Sam naslov knjige „Seks sa kraljevima“ obuhvata suštinu ovog... dokumentarca. Hronološki prikaz kraljeva koji su tokom pet stotina godina, kako je to bilo u modi, imali ljubavnice ili kako su ih Francuzi zvali maîtresse-en-titre. Elinor Herman ne govori o njihovim vojnim bitkama niti o retkim konjima koje su posedovali. Govori nam o njihovim perjanicama i sposobnosti da se razmnožavaju, ali nam ne pruža hronologiju porodične loze niti razrađuje sadržaje njihovih trezora prepunih najlepših dragulja poznatih čoveku.

Najfascinantnije je to koliko je duboko Hermanova zašla u istoriju i pronašla sve što se da saznati o ovoj supkulturi monarhije. Kada pomislite na kraljeve, mislite na monarhiju, nemilosrdnu vladavinu, odsecanje glave iz hira, na seljake, na bogatstva o kojima nijedan čovek ne može da sanja a da ne izgubi razum, ali to je bio samo deo priče o njima.

Ispostavlja se da se u mnogim carstvima, a ova knjiga se uglavnom fokusirala na francusko i englesko, smatralo da je moderno imati ljubavnicu, ili nekoliko njih. Neki, poput Šarla II, imali su mnogo ljubavnica, ali na kraju se stiče utisak da je većina kraljeva bila očarana samo jednom.

Jedna od najzanimljivijih stvari u knjizi je to što Hermanova osvetljava činjenicu da je osnovni interes kraljeva bila upravo ljubavnica, a ne kraljica. Kraljica je bila neko za koga je porodica smatrala da je najbolji izbor za brak, najčešće zbog imanja, imena, ujedinjenja kraljevstava i slično, ali je ljubavnica bila fatalna, ona je kralju bila toliko zanimljiva da su zajedno provodili skoro svaki dan – u debatama, razgovorima, međusobnim uticajima. Vrlo često se dešavalo da ljubavnice imaju toliku moć da su sedele sa ministrima i donosile odluke koje su uticale na stanje u zemlji.

Moguće je da su ovi kraljevi znali šta rade jer su ljubavnice najčešće rizikovale sopstvene živote i sve što imaju da bi sedele kraj kralja na samrtnoj postelji i držale ga za ruku, veoma svesne činjenice da nakon kraljeve smrti neće biti više otmenih balova niti skupocenog nakita iz trezora. Kako Hermanova ističe, gotovo uvek nakon kraljeve smrti, kraljica bi zahtevala da se ljubavnica protera, da joj se zabrani ulazak u palatu, da bude kamenovana ili obezglavljena, jer joj je ljubavnica preotela kralja.

Verovatno je sve to bilo vredno truda. Ljubavnice su dobijale sve. Povrh svega, ako bi se desilo da rode decu (posebno mušku), ona bi dobijala titule vojvoda, barona ili grofova, ili bi im bio poklonjen dvorac i bili bi lordovi određenog dela kraljevstva. Možda je ipak porodica ljubavnice ta koja je dobijala sve. Možda su se zato očevi ponosili i davali sve od sebe da im kćerke dođu u poziciju ljubavnica.

Sve u svemu, reč je o sjajnoj knjizi. Prepuna je sočnih tračeva koji ne zastarevaju. Otvoriće vam nove poglede na umetnost koju ćete videti sledeći put u nekoj galeriji i dobićete uvid u stvari za koje nikada niste pomislili da bi mogle isplivati o kraljevima iz prošlih vremena.

Vrlo je verovatno da ćete sa svakim novim poglavljem koje otkriva zanimljive činjenice želeti da vidite ko su ljudi o kojima govori. Zato imajte Gugl pretraživač pri ruci da biste mogli da pronađete slike svih vladara i tih dama koje su ih toliko očaravale.

Izvor: chroniclesoftimes.com
Prevod: Dragan Matković