao bi da se svede na stereotipe kakvi se mogu naći u romanima koje možete kupiti u supermarketu da Eskivelova ne uspeva da pobegne od konvencija, jer se romansa u ovom romanu neizbežno ispostavlja čudnovatom i opasnom, koliko i samo kuvanje.
Iako ovaj roman uglavnom više deluje kao bajka, odlikuje ga određena ljupkost koja, sa jedne strane, nadomešta sve nedostatke, a sa druge jasnijom čini njegovu privlačnost.
Čitajući ovu knjigu, uvek mi je iznova na pamet padala moja majka, koja je, u poslednjih nekoliko dana svog života, ono energije koliko je još imala uložila u sastavljanje kuvara sa porodičnim receptima. Ovom se kuvaru posvetila na način na koji se ničemu nije mogla posvetiti godinama unazad. Ubrzo pošto je po jedan primerak kuvara poklonila svojoj deci, prekinula je sa hemoterapijom i, nekoliko nedelja kasnije, preminula. Njena porodica, njena biografija i njeno zaveštanje, sve je neraskidivo povezano sa hranom koju je pripremala decenijama. U ovom romanu osećam nešto slično. Eskivelova nije sa nama jednostavno podelila priču, već nešto vrlo duboko i emotivno, inspirisano njenim iskustvima. Kao gosti za švedskim stolom, i mi smo pozvani da učestvujemo i, ukoliko vas odlikuje imalo smisla za zdravo rasuđivanje, možete osetiti ljubav koja je kao glavni sastojak prisutna u svakom njenom receptu i svakoj reči na papiru.
Autor: Ted Đoja
Izvor: conceptualfiction.com
Prevod: Milan Radovanović
