Kenoove „Stilske vežbe“: Virtuoznih 99 književnih varijacija u čuvenom Kišovom prevodu
Najslavnije književne varijacije 20. veka, „Stilske vežbe“ Rejmona Kenoa, našoj kulturi predstavio je pre bezmalo šest decenija Danilo Kiš, a ova knjiga je odnedavno ponovo pred našim čitaocima. Objavila ju je Laguna, i to s pogovorom i crtežima književnog velikana.
Prvi Kišov prevod svetski slavnog Kenovog dela izašao je 1964. kod Nolita, dok je džepno izdanje u velikom tiražu štampao Rad, u čuvenoj biblioteci Reč i misao, 1977. Baš kako je francuski pisac svoje „Vežbe“ stvarao inspirisan muzikom, tačnije Bahovim varijacijama, tako je i Kiš za prevod koristio sličnu metodu:
„’Stilske vežbe’ se ne mogu prevoditi, one se mogu samo varirati na drugom jeziku“, tvrdio je naš pisac.
Na ideju da jednu scenu iz francuskog autobusa ispriča na 99 različitih načina Keno je došao posle koncerta „Umetnost fuge“ u dvorani Plejel još pre Drugog svetskog rata, ali je prvih 12 varijacija napisao u maju 1942, od kojih je devet prvi put objavio tri godine potom u belgijskom nadrealističkom časopisu „Zemlja nije dolina suza“. Uz njih je stajala napomena: „Autor namerava da na ovaj način obradi isti siže – događaj uostalom stvaran i banalan – na nekih stotinak različitih načina. Nema sumnje da će ovih sto poglavlja, identičnih što se tiče sižea, biti u stanju, ako se čitaju zaredom, da ostave izuzetan uticaj na čitaoca.“
Događaj sažet u početnu belešku koja se potom varira jeste svakodnevan: „U autobusu S za vreme najveće gužve. Jedan tip od svojih dvadeset šest godina, sa dugim vratom kao da su mu ga istegli i sa šeširom na kome traku zamenjuje uzica. Ljudi silaze. Pomenuti tip otresa se na svog suseda. Prebacuje mu da ga ovaj gurne svaki put kada neko prođe. Glas piskutav i zloban. Kada ugleda jedno slobodno mesto, hitro se ustremi na njega. Dva sata kasnije sretnem ga ponovo kod Kur de Roma, pored stanice Sen Lazar. Sada je u društvu nekog svog druga koji mu kaže: ‘Trebalo bi da daš da ti se prišije jedno dugme na kaputu.’ Pokazuje mu gde (na razrezu) i zašto.“
Keno ovu scenu zatim piše u različitim manirima – otmeno i priprosto, metaforično i u anagramu, pa onda ženski, telegrafski, vizuelno, auditivno, filozofski, sablasno, s gaćama, bez gaća, moderno, pogrdno, botanički, medicinski, zoološki, matematički...
„Poznato je da se Keno bavio prirodnim naukama, u prvom redu matematikom i fizikom, i njegova istraživanja u tim oblastima stručnjaci smatraju značajnim“, objasnio je Kiš u pogovoru. „Za ovakvu vrstu duhovnih egzibicija kao što su ‘Stilske vežbe’, koje su na pola puta između matematike (muzike) i književnosti i gde progresije i serije igraju značajnu ulogu, Keno je imao dakle već gotov instrumentarij svojih matematičkih znanja i iskustava.“
Ipak, za prevodioca ovog dela na srpski, Kenoova bitna karakteristika je – igra duha. Odnosno da delo, prema Kišovom mišljenju, ukazuje na činjenicu da trivijalnost teme (sižea) nije od istinskog značaja, nego da su postupak (prosede) i instrument (jezik) ti koji najčešće čine određenu temu banalnom. Iz Kenoovog dela je, kako beleži u pogovoru naslovljenom Svojevrsna parodija francuske književnosti, progovorio „autentični glas ulice, žubor francuskog govornog jezika, onako kako ga izgovaraju i govore probisveti, nastojnice, policajci, deca, sluškinje, kafedžije i sirotinja iz pariskih predgrađa i provincije“. Dok je sam Keno govorio:
„U ‘Stilskim vežbama’ mnogi su hteli da vide razaranje literature a da mi pritom to uopšte nije bila namera; u svakom slučaju moja je namera bila samo da načinim te vežbe, a kao rezultat toga došlo je do skidanja rđe i blata sa nekih točkića književnosti. Ako sam uspeo da i malko doprinesem tome, bio bih time vrlo ponosan, naročito ako sam to učinio ne uvaljujući čitaoca u veliku dosadu“, zaključio je francuski romanopisac, pesnik, dramaturg.
U pozorištu – za „Ginisa“
Prevedene na 35 jezika, „Stilske vežbe“ su često adaptirane za pozorište, a kod nas su izvođene na amaterskim, studentskim i profesionalnim scenama (mnogi su koristili upravo prevod Danila Kiša). Međutim, verzija koju su od 1968. godine, u adaptaciji Tonka Maroevića i režiji Tomislava Radića, prvobitno za zagrebačko pozoriše ITD, igrali Pero Kvrgić i Lea Margitić, bila je najdugovečnija predstava, ne samo u bivšoj Jugoslaviji već na svetu. Igrajući je više od 50 godina, u istoj podeli, dospeli su u – „Ginisovu knjigu rekorda“.
Likovne vežbe
U izdanju BIGZ-a iz 1993. prvi put su se uz Kišov prevod „Stilskih vežbi“ pojavili i njegovi crteži na kojima varira lik glavnog junaka. Tih 13 likovnih vežbi na zadatu temu, koje su štampane i u aktuelnom Laguninom izdanju, nastalo je tokom rada na prevodu Kenoovog dela 1963. u Strazburu. U istom periodu je Kiš uradio još 18 crteža drvenim bojicama, varirajući teme mrtve prirode, ali i „Predeo s gitarom“, „Kapelu“, „Boce“, „Zeleni mesec“. Čak je i dve pesme – „Apolinerovi ljubavni snovi“ i „Nad Londonom neće biti kiše“ – napisao istom crvenom bojicom kojom je radio crteže.
Autor: Miljana Kralj
Izvor: Novosti
Prvi Kišov prevod svetski slavnog Kenovog dela izašao je 1964. kod Nolita, dok je džepno izdanje u velikom tiražu štampao Rad, u čuvenoj biblioteci Reč i misao, 1977. Baš kako je francuski pisac svoje „Vežbe“ stvarao inspirisan muzikom, tačnije Bahovim varijacijama, tako je i Kiš za prevod koristio sličnu metodu:
„’Stilske vežbe’ se ne mogu prevoditi, one se mogu samo varirati na drugom jeziku“, tvrdio je naš pisac.
Na ideju da jednu scenu iz francuskog autobusa ispriča na 99 različitih načina Keno je došao posle koncerta „Umetnost fuge“ u dvorani Plejel još pre Drugog svetskog rata, ali je prvih 12 varijacija napisao u maju 1942, od kojih je devet prvi put objavio tri godine potom u belgijskom nadrealističkom časopisu „Zemlja nije dolina suza“. Uz njih je stajala napomena: „Autor namerava da na ovaj način obradi isti siže – događaj uostalom stvaran i banalan – na nekih stotinak različitih načina. Nema sumnje da će ovih sto poglavlja, identičnih što se tiče sižea, biti u stanju, ako se čitaju zaredom, da ostave izuzetan uticaj na čitaoca.“
Događaj sažet u početnu belešku koja se potom varira jeste svakodnevan: „U autobusu S za vreme najveće gužve. Jedan tip od svojih dvadeset šest godina, sa dugim vratom kao da su mu ga istegli i sa šeširom na kome traku zamenjuje uzica. Ljudi silaze. Pomenuti tip otresa se na svog suseda. Prebacuje mu da ga ovaj gurne svaki put kada neko prođe. Glas piskutav i zloban. Kada ugleda jedno slobodno mesto, hitro se ustremi na njega. Dva sata kasnije sretnem ga ponovo kod Kur de Roma, pored stanice Sen Lazar. Sada je u društvu nekog svog druga koji mu kaže: ‘Trebalo bi da daš da ti se prišije jedno dugme na kaputu.’ Pokazuje mu gde (na razrezu) i zašto.“
Keno ovu scenu zatim piše u različitim manirima – otmeno i priprosto, metaforično i u anagramu, pa onda ženski, telegrafski, vizuelno, auditivno, filozofski, sablasno, s gaćama, bez gaća, moderno, pogrdno, botanički, medicinski, zoološki, matematički...
„Poznato je da se Keno bavio prirodnim naukama, u prvom redu matematikom i fizikom, i njegova istraživanja u tim oblastima stručnjaci smatraju značajnim“, objasnio je Kiš u pogovoru. „Za ovakvu vrstu duhovnih egzibicija kao što su ‘Stilske vežbe’, koje su na pola puta između matematike (muzike) i književnosti i gde progresije i serije igraju značajnu ulogu, Keno je imao dakle već gotov instrumentarij svojih matematičkih znanja i iskustava.“
Ipak, za prevodioca ovog dela na srpski, Kenoova bitna karakteristika je – igra duha. Odnosno da delo, prema Kišovom mišljenju, ukazuje na činjenicu da trivijalnost teme (sižea) nije od istinskog značaja, nego da su postupak (prosede) i instrument (jezik) ti koji najčešće čine određenu temu banalnom. Iz Kenoovog dela je, kako beleži u pogovoru naslovljenom Svojevrsna parodija francuske književnosti, progovorio „autentični glas ulice, žubor francuskog govornog jezika, onako kako ga izgovaraju i govore probisveti, nastojnice, policajci, deca, sluškinje, kafedžije i sirotinja iz pariskih predgrađa i provincije“. Dok je sam Keno govorio:
„U ‘Stilskim vežbama’ mnogi su hteli da vide razaranje literature a da mi pritom to uopšte nije bila namera; u svakom slučaju moja je namera bila samo da načinim te vežbe, a kao rezultat toga došlo je do skidanja rđe i blata sa nekih točkića književnosti. Ako sam uspeo da i malko doprinesem tome, bio bih time vrlo ponosan, naročito ako sam to učinio ne uvaljujući čitaoca u veliku dosadu“, zaključio je francuski romanopisac, pesnik, dramaturg.
U pozorištu – za „Ginisa“
Prevedene na 35 jezika, „Stilske vežbe“ su često adaptirane za pozorište, a kod nas su izvođene na amaterskim, studentskim i profesionalnim scenama (mnogi su koristili upravo prevod Danila Kiša). Međutim, verzija koju su od 1968. godine, u adaptaciji Tonka Maroevića i režiji Tomislava Radića, prvobitno za zagrebačko pozoriše ITD, igrali Pero Kvrgić i Lea Margitić, bila je najdugovečnija predstava, ne samo u bivšoj Jugoslaviji već na svetu. Igrajući je više od 50 godina, u istoj podeli, dospeli su u – „Ginisovu knjigu rekorda“.
Likovne vežbe
U izdanju BIGZ-a iz 1993. prvi put su se uz Kišov prevod „Stilskih vežbi“ pojavili i njegovi crteži na kojima varira lik glavnog junaka. Tih 13 likovnih vežbi na zadatu temu, koje su štampane i u aktuelnom Laguninom izdanju, nastalo je tokom rada na prevodu Kenoovog dela 1963. u Strazburu. U istom periodu je Kiš uradio još 18 crteža drvenim bojicama, varirajući teme mrtve prirode, ali i „Predeo s gitarom“, „Kapelu“, „Boce“, „Zeleni mesec“. Čak je i dve pesme – „Apolinerovi ljubavni snovi“ i „Nad Londonom neće biti kiše“ – napisao istom crvenom bojicom kojom je radio crteže.
Autor: Miljana Kralj
Izvor: Novosti
