Knjiga o istoriji ljudskog roda kao knjiga upozorenja
Knjiga Džejmsa Suzmana nije samo još jedna – kako bi se na prvi pogled moglo zaključiti – od evolucionističkih istorija čovečanstva, bilo u užem povesnom smislu, bilo s obzirom na pojedinu oblast, od njenog nastanka do danas (u konkretnom slučaju, kako je to definisano naslovom i podnaslovom: „Rad: Od kamenog doba do robota“). Može se reći da britansko-južnoafrički antropolog istoriji, oblasti kojom se bavi, pristupa srazmerno manje sistematično nego dotični spisi, ali sa više njenog ličnog vrednovanja.
U skladu sa starom književnom istinom da tema diktira postupak, Suzmanova odluka da pojedina povesna razdoblja tretira na prividno preširokom prostoru, a neka druga kao i izvesne fenomene na naizgled preuskom, uvek dobija puno opravdanje. Recimo, ako su koncept rada u islamu ili kod drugih azijatskih religija, odnosno za vreme renesanse, praktično jedva spomenuti u delu, tako je pošto su manje uticali na njegovo aktuelno opšte poimanje, što deluje ne samo suprotno njegovoj izvornoj svrsi nego i prilično opasno. Potonje čini i razlog da Suzman ne napiše puku evolucionističku knjigu nego da, loveći suptancijalne momente povesti rada, zauzme jasan stav. U tome je lakši deo posla bio definisati ključne trenutke koji su izmenili rečenu izvornu svrhu teme kojom se bavi.
Kao što je već široko primećeno, suština rada je počela da se menja od nastanka prvih poljoprivrednih zajednica pre dvanaest milenijuma, a dotična promena je dobila novo ubrzanje pre osam hiljada godina, nastankom gradova. Potpuno izopačenje ipak nastupa s industrijalizacijom i (liberal)kapitalizmom. Ishod je krajnost u kojoj čovek nastoji da u izvesnom smislu monetarizuje čak i nekadašnja bezazlena uživanja, odnosno ono što je držao svetim: porodicu. Otuda se Suzman hrabro upušta u kritiku liberalnog kapitalizma, ali za razliku od mnogih njegovih javno ispoljenih protivnika, uspeva da nađe i pozitivni orijentir. Polazeći od toga da ne poznaje nikog čija je žudnja za sticanjem beskonačna i da mu se čini da je većina ljudi skromna, autor nalazi dovoljno prostora za umereni optimizam i predlaže drugačiju poslovnu smernicu od svepostojeće. Ukoliko se spomene da se tražeći proorijentir Suzman laća ne samo zaključaka raznih filozofa, antropologa, sociologa, ekonomista ili psihologa, nego i Biblije, odmah se mora ograditi od toga da autor ne zastupa njenu ideologiju nego pojedine „životne“ zaključke i pokušava da ih teorijski primeni na današnje vreme. Potonje važi i za Suzmanovu drugu pozitivnu orijentaciju u pristupu radu, koja se tiče primera bušmanskog naroda Juhansi „s juga afričke pustinje Kalahari, koji su živeli kao lovci-sakupljači sve do kraja dvadesetog veka(!)“, a koje je autor proučavao decenijama.
Šta je to što njihovo poimanje teme čini posebno intrigantnim i primenljivim u ovom trenutku? Između ostalog, osećaj za kolektiv i elementarnu jednakost ljudi, te ubeđenje da je optimalno ne raspolagati viškovima dobara, ali i ne žudeti za njima. Zaista, reč je o retkoj zajednici koja je postigla skraćenje radne nedelje (delali su u proseku sedamnaest sati sedmično) u skladu sa zahtevima proklamovanim još 1. maja 1886. godine u Čikagu. Jedna od brojnih poenti Suzmanove vrlo značajne knjige upravo jeste u tome da savremeni čovek provodi bezmalo više vremena na poslu nego pre istorijskih prvomajskih demonstracija i da je to ne samo besmisleno nego i pogubno.
Autor: Domagoj Petrović
U skladu sa starom književnom istinom da tema diktira postupak, Suzmanova odluka da pojedina povesna razdoblja tretira na prividno preširokom prostoru, a neka druga kao i izvesne fenomene na naizgled preuskom, uvek dobija puno opravdanje. Recimo, ako su koncept rada u islamu ili kod drugih azijatskih religija, odnosno za vreme renesanse, praktično jedva spomenuti u delu, tako je pošto su manje uticali na njegovo aktuelno opšte poimanje, što deluje ne samo suprotno njegovoj izvornoj svrsi nego i prilično opasno. Potonje čini i razlog da Suzman ne napiše puku evolucionističku knjigu nego da, loveći suptancijalne momente povesti rada, zauzme jasan stav. U tome je lakši deo posla bio definisati ključne trenutke koji su izmenili rečenu izvornu svrhu teme kojom se bavi.
Kao što je već široko primećeno, suština rada je počela da se menja od nastanka prvih poljoprivrednih zajednica pre dvanaest milenijuma, a dotična promena je dobila novo ubrzanje pre osam hiljada godina, nastankom gradova. Potpuno izopačenje ipak nastupa s industrijalizacijom i (liberal)kapitalizmom. Ishod je krajnost u kojoj čovek nastoji da u izvesnom smislu monetarizuje čak i nekadašnja bezazlena uživanja, odnosno ono što je držao svetim: porodicu. Otuda se Suzman hrabro upušta u kritiku liberalnog kapitalizma, ali za razliku od mnogih njegovih javno ispoljenih protivnika, uspeva da nađe i pozitivni orijentir. Polazeći od toga da ne poznaje nikog čija je žudnja za sticanjem beskonačna i da mu se čini da je većina ljudi skromna, autor nalazi dovoljno prostora za umereni optimizam i predlaže drugačiju poslovnu smernicu od svepostojeće. Ukoliko se spomene da se tražeći proorijentir Suzman laća ne samo zaključaka raznih filozofa, antropologa, sociologa, ekonomista ili psihologa, nego i Biblije, odmah se mora ograditi od toga da autor ne zastupa njenu ideologiju nego pojedine „životne“ zaključke i pokušava da ih teorijski primeni na današnje vreme. Potonje važi i za Suzmanovu drugu pozitivnu orijentaciju u pristupu radu, koja se tiče primera bušmanskog naroda Juhansi „s juga afričke pustinje Kalahari, koji su živeli kao lovci-sakupljači sve do kraja dvadesetog veka(!)“, a koje je autor proučavao decenijama.
Šta je to što njihovo poimanje teme čini posebno intrigantnim i primenljivim u ovom trenutku? Između ostalog, osećaj za kolektiv i elementarnu jednakost ljudi, te ubeđenje da je optimalno ne raspolagati viškovima dobara, ali i ne žudeti za njima. Zaista, reč je o retkoj zajednici koja je postigla skraćenje radne nedelje (delali su u proseku sedamnaest sati sedmično) u skladu sa zahtevima proklamovanim još 1. maja 1886. godine u Čikagu. Jedna od brojnih poenti Suzmanove vrlo značajne knjige upravo jeste u tome da savremeni čovek provodi bezmalo više vremena na poslu nego pre istorijskih prvomajskih demonstracija i da je to ne samo besmisleno nego i pogubno.
Autor: Domagoj Petrović
